Taksi za Bodrum i druge bajke

U niškom Radničkom igrao je svojevremeno izuzetan tehničar Stevan Ostojić (za njega će posle biti vezan prvi veliki skandalozni transfer, kada ga je Zvezdin Dr O ukrao Partizanu), no taj dribler je sporo davao golove – uđe u šesnaesterac i dribla, dribla, pa gledalac sa slabijim srcem stavi ruku na oči da ne gleda pa u pola duše: „Dade li ga!“ „Ne, još ga dava!“, odgovara neko.

Tako i v.d. predsednica Nataša Mićić, još nagoveštava da će do prvog oktobra sesti da razmisli o raspisivanju predsedničkih izbora koji su morali da budu raspisani još u martu.

Sociolog Slobodan Antonić (Filozofski fakultet) predviđa da predsednički izbori neće uspeti ako se održe po postojećim zakonima, a da bi uspeli, vlast bi trebalo da učini ustupak i ukine cenzus u prvom izbornom krugu, kao u Crnoj Gori, i da sredi biračke spiskove. Za uzvrat, mogla bi da razgovara o kontraustupcima i o saglasnosti u strateškim pitanjima. Nešto više znaće se posle konsultacije Nataše Mićić sa šefovima poslaničkih grupa, na koje neki od njih još nisu pozvani. Ovde je logika političkog sukobljavanja jača od protokola, od ustava i od principa ograničenosti mandata.

Iz Ustavnog suda Srbije dolazilo je upozorenje da je nedefinisano stanje interregnuma teško održivo i da se izbori moraju raspisati.

SAD KOŠTUNICA NEĆE: Ti izbori se odlažu navodno zbog ustavne tranzicije, a zapravo zato što sedamnaest partija, od kojih jedna ima podršku od oko petnaest odsto biračkog tela a šesnaest njih se kreće negde u zoni cenzusa od tri odsto, ponavlja parolu da nema neuspešnih izbora, već neuspešnih kandidata. One složno ne spuštaju lestvicu za predsedničke izbore koja je 25 puta viša od rejtinga najvećeg broja vladajućih partija. Cilj je očigledno bio da se eliminiše Koštunica, koji iz četiri pokušaja nije uspeo da unovči znatnu izbornu prednost.

Koštunica, međutim, sada izjavljuje nešto što izveštači tumače kao de fakto odustajanje od kandidature na tim izborima. Reagujući na Koštuničinu izjavu o tome da predsednički izbori ništa ne mogu rešiti i da se mora ići na prevremene parlamentarne izbore, premijer Zoran Živković odustajanje „nekih kandidata“, za koje je, kaže, čuo preko radija, hladno tumači kao šlagvort za najavu mogućeg konsenzusa o tome da se predsednički izbori i ne raspišu…

LOGIKA AFERA: To je opasna igra institucionalnim vakuumom koji je već poništio mnogo pozitivne energije a pogodovao je i srozavanju autoriteta vlasti i cvetanju afera kojih je u vlasti bilo više nego u nekom tabloidu.

Politikolog Čedomir Čupić s Fakulteta političkih nauka ocenjuje (Pres klub, ponedeljak 8. septembar) da afere, kao svojevrsna banalizacija političkog života, počinju onda kada se više ništa drugo ne može ponuditi. On smatra da je prilika propuštena još 2000. godine, kada je trebalo u potpunosti raskinuti sa starim sistemom vlasti, ali i sa ljudima koji su finansirali tu vlast. Umesto toga, usledili su mnogobrojni „kompromisi“ koji su doveli do današnje političke kaljuge u kojoj gotovo da nijedan političar nema čiste ruke, a otuda sledi i politička apatija građana.

Najgore u svemu je što i afere koje pokreće opozicija ne služe za raščišćavanje stvari, nego za političku trgovinu.

Kada profesor Čupić priča kako je ušao i kako je izašao iz Vladinog saveta za borbu protiv korupcije, romaneskno se odslikavaju psihološke okolnosti koje su pogodovale opstanku jedne erozivne improvizacije. Kad je ulazio u taj savet, „matirali“ su ga efektnim odgovorima na nezgodna pitanja: Na prigovor da takav savet treba da formira šef države a ne vlada, odgovoreno mu je kontrapitanjem: „Da li biste ušli u taj savet da ga formira šef države?“ Tada je to bio Milan Milutinović. Bože sačuvaj. Zašto takvu komisiju ne bi formirao parlament? Sledi opet kontrapitanje: „Da li biste u takvom telu sedeli s radikalima i socijalistima?“ Bože sačuvaj! Onda je išlo kako je išlo: nesporazumi i odlaganja. Kada je u komisiji traženo da ministri prijave članstvo u upravnim odborima, kao i svoju imovinu, većina je to učinila, a neki bogami nisu. Među onima koji nisu bila je i ministarka čija se fotelja sada drma zbog konflikta interesa, Marija Rašeta-Vukosavljević. Iz Čupićeve priče proizlazi da je ironija htela da se ispostavi kako je ministarka registrovala firmu dan po isteku roka koji je dogovorom vlade i njenog saveta za borbu protiv korupcije dat za evidenciju potencijalnih konflikata interesa. Ministarka se branila time da firma nije radila. Bila bi tragedija da jeste, naglašava Čupić.

Iz tog malog primera vidi se da pokušaj da se ustanove čvrsta pravila ponašanja nije doživljavan kao moralni imperativ, već kao propagandna predstava.

Sociologa Slobodana Antonića ne čudi to što političke afere nikada nisu dobile epilog, pa ni sudski. On navodi primer da je tokom akcije Sablja promenjen zakon tako da javne tužioce postavlja Vlada. Iz toga proizilazi da je nerealno očekivati da će tako postavljen tužilac započeti bilo kakav postupak protiv nekog člana Vlade. Na početku afere Janjušević i Kolesar, na primer, javni tužilac je već sledećeg dana izjavio da nema mesta za krivično gonjenje. Kako da mu se veruje. Kad se pokazalo da se slučaj Janjušević–Kolesar ne može više „kriti iza spomenika“ jer potkopava i vladu i pijetet prema pokojnom premijeru, ta dvojica vladinih službenika su se povukla.

SOLUNSKA REPRIZA: Onda je izbio novi skandal s dosad neviđenim izlivom „parlamentarnog nihilzma“.

G17 plus je prošlog četvrtka (4. septembar) izneo tvrdnju da tokom glasanja o izboru članova Saveta i guvernera Narodne banke Srbije nije bilo kvoruma za donošenje odluke jer je poslanica Neda Arnerić u to vreme bila na letovanju u Turskoj. Šef poslaničke grupe Bojan Pajtić saopštio je da je od optužene poslanice dobio dokumentaciju (uključujući izjave nekoga iz aerodromskog VIP salona i taksi račun) da je ona tog dana doletela u Beograda. Onda je bilo pošalica na temu koliko košta taj taksi račun od Bodruma do Istanbula, onda je G17 plus pokazao TV snimak na kome Nataša Mićić saopštava da je Neda Arnerić najavila odsustvo, onda je objašnjavano da nije redak slučaj da poslanik ipak stigne iako je najavio odsustvo, onda je G17 plus pokazao TV snimak glasanja na kome se vidi da se jedan poslanik (Srđa Popović) šeta tokom glasanja, da bi on tvrdio kako je samo došao do mesta na kome je bila njegova kartica. On veoma glasno poriče optužbu i tvrdi da je pritisnuo svoje dugme. Scena iz Skupštine liči na neki razred u kome je razredni starešina izgubio svaki autoritet, a trkopiši drsko prepisuju pismeni iz matematike. Onda je još jedan poslanik rekao da ni on nije bio u sali, a da ga ima u listingu onih koji su glasali itd…

U ponedeljak G17 plus od Skupštine Srbije traži da hitno poništi sporne odluke pošto je povređen Ustav Srbije tokom tog sumnjivog glasanja – sumnjivog na osnovu indicija da dva registrovana poslanika nisu bila u sali tokom glasanja. Ova stranka traži da se hitno utvrdi odgovornost za sve koji su učestvovali u krađi glasova u Skupštini, a jedini izlaz iz postojeće institucionalne krize vidi u hitnom raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji. Ova stranka o tom poigravanju autoritetom parlamenta upozorava predstavnika OEBS-a, koji se konsultuje s centralom. Predsednik Administrativnog odbora Boško Ristić posle toga izjavljuje da je kasno za preispitivanje glasanja u Skupštini. Predsednica Skupštine Nataša Mićić, koja bi posle ovako teškog osporavanja morala da pokrene parlamentarnu istragu, brani se govoreći da ona nije policajac, a potpredsednica skupštine Gordana Čomić izjavljuje da Skupština Srbije podržava stav predsednika parlamenta Nataše Mićić da nije bilo neregularnosti na sednici tog 22. jula, te da na zahtev G17 plus uopšte neće reagovati.

To naravno pokreće novu političku lavinu. DSS, preko Koštunice, daje na znanje da ova Skupština sebi uporno dozvoljava da bude uhvaćena u neistinama, bez ikakvih pravnih posledica i odgovornosti: od glasanja o Zakonu o radu, kada je dokazano da se poslanik nalazio, službeno u Solunu, a Administrativni odbor zaključio da nije, preko raznih drugih glasanja, recimo onoga o Zakonu o lustraciji do Zakona o Narodnoj banci Srbije i guverneru NBS-a, kada očigledno nije bilo dovoljno poslanika u sali, iako je isto tako očigledno da je Administrativni ili neki drugi odbor i ovoga puta spreman da kaže da je crno – belo.

DESET ZADATAKA: U takvim okolnostima zaista je veoma teško reći nešto dalekosežno, a pozitivno. A s druge strane, postojala je nasušna potreba da se upravo nešto pozitivno kaže s obzirom na veoma težak put do Evrope.

Boško Mijatović u avgustovskom broju e-magazina „Prizma“, u hronici meseca, za 16. avgust beleži: „Predsednik Svetozar Marović opet je dao jednu pozitivnu izjavu koju niko nije razumeo…“

Iz srpske vlade je pošao pokušaj da se pomoću nove liste zadataka i rokova obnovi formula „pustite nas da radimo“.

Na glavnom odboru Demokratske stranke u nedelju 8. septembra predsednik republičke vlade Zoran Živković najavio je platformu za nastavak reformi u Srbiji.

Poenta da je predlog mera usaglašen sa ministrom finansija i ekonomije Božidarom Đelićem, koji, iako prozivan od strane Dinkića, faktički nije uvučen u partijske međusobice, trebalo je da pojača predlog. Živković je pozvao sve stranke, nevladine organizacije i pojedince da se uključe u razgovore o ovim merama, naglašavajući da „nakon diskusije mora da usledi operativni plan“.

Ta ideja je u opticaju od sredine avgusta. Potpredsednik Vlade i DS-a Čeda Jovanović je 19. avgusta predložio demokratskim strankama dogovor o najvažnijim državnim i društvenim pitanjima. Van DOS-a ovaj poziv je dočekan uglavnom negativnim reakcijama.

Predlog da se do kraja oktobra ispita rad svih ministarstava i državnih službi i da se za to formira komisija DOS-a Koštunica je osporio tvrdnjom da je premijer zaboravio dve stvari: prvo, da su ministarstva dužna jednom godišnje da podnose Skupštini izveštaj o svome radu, drugo, da Skupština, a ne nekakva dosovska komisija, treba da kontroliše Vladu.

Koštunica ocenjuje da pošto vlasti pravna država ne odgovara, jer u njoj ima neuporedivo manje mogućnosti za lov u mutnom, još nemamo zakon o sukobu interesa, poreklo novca kojim se neka privatizacija obavlja jednostavno se ne ispituje, „slabo ili nikako“ funkcionišu Trezor, poreska policija, Komisija za sprečavanje pranja novca, budžetska i devizna inspekcija, uglavnom se nagađamo oko toga koje rođačke veze jesu, a koje nisu dopuštene…

On kaže da je poslednji vladin izveštaj skupštini, i to nedovoljno precizan, bio izveštaj o 500 dana rada ministarstava koji je 30. avgusta 2002. stavljen na sajt, ali da zapravo i nije dat Skupštini.

Taj izveštaj je u to vreme predstavljao „zamenu“ za raspravu o poverenju vladi. U međuvremenu je, međutim, ipak bilo razmatranja različitih ministarskih izveštaja pred nadležnim odborima (ministar policije se više puta pojavljivao), ali razmatranje tih izveštaja nije ostavilo nekog većeg traga u javnosti.

Vlada možda pokušava da nekom internom kontrolom, pa možda i nekim personalnim promenama, izbegne prevremene izbore i u svakom slučaju ozbiljnije suočavanje s ozbiljnijom parlamentarnom kontrolom, kao što je posle akcije Sablja formiranje državne komisije zamenjeno nečim manjeg kalibra, tzv. Koraćevom Komisijom.

Kritičari Vlade, međutim, sada naglašenije traže vanredne izbore. G17 plus, odnosno Miroljub Labus upućuje liderima izvornog DOS-a lično intonirano pismo s pozivom na razgovor o postizbornoj koaliciji.

Iz vlade je na to odgovoreno zahtevom da G17 plus prestane sa otvaranjem afera. Sledećih dana iz Demokratske stranke je pojačan ton protiv G17 plus a najavljeno je i da će ova stranka objaviti „Belu knjigu o Labusu“. Lider DHSS-a vladan Batić Labusov poziv javno odbacuje opisujući ga kao „predlog za eutanaziju“ srpske vlade. Ministar policije, predsednik Liberala, sebe opisuje kao gromobran kapitalizma i liberalizma, a Dinkić ga krsti neprijateljem demokratije.

Neki iz vladine većine će razgovarati s Labusom. Prvo su razgovarali predstavnici G17 plus i Socijaldemokratske partije uz izvesne znake saglasnosti oko predloga novog izbornog zakona (CeSID-ova verzija), odnosno o tome da treba zadržati proporcionalni izborni sistem uz sniženje cenzusa kako bi sve političke opcije imale šansu. To je suprotno od onoga što se u spekulacijama pojavljivalo kao mogući predlog vladajuće koalicije koji bi uveo neki kombinovani izborni sistem.

USTAV I IZBORI: Razgovori G17 plus i DSS-a traju u vreme nastajanja ovog teksta i po svoj prilici isključuju razgovor o posleizbornoj koaliciji o kojoj bi po oceni DSS-a trebalo razgovarati posle izbora. Na listi prioriteta za razgovor je ustavno ustrojstvo Srbije. Jasno je da oko te teme između ove dve partije ima neslaganja. Najvidljivija razlika vidi se u stavovima prema državnoj zajednici, s obzirom na to da G17 plus počinje da inklinira samostalnoj Srbiji. Labusa su, kao potpisnika Beogradskog sporazuma, zbog toga u poslednje vreme prozivali. Igra oko izbornih uslova za predsedničko mesto doprinela je, kao što je poznato, komplikacijama oko pisanja ustava, koji je po Beogradskom dogovoru i Ustavnoj povelji trebalo da bude napisan do 4. avgusta. Jedno vreme se govorilo o Sretenju (15. februar), a sada se čuju glasovi da je i taj rok kratak. Koštunica tvrdi da je izrada novog ustava postala najveća sramota DOS-a, veća od svih nameštenih privatizacija, afera sa stanovima i kućama, kreditima, egzotičnim ostrvima i prisluškivanjem. Još kaže i da se novi ustav piše u pravom kafanskom cenjkanju.

Labus se slaže sa svojim takmacem s prošlih predsedničkih izbora da predsednički izbori nemaju smisla bez vanrednih izbora, a da ustav očigledno treba doneti kada se ovi održe.

Očekuju se i sastanci G 17 plus sa Građanskim savezom, Sandžačkom demokratskom strankom, s Reformistima Vojvodine i Inicijativom za normalnu Srbiju. DSS sa svoje strane najavljuje da će imati sopstveni krug konsultacija, sa sindikatima, profesionalnim asocijacijama itd.

Politikolozi uočavaju da možda počinje dalekosežna promena političke scene. Vladimir Goati iz Instituta društvenih nauka procenjuje (Analitički servis Medija centra, 25. avgust) da bi u Srbiji veoma brzo moglo da sledi tzv. ukrupnjavanje političke scene i izlazak iz situacije koju karakteriše „anarhični višepartizam“ sa ogromnim brojem aktera i velikim stepenom neizvesnosti. On očekuje da bi posle promene Ustava Srbije budući parlament, umesto sadašnjih 250 poslanika, mogao da ima samo stotinak, što znači da bi mandati mogli postati veoma skupa roba i da će malo toga ostati za male stranke.

Ovo ipak nije obična politička igra. Rezime mora biti depresivan: slobodno se spekuliše o tome da bi jedna ustavna institucija (predsednik) mogla da bude i nepopunjena, uzurpirana ili ukinuta, izbor guvernera NBJ je osporen, autoritet skupštine još jednom je doveden u pitanje i gurnut pod tepih; zakonodavno telo otvoreno ignoriše odluke Ustavnog suda… Ustav je ignorisan mnogo puta, a jake su sumnje da je bar dva puta prekršen i onaj zakon fizike koji kaže da se jedno telo ne može u isto vreme biti na dva mesta.. Ovakvog bi đaka izbacili iz svih škola.

Nagoveštaji da bi izbori morali da dobiju ustavotvorni karakter možda će sticati nove pristalice.