Podaci od 1. januara 1993. do juna 2003, koje je "Vreme" dobilo od MUP-a, demantuju pojedine alarmantne novinske napise "prošarane" izjavama stručnjaka iz raznih oblasti kojima je branjena teza da je broj "porodičnih" ubistava u Srbiji porastao poslednjih godina. Ali, sama činjenica da policija nema posebnu evidenciju dovoljno govori da se ovim problemom u Srbiji niko nije ozbiljno bavio i da su se zaključci i tumačenja najčešće izvodili na osnovu utiska
„Duvao lepak – ubio majku“, „Tata, zašto si ubio mamu“, „Uz očevu pomoć ubio brata“, „Majku zaklao, sestru ubio čekićem“, „Sečena, pečena, tučena“ – deo je naslova preko celih strana dnevnih novina nad izveštajima o ubistvima unutar najuže porodice.
Da li su ovi zločini učestali poslednje dve-tri tranzicijske godine? Da li je njihov broj u protekloj deceniji godišnje bio više-manje konstantan, ali usled konkurencije dugog niza profesionalnih i spektakularnih ubistava nisu dospevala na naslovne stranice? Konačno, da li je reč o zastrašujućem fenomenu s kojim se suočava Srbija nakon ratova, izolacije i sveopšteg osiromašenja?
„Stalno opominjanje na rast broja ubistava u okviru porodice nema nikakvu političku konotaciju i bilo bi, u najmanju ruku, neumesno koristiti ove tragedije kao argument koji bi ukazivao na loš rad vlasti“, kaže za „Vreme“ Vlajko Senić, portparol Srpskog pokreta obnove, stranke koja u svojim saopštenjima redovno ističe ove zločine kao jedan od društvenih problema prvog reda. Ipak: „Ono što se može zameriti aktualnoj vlasti jeste to što ona proizvodi velika očekivanja, raspaljuje lažne nade i marketingom ublažava katastrofu.“
Urednici „crnih hronika“ u dnevnim novinama takođe imaju utisak da se broj ubistava unutar porodice povećao u poslednje dve godine, kao i brutalnost njihovih izvršenja. U zaključcima su ipak oprezni. „Bez obzira na modalitete izvršenja, svim ubistvima, pa i onim počinjenim vatrenim oružjem, prethodile su velike svađe“, smatra Siniša Stanimirović iz „Kurira“; „Nijedno ubistvo nije se desilo odjedanput i sva imaju u korenu neki raniji sukob“, upozorava Zoran Simonović iz „Blica“.
„U praksi se suviše često srećemo sa proizvoljnostima i tezama isisanim iz malog prsta“, kaže za „Vreme“ Milan Kostić, klinički psiholog i sudski veštak, uz napomenu da se već trideset godina zalaže za uvođenje stručnog i istraživačkog rada o problemima kako patološke tako i nepataloške motivacije kriminaliteta, za šta bi prvi korak bio evidencija podataka, što podrazumeva određenu metodologiju i kriterijume. „Ubistva nastala kao rezultat porodičnih sukoba postoje otkako je sveta i veka i bilo bi veoma nategnuto da tranzicijom tumačimo nešto što ima mnogo dublje korene u ljudskoj prirodi.“
KAKO STOJE STVARI: Evidencija o ubistvima u porodici nikad posebno nije vođena u okviru statistike kriminaliteta MUP-a; podaci koji slede dobijeni su posle zahteva „Vremena“ i višenedeljnog pretraživanja policajaca po arhivama lokalnih sekretarijata, na osnovu koga je napravljen zbirni izveštaj zaključno s krajem juna 2003.
Dakle, u Srbiji je u periodu od 1. januara 1993. do 1. jula 2003, prema evidenciji koju je sačinio MUP, počinjeno 614 krvnih delikata u okviru porodice. Najveći broj ovih krivičnih dela zabeležen je 1993. godine – 71, da bi se do 1997 – kada ih je bilo 47 – pokazala tendencija smanjenja. No, već 1998. broj ubistava u porodici popeo se na 62, a u 1999, 2000, 2001. i 2002. kreće se između 56 i 59 po godini, što se može objasniti izostankom evidencije sa Kosova posle 1999. na koje je otpadalo oko deset odsto ovih delikata u Srbiji. Za prvih šest meseci 2003. počinjeno ih je 20.
Kad je reč o regionima, najviše ubistava u porodici počinjeno je na području SUP-a Beograd – 98; 1993. i 1994. u istom regionu bilo ih je po 10, a u sledeće dve godine taj broj je prepolovljen. Od 1997. broj „porodičnih ubistava“ na području Beograda je u porastu; 1999. ih je 13, sledeće godine 16, 2001. su na proseku iz 1993. i 1995, a sledeće godine padaju na 7, što je neznatno više nego u prvoj polovini ove godine – 6.
Na drugom mestu po broju krvnih delikata unutar porodice u poslednjoj deceniji je region Smedereva sa 39, što je više nego na celom Kosovu u periodu od 1993. do 1999; inače, na ovom području u prvoj polovini ove godine nije zabeleženo nijedno „porodično“ ubistvo. Slede regioni SUP-a Pančeva, gde je u poslednjih deset godina počinjeno 31 ubistvo unutar porodice, SUP-a Novog Sada i SUP-a Jagodine sa 30, odnosno 29, i SUP-a Požarevca sa 27.
Najmanji broj ovih krivičnih dela u poslednjoj deceniji počinjen je u regionima Zrenjanina – 5 i Valjeva – 6; na područjima Bora, Zaječara, Leskovca, Niša, Novog Pazara, Subotice i Užica zabeleženo ih je po oko 20. U ovaj prosek uklapa se i region Kragujevca, s tim što je ovde broj „porodičnih“ ubistava naglo porastao 2002, kad je počinjeno 6, a u prvoj polovini ove godine – 4 ubistva.
Najviše ubistava unutar porodice u poslednjoj deceniji izvršeno je tzv. hladnim oružjem – 234, odnosno oko 38 odsto. Vatrenim oružjem počinjeno je 215 ubistava, tj. 35 odsto, na „ostale načine“ – 96 , upotrebom fizičke snage – 53 ubistva, 24 osobe su udavljene, a zabeležena su i dva slučaja trovanja. Odnos hladnog i vatrenog oružja, dakle, skoro da je izjednačen. Izuzetak je tekuća godina u kojoj je izrazito porastao broj ubistava unutar porodice počinjenih hladnim oružjem i gotovo pet puta je veći od izvršenih vatrenim oružjem (14 : 3). Na područjima oko Beograda i Novog Sada „porodična“ ubistva najčešće su bila počinjena hladnim oružjem, dok je u Nišu i Požarevcu situacija obrnuta, posebno u Šapcu, gde se 2003. čak tri puta poseglo za vatrenim oružjem.
POSLEDICE: U 94 slučaja, za period od 1993. do 2003, počinioci su izvršili samoubistvo, što će reći da je ukupno bilo 708 žrtava porodičnih obračuna poslednjih deset godina. Najviše samoubistava, kojima su prethodila „porodična“ ubistva, izvršeno je 1997. i 1998, po 13. U sledeće dve godine bilo ih je znatno manje – 1999 – 4, 2000 – 5. Prošle godine zabeleženo je 12 samoubistava posle ubistva nekog iz familije, a u prvoj polovini 2003 – 9.
MUP ne vodi posebnu evidenciju pola počinilaca „porodičnih“ ubistava, ali nadležni iz ovog ministarstva kažu da je najčešće reč o muškarcima – muževi su ubijali žene, dok je poslednjih godina porastao i broj obračuna u kojima je otac ubio sina i brat brata. S druge strane, vrlo su retki slučajevi da je sestra ubila brata i majka sina.
Vojislav Jović, načelnik Odeljenja za suzbijanje opšteg kriminaliteta MUP-a Srbije, kaže da muževi koji žene ubijaju u afektu uglavnom posle toga izvrše samoubistvo, dok žene gotovo nikad to ne urade: „Kad žena donese odluku da ubije, vrlo retko kasnije odustane od tog nauma zato što, za razliku od muškarca, nikad ne ubija zbog preljube, već najčešće zbog zlostavljanja, pa ne oseća grižu savesti.“
PSIHOLOGIJA PATRIJARHALNOSTI: Ima jedna francuska izreka koja kaže da kada je muškarac ubijen, ubicu treba tražiti među njegovim poznanicima i prijateljima, a ako je žrtva žena, u prvom planu su muž i ljubavnik. Porodice u Srbiji su još pod uticajem patrijarhalnog nasleđa u kome se žena smatra muževljevim vlasništvom. U ovim okvirima, krvni delikti su praćeni i motivisani visokim stepenom emotivnog naboja, što je zajedničko za sva ubistva počinjena unutar porodice.
„Ne mogu da tvrdim da je to samo obeležje nastalo zbog geografsko-klimatskog položaja ili zbog nekog specifičnog, ‘balkanskog’, genetskog koda, ali mi se nameće poređenje sa drugima“, kaže Milan Kostić. „A to poređenje ukazuje da u dobro organizovanim državama, u kojima postoji stabilan sistem porodičnih odnosa, bračnih pravila i tradicije, nema ovakvih porodičnih ubistava kao kod nas.“
Oslanjajući se na svoje tridesetogodišnje iskustvo, Kostić kaže da u našoj, još preovlađujuće patrijarhalnoj tradiciji osoben i dominantan pečat ubistvima unutar porodice daje motiv ljubomore i da je najčešći izvršilac ovih zločina suprug. Optužbe za neverstvo jesu na prvom mestu, ali tu su i optužbe za loše vođenje domaćinstva (prepoznatljiva patrijarhalna optužba), za odbijanje seksualnih odnosa (muška racionalizacija sopstvene deficijencije na intimnom planu), optužbe za neposlušnost…. Sve ove zamerke na račun partnera predstavljaju sadržaj njihove „ljubavi“ (buduće zločince iz strasti muči ljubomora, a ne ljubav). Po Kostićevom mišljenju, za žrtvu je nevažno da li se radi o neurotičnoj ili patološkoj ljubomori, odnosno stvarnom ili umišljenom neverstvu, s tim da ubedljivo preovlađuje ova druga, nerealna varijanta.
Kostić ističe dva obeležja muževa-ubica ili ljubavnika-ubica. Prvo – bolno osećanje uvređenog samoljublja i, drugo – poražavajuća slutnja gubitka svojine, vlasti nad bračnim partnerom (ili ljubavnicom).
Kako ljubomora dovodi do zločina? Kostić kaže da ovaj proces počinje relativno blagim scenama prebacivanja, uokvirenim navodnim razumevanjem koje treba da podstakne na nova priznanja i iznudice. Ako „udica“ nije progutana, poricanje partnerke kasnije se uzima kao dodatan podsticaj za nove optužbe na istu temu vernosti. U stvarnosti, zločinci ne ubijaju svoje ljubavne partnere zato što su im neverni. Kostić navodi da u svojoj praksi sudskog veštaka nije naišao ni na jedan slučaj gde je postojala takozvana „relevantna provokacija“ – kada muž zatekne svoju ženu u flagrantnom deliktu bračne preljube, pa onda liši života nju ili njenog ljubavnika. Štaviše, nije stradao nijedan ljubavnik (ljubavnica). Uvek je navodna krivica projektovana na samu partnerku (partnera).
DEŽURNI KRIVCI: Nisu retki slučajevi da čitava porodica strada od jednog člana. Takva je tragedija porodice Martinović gde je Dušan Martinović u junu 2002. godine hicima iz pištolja CZ 99 (za koji je imao dozvolu) ubio ćerku Eriku (16), sina Aleksandra (18) i suprugu Mirelu (42). Potom je ubio psa pre nego što će presuditi sebi. Prema policijskom izveštaju, žrtve su ubijene s leđa dok su gledale televiziju …
Dušan Marijanac (39) je u porodičnoj kući u Futogu u novembru 2001. kuhinjskim nožem zaklao oca Dragonju (63), suprugu Sanju (35) i sina Milana (4), dok je majci Olgi (64) nožem naneo više uboda. Dušan je svog drugog sina, devetogodišnjeg Miloša kome je naneo više uboda nožem, držao kao taoca sve dok se, posle višečasovnih pregovora, nije predao policiji. Dušanov otac Dragonja nađen je na pragu između kuhinje i dnevne sobe. Sanja je ostala u sedećem položaju na ugaonoj garnituri u dnevnoj sobi, dok je dete ležalo na podu pokraj nje. Svi ubijeni su imali velik broj uboda nožem po telu…
„Primeri višestrukih ubistava članova porodice mogu se sa dovoljno verovatnoće svrstati u ubistva počinjena u veoma intenzivnom uzbuđenju“, kaže Kostić. „Agresivnost se ovde s jednog člana porodice – npr. supruge, koja se prva i ubija – premešta i na ostale, koji su shvaćeni kao ‘krivci’ za poremećene odnose, pa i na decu, posebno kada postoji sumnja (nekad i sumanuto uverenje) da zločinac i nije njihov otac. Čak emotivni naboj mržnje ukida svaku kontrolu afekta.“
BOLEST, A NE PORODICA: U slučaju sumanutih uverenja kao pravih motiva zločina reč je o duševno bolesnoj osobi, pa se onda ne može govoriti o „porodičnim“ ubistvima, nego o ubistvima koje čine duševno poremećeni ljudi. Da li su ubistva izvršena u stanju neuračunljivosti, određuje se u istrazi u kojoj je presudan izveštaj veštaka. Iako pravi uzrok zločina u tim slučajevima nije porodica već duševna bolest, zbog nemogućnosti da se sazna koji je od izvršilaca krivičnog dela ubistva proglašen neuračunljivim, i ona ulaze u ukupan zbir „porodičnih“ ubistava u Srbiji. Primeri koji slede daju sliku o tome šta sve mogu da učine lica koja su lečena ili se leče od neke duševne bolesti, što ne znači da su ih veštaci u ovim slučajevima proglasili za neuračunljive u trenutku izvršenja krivičnog dela…
U prokupačkom naselju Garić, Miroslav Mrdaković (43) u avgustu 2002. sekirom je zaklao svoju majku Milijanu (69), istom sekirom napao i svoju rođenu sestru Draganu Mrdaković udatu Cvetković da bi neposredno posle zločina sebi odsekao ruku. Prema svedočenju komšija, Miroslav je tog dana pokušao sebi da oduzme život vešanjem, u čemu ga je sprečila majka. Inače, reč je o lečenom duševnom bolesniku koji je, prema rečima lekara lekaru Medicinskog centra Prokuplje, do tada uglavnom bio miran…
Miloš Ćorić (35) dugo je godina lečen od šizofrenije: 8. jula 2001. u porodičnoj kući u Malom Mokrom Lugu šipkom je ubio majku Radu i naneo teške telesne povrede ocu Jovanu. Veću tragediju sprečila je Miloševa supruga kada je ovaj nasrnuo na svoje maloletno dete. Pošto se automobilom udaljio sa mesta zločina, Ćorić je uhapšen kod Voždovačke crkve. Prema svedočenju komšija, reč je o „mirnom i pristojnom čoveku“ koji ranije nije pokazivao znakove bolesti…
Tragedija koja u sebi ima izvesnu dozu ironije dogodila se u selu Popovići kod Sopota. Miloš Ivković (22), prevremeno pušten iz vojske i lečen u duševnoj bolnici „Laza Lazarević“, ubio je sestru Jelenu i majku Milosavu čekićem – prvu na spavanju, drugu na stepeništu. Inače, Ivković je iz bolnice pušten na insistiranje svoje majke.
Kod ovih slučajeva pravi uzrok zločina je duševna bolest, a ne ličnost, odnosno porodica, tako da ova ubistva spadaju u domen patologije. Zato ova lica ne treba vezivati za problem uzroka i posledica „porodičnih“ ubistava u Srbiji. Tu se ne može govoriti ni o krivičnom delu jer nedostaje ona subjektivna strana svakog krivičnog dela – krivica. Lice koje je počinilo krivično delo (u ovom slučaju ubistvo) u stanju neuračunljivosti nije krivično odgovoran (zato se za takva lica ne izriče kazna zatvora, već mera bezbednosti čuvanja i lečenja u psihijatrijskim bolnicama zatvorenog tipa). Većina njih su u vreme delikata za koja su oglašeni neuračunljivim bili u psihozi, a počinili su najčešće ubistva osoba iz najužeg porodičnog kruga. U 90 odsto slučajeva to su muškarci, dok su u pogledu obrazovnog i socijalnog statusa najbrojniji ljudi s nepotpunom osnovnom školom i zemljoradnici. Bili su lošeg imovnog stanja i uglavnom iz ekonomski posebno nerazvijenih krajeva. Ovakva ubistva, prema Milanu Kostiću, nisu deo opšteg problema „porodičnih“ ubistava u Srbiji. Kod ubistava koja izvršavaju lečeni bolesnici i oni koji su na lečenju postoji izvestan ritam ponavljanja, tako da se u tom smislu može govoriti da su ona konstantna.
NASIljE NAD ŽENAMA: Žene koje se odlučuju na ubistvo svojih najbližih proizvod su krize društvenih i moralnih vrednosti i učestalog nasilja u porodici. Kriminologija, zavisno od toga ko je žrtva, deli žene na ubice partnera i ubice sopstvene dece.
Žene svoje nasilne partnere uglavnom ubijaju na spavanju, kada žrtve ne očekuju napad. To čine bilo čim što im se nađe pri ruci – nožem, oklagijom… Ipak, najčešće je reč o sekiri, prvi udarac koji zadaju žrtvi je fatalan, a mesto zločina obično su kuća i prostor oko kuće.
„Ubistvo partnera je rezultat osećaja bezizlaznosti i dešava se nakon višegodišnjeg ciklusa nasilja. Neposredno pred ubistvo dogodi se nešto što iskače iz uobičajenog repertoara nasilja – npr. šamari ili davljenje – i žena počinje da se plaši za sopstveni ili život dece“, kaže dr Vesna Nikolić-Ristanović, naučna saradnica Instituta za kriminološka istraživanja i advokat Viktimološkog društva Srbije.
Ilustrativan je primer R.A.(1956) iz Stubline kod Obrenovca, majke šestoro dece, koja je ubila supruga D.M., hroničnog alkoholičara, često nasilnog.
Na dan ubistva D.M. je suprugu pretukao čekićem i pokušao da joj stavi glavu u lonac ključale vode. R.A. ga je usmrtila na spavanju sa nekoliko udaraca drškom sekire. Najpre je osuđena na sedam godina zatvora, ali je kazna smanjena na četiri.
Po istraživanju Viktimološkog društva iz 2001. godine, najčešći razlog nenapuštanja nasilnog partnera je ekonomska situacija tj. nemogućnost žene da sebi i deci materijalno obezbedi samostalan život. To su mahom žene nižeg obrazovanja, sa sela, nižeg socioekonomskog statusa, koje imaju manje šanse da samostalno reše egzistencijalno pitanje. Pored toga, mnogi slučajevi pokazuju da je odabir partnera bio način rešavanja postojećeg problema tj. beg od nasilja u primarnoj porodici.
Žena čiji je partner nasilan nada se da će se on popraviti, jer su retki nasilnici koji su stalno takvi. Većina njih ima psihopatsku crtu – manipulativnost i tzv. sindrom „Džekil i Hajd“.To je odnos toplo-hladno, kada je nasilan on je grozan, ali kada ta faza prođe on ženu obasipa pažnjom kajući se zbog ranijih postupaka. Primer za ovaj sindrom je ponašanje alkoholičara.
Prisutan je i strah od napuštanja nasilnika, jer se porodicčno nasilje povećava baš onda kada žena odluči da pobegne od problematičnog partnera. Iz straha da joj deca ne ostanu bez majke, žena ne ostvaruje svoju nameru i nastavlja da trpi maltretiranja.
KAD MAJKA UBIJE DETE: U slučajevima povezanim sa ubistvima koje žene izvršavaju nad svojom decom kriminologija razlikuje tri grupe: ubistvo deteta od strane duševno obolele majke tj. ubistvo počinjeno u neuračunljivom stanju – razlog je svakodnevna izloženost deteta majci koja svoj unutrašnji konflikt rešava ubistvom najbliže žrtve (deteta); ubistvo iz ljubomore – majka dete vidi kao smetnju u odnosu sa (novim) partnerom, seksualni nagon nadjačava materinski; ubistvo iz socijalnih razloga, odnosno očaja usled teških socijalnih uslova, nemogućnosti napuštanja porodice zbog višegodišnjeg zlostavljanja od strane partnera ili osude okoline – tu je dete uzgredna žrtva, jer majka želi da ubije prvo sebe,a decu ubija jer nema rešenja za njih.
Primer za ovu treću grupu je slučaj tridesetšestogodišnje Z. P., čiji je muž radio kao zidar, ali bi sve pare propio i prokockao, tako da ni ona ni njihovo dvoje dece ne bi videli ni dinara od muževljeve plate. Z.P. je zato ceo dan prosila da bi nahranila decu. Pokušavala je da dobije stalan posao kao čistačica u bolnici, ali joj to nije polazilo za rukom. Muž je sa posla dolazio pijan, tukao je i nju i decu. Noću ih je izbacivao iz kuće.Po tri-četiri dana su spavali na ulici. Z.P. je molila da joj decu prime u dom dok ona ne pronađe neki posao i krov nad glavom, ali joj je rečeno da deca imaju roditelje i da ne mogu u dom. Obraćala se za pomoc i ljudima iz Centra za socijalni rad, čak im je rekla da će se ubiti, jer ne može više da izdrži da joj deca budu gladna.Tražeći pomoć nailazila je samo na zatvorena vrata. Jednog dana sedela je sa decom na klupi pored reke. Sin je tražio da jede, ali mu je ona objasnila da nema šta. Kada je dvogodišnja devojčica počela da pase travu, Z.P. je kćerku uzela u naručje, sina za ruku i zagazila u vodu. Devojčicu je povukla matica, a nju i sina su spasli alasi. Osuđena je na tri godine zatvora.
Načini izvršenja ubistva kod ove tri grupe se razlikuju – najčešće je reč o davljenju i gušenju, ređa je upotreba oštrih predmeta.
Veza između porodičnog nasilja nad ženama i ubistva dece od strane majke još nije ispitana. Nasilje u porodici, po pravilu, dugo traje, niskog je intenziteta i snižava nivo samopoštovanja.To je situacija koja ostavlja teške posledice po psihičko zdravlje.
Kakav odnos prema ženi koja je počinila porodično ubistvo imaju preživeli članovi porodice i zatvorenice s kojima odslužuju kaznu?
„U slučaju ubistva nasilnog partnera porodica ženu, uglavnom ne odbacuje, pogotovo ako brigu o deci vode ženini roditelji“, kaže dr Nikolić-Ristanović. „Problem nastaje kada su deca dodeljena porodici pokojnog muža, tada dolazi do otuđenja majke (deci se govori najgore o majci, čak i da je mrtva). Karakterističan je slucaj R.D. koja je nakon trideset godina ubila nasilnog muža. Njena odrasla deca su je odbacila i ona je u zatvoru izvrsila samoubistvo. Ostale zatvorenice nemaju neki specifičan stav, one razumeju ove žene ubice, žrtve porodičnog nasilja, jer je većina i sama iskusila maltretiranje u porodici. Žene koje su ubile svoju decu teško ostvaruju kontakt sa drugima i obično ćute.Traumatizovane su, jer ubistvo je trauma i za počinioca. Znamo za slučaj majke optužene za ubistvo svog deteta koja nakon odsluženja kazne nije želela da izađe iz zatvora. Te žene se tokom i nakon izdržavanja zatvorske kazne samokažnjavaju zbog počinjenog zločina i nikada u potpunosti ne uspeju ponovo da se uključe u društvo. Neke žene se,nakon izlaska iz zatvora vraćaju kod svojih roditelja, odnosno odlaze u sredinu koja ih prihvata, gde imaju podršku, ali većina žena je prepuštena sama sebi. Postpenalna pomoć je loše rešena, a centri za socijalni rad nemaju uslove da pomognu resocijalizaciju ovih žena.“
Jedan od motiva ubistava unutar porodice je i koristoljublje, mada znatno manje zastupljen od ostalih. Međutim, kako ističe istražni sudija Okružnog suda u Pančevu Stanka Simonović, moguće je da je pribavljanje imovinske koristi sporedan motiv, a glavni razlog ona vidi u teško narušenim porodičnim odnosima gde je imovinska korist kao motiv ubistva samo posledica takvih odnosa.
Eklatantan primer za ovu tvrdnju je slučaj Radice Žurkić (59) iz sela Bukovska kod Kučeva. Radica je usmrtila svog zeta Radišu Jenića (41) udarcima lopatom u glavu, a kao glavni razlog označen je sukob između njih oko neraščišćenih računa oko imovine. Međutim, pre ovog sukoba zet Radiša je živeo raspusnim životom i konstantno uznemiravao i vređao Radicu, tako da je svađa oko imovine Radici došla kao „inicijalna kapisla“ da počini ovo teško krivično delo.
Ipak, generalnu ocenu koja će važiti za sve tipove „porodičnih“ ubistava gde se pojavljuje imovinska korist nije moguće dati jer ima i primera gde se pojavljuje isključivo koristoljublje, bez prethodnih znakova narušenja porodičnih odnosa.
Zanimljiv je slučaj s početka prošle godine u Bačkim Vinogradima kod Subotice, gde je unuka Monika Ujhelji (20) zajedno sa maloletnim O.J. umišljajno i posle unapred razrađenog plana usmrtila svoju babu Ilonu (82) udarcima kriglom u potiljačni deo glave, da bi posle iz njenog stana uzeli 6000 dinara, lap-top računar i mobilni telefon. Sličan je i slučaj iz iste godine u selu Vrdila kod Kraljeva, gde je Milutin Božović (43) hicem iz lovačke puške ubio zeta Zorana Đurđića (30) jer je ovaj hteo da ustupi priplodnog vepra drugom čoveku sa čim se Milutin nije složio.
Interesantno je i da se počinioci odlučuju na smišljeno ubistvo i kada je reč o pribavljanju male imovinske koristi. Saša Lađevac (25) iz sela Glumač kod Požege je pre tri godine sa po petnaest uboda nožem bukvalno iskasapio svoje dedu i babu, da bi potom od njih uzeo 400 dinara.
Veći procenat ovih ubistava javlja se u seoskim, ruralnim sredinama, relativno siromašnim, a dešavaju se u siromašnijim socijalnim slojevima društva, kao i u porodicama sa egzistencijalnim problemima i nesigurnim i nerešenim socijalnim statusom, nižeg nivoa obrazovanja.
TUMAČENjA: Šta na kraju zaključiti? Ubistva unutar porodice oduvek su se dešavala, na njih prvenstveno utiču „unutrašnji“ motivi, mada ni socijalne prilike ne bi trebalo zanemariti. Izvesno je još nešto: podaci od 1. januara 1993. do juna 2003, koje je „Vreme“ dobilo od MUP-a, demantuju pojedine alarmantne novinske napise „prošarane“ izjavama stručnjaka iz raznih oblasti kojima je branjena teza da je broj „porodičnih“ ubistava u Srbiji porastao poslednjih godina. Ali, sama činjenica da policija nema posebnu evidenciju dovoljno govori da se ovim problemom u Srbiji niko nije ozbiljno bavio i da su se zaključci i tumačenja najčešće izvodili na osnovu utiska.
Porodična ubistva u Srbiji, po godinama
1993. – 71
1994. – 69
1995. – 58
1996. – 52
1997. – 47
1998. – 62
1999. – 59 (bez Kosova)
2000. – 57 (bez Kosova)
2001. – 56 (bez Kosova)
2002. – 57 (bez Kosova)
2003. – 20 (bez Kosova)
Ukupno: 614
Porodična ubistva – modaliteti (u %)
Hladno oružje – 234, vatreno oružje – 215, ostali načini – 96, fizička snaga – 53, zadavljenje – 24, trovanje – 2
Porodična ubistva, po regionima (područjima koje pokrivaju SUP–ovi), bez Kosova (1993–2003)
Beograd – 98
Bor – 19
Valjevo – 6
Vranje – 10
Zaječar – 19
Zrenjanin – 5
Jagodina – 29
Kikinda – 11
Kragujevac – 22
Kraljevo – 9
Kruševac – 16
Leskovac – 19
Niš – 19
Novi Pazar – 21
Novi Sad – 30
Pančevo – 31
Pirot – 9
Požarevac – 27
Prokuplje – 11
Smederevo – 39
Sombor – 16
Sremska Mitrovica – 25
Subotica – 24
Užice – 18
Čačak – 15
Šabac – 25
Član 118a KZS
Nasilje u porodici ima dugu tradiciju u nas. Pogodovali su joj patrijarhalni odnosi, zavisnost jednog člana porodice od drugog i drugi faktori. Unošenjem novog krivičnog dela u krivično zakonodavstvo ovaj fenomen izdvojen je iz privatne sfere i postao društveni problem, odnosno predmet posebne pažnje društva. Krivično delo ima osnovni i tri teža oblika. Osnovni oblik odnosi se na povredu i ugrožavanje telesnog i duševnog integriteta člana porodice ili ozbiljnu pretnju da će se napasti na život i telo. Propisana kazna je novčana kazna ili zatvor do tri godine. Prvi teži oblik postoji ako je pri izvršenju osnovnog oblika korišćeno oružje, opasno oruđe ili sredstvo podobno da se telo teško povredi ili zdravlje teško naruši. Predviđena kazna zatvora za ovaj oblik je šest meseci do pet godina. Drugi teži oblik krivičnog dela „nasilje u porodici“ postoji ako je usled osnovnog i prvog težeg oblika nastupila teška telesna povreda ili teško i trajno narušavanje zdravlja člana porodice ili je delo počinjeno prema maloletniku.
Predviđena je kazna zatvora od dve do deset godina. Treći teži oblik ovog krivičnog dela postojaće ako je iz dela prvog i drugog težeg oblika nastupila smrt člana porodice. Za ovaj najteži oblik predviđena je kazna zatvora najmanje deset godina. Poređenja radi, za osnovni oblik ubistva prema članu 47 KZS-a minimalna kazna zatvora koju sud može da izrekne je pet godina, a za teško ubistvo deset do četrdeset godina.
Mučnina
Dragomir Jović ubio je u junu 1996. u Kovačici nadomak Pančeva suprugu i dvoje maloletne dece hicima iz pištolja, a potom ih izmasakrirao kuhinjskim nožem.
Kriminalistički inspektor Zoran Minić iz SUP-a Pančevo koji je bio na uviđaju sa osećanjem mučnine priseća se prizora: „I dan-danas, posle sedam godina, teško mi je da pričam o tome… Krv, čaure, razbacane stvari, tela, noževi – bili su na sve strane. Sećam se da je ubica koristio vekne hleba da bi kroz njih pucao i na taj način relativno prigušio pucanj, jer je ženin brat – policajac inače – spavao u drugoj sobi. To mi je bio prvi slučaj ubistva unutar porodice u karijeri i normalno je da je na mene kao porodičnog čoveka ostavilo dubok utisak.“
Sudbina dece
Centri za socijalni rad u Srbiji nemaju podatke o broju dece koja potiču iz porodica u kojima je jedan supružnik ubio drugoga. U Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu kažu da za to postoje dva razloga. Prvi – ta deca se podvode pod širu kategoriju dece bez roditeljskog staranja, za šta su uzroci različiti; i drugi – ne postoji, čak i da je prvi uslov ispunjen, odgovarajući softver koji bi arhivirao i obrađivao podatke sa terena.
Dva su načina kojima se rešava pitanje starateljstva nad decom bez roditeljskog staranja: ili odlaze u porodični smeštaj, bilo kod srodnika ili nekog drugog ko preuzima brigu o njima, ili u ustanove socijalne zaštite.
„Ljudi uglavnom smatraju da ta deca imaju više problema od vršnjaka koje nije zadesila ta vrsta porodične tragedije, ali ona se spolja ne razlikuju od ostale dece“, smatra Mirjana Mariči, psiholog iz Centra za socijalni rad opštine Palilula u Beogradu. „Izvesno je da u glavama te dece postoji neka vrsta podeljenosti kad je reč o odnosu prema ocu i majci, a moguće je da deca ne odbacuju oca jer kad bi ga okrivili, ‘izgubili’ bi i drugog roditelja.“ Ona napominje da su u slučajavima koje vodi Centar u kome radi deca data na staranje porodici počionioca (oca), ostavljajući mogućnost da je drugačije u slučajevima kada su deca data na staranje u porodicu žrtve. Mariči deli mišljenje svojih kolega iz Centra za socijalni rad da je toj deci stavljeno do znanja da majka snosi deo krivice zbog toga što se dogodilo i da se pitanje krivice oca na neki način zabašuruje.
„Preciznu sliku psihičkog stanja te dece teško je saznati jer socijalni radnici nisu dublje zalazili u taj problem. To je oblast ozbiljnog terapeutskog rada, međutim, u Srbiji još ne postoje službe koje bi se bavile samo time. Posao socijalnih radnika svodi se, pre svega, na nadzor starateljstva“, kaže Mariči.
Inače, socijalni radnici svake godine ponovo obavljaju reviziju starateljstva nad tom decom, sve do njihovog punoletstva. Teoretski je čak moguće da se, posle odgovarajućih procedura, deca daju na staranje počiniocu ubistva po njegovom izlasku iz zatvora, ako se utvrdi da je sposoban da obavlja roditeljsku dužnost.
Centri za socijalni rad nadležni su i za povratnike iz zatvora, međutim, i ovde su rezultati daleko od željenih.
„Postpenalna zaštita u Srbiji nije razvijena, a rezultati rada socijalnih službi su veoma skromni“, kaže Ljiljana Mijanović, direktor Centra za socijalni rad u Beogradu, objašnjavajući to, pre svega, opštom ekonomskom situacijom u zemlji.
„Nismo u situaciji da nekoga zaposlimo ili da mu rešimo stambeno pitanje. Najviše što možemo da ponudimo bivšim zatvorenicima jeste socijalna pomoć ili jednokratna novčana sredstva“, dodaje ona.
Ispovest I: Tamo daleko, daleko
Nebojša Vasić (44) iz Beograda ubio je 22. maja 2002. u stanu u kome su živeli suprugu Vesnu (39), a zatim pobegao sa mesta zločina. Pet dana pre tragičnog događaja Vesna je odlučila da napusti supruga. Njegovo telo pronađeno je deset dana kasnije u vikendici u Železniku, a na Institutu za sudsku medicinu utvrđeno je da je izvršio samoubistvo.
Iza bračnog para Vasić ostali su ćerka Anica (18) i sin Nemanja (20), koji je i pronašao leš zadavljene majke, sakriven u ormaru.
„Trebalo je da menjam kolegu na poslu i svratio sam u stan da se presvučem“, priseća se Nemanja. „Otvorio sam ormar, slučajno pogledao dole i video ličnu kartu i neki papir. Kako sam video maminu sliku, tako sam podigao glavu i video telo. Presekao sam se. Bilo je zamračeno, pa nisam video ko je unutra. Bila je nabacana posteljina i crna kesa u uglu. Video sam samo ruku. U tom trenutku nisam znao ko je i udaljio sam se. Nisam smeo dalje da gledam, nisam imao hrabrosti. Prvo sam mislio da je to otac, pošto se mnogo zaduživao i svašta radio. Majka i otac su nastojali da ja što manje znam o tome, ali viđao sam da je policija dolazila po njega, pa mi je u tom trenutku prošlo kroz glavu da ga je neko ubio i ostavio tu. Tek kad sam pročitao papir koji je stajao pored lične karte (Nebojšina poruka u kojoj je pisalo da je sve urađeno po dogovoru i da će Vesnu večno voleti), pomislio sam da je to majka. Zatim sam otišao kod gazdarice i rekao joj šta se dogodilo. Nije mi verovala. Tek kad je pročitala to pismo, pozvali smo policiju.
Kad je došla policija, dobio sam instrukcije da ne idem dole u stan. Policajac koji je otišao da proveri potvrdio je da je u pitanju telo žene. Posle toga me je ispitivalo pet policajaca, od onog najboljeg do onog najgoreg, koji me je na kraju pitao da li sam ja to uradio. Besmislica, ali eto…“.
Od tragične smrti majke i oca prošlo je više od godinu dana. Posle svega Nemanja kaže da je smogao snage da sve prebrodi: „U početku mi je bilo veoma teško. Kroz to što se desilo shvatio sam da sam stabilna ličnost. Plakao sam na početku, ali posle nisam. Hteo sam da dam primer sestri. Ona je po saznanju da je majka mrtva primila ko zna koliko injekcija za smirenje. Bila je veoma rastrojena. Ima, međutim, trenutaka kad ostanem sam, kad slušam muziku. Muzika mi je, inače, stalno upaljena. Kasetofon i televizor ne gasim nikada. Tada počnem da razmišljam i onda mi je teško. Imao sam svakakvih snova. Posebno mi je ostao u sećanju onaj u kome majka sedi pored mene i čita knjigu.“
„Majka mi je bila drugačija“, govori Nemanja. „U svim svađama između majke i oca, on je uvek bio kriv, nikad svađe nisu počinjale zbog nje. Kroz šalu mi je, kad god bismo dotakli tu temu (imala je napade epilepsije), pričala da želi da na njenoj sahrani bude žurka, da ni ja ni sestra ne nosimo crninu, da sve bude kao da je ona živa.“
Ni Nemanja ni njegova sestra Anica nisu prisustvovali očevoj sahrani. Ne znaju čak ni gde je sahranjen.
„Sestra i ja se nijednog trenutka nismo dvoumili da li da mu odemo na sahranu. Preko toga šta je uradio jednostavno nismo mogli da pređemo.
Otac je, kako su mi pričali, bio vrhunski radio-voditelj, ali bio je prevarant. Bilo je i lepih trenutaka s njim, ali dok sam bio mlađi. Kako sam bivao stariji, bilo je sve gore i gore. Veoma retko smo se i viđali. Bio sam kod babe i dede, a on ko zna gde.“
Otac je, nekoliko dana posle ubistva, dok je još bio u bekstvu, zvao Nemanju telefonom u Meljak, gde je bio kod babe i dede po majci. Policajci su savetavali Nemanju da ocu, ako ga bude zvao, kaže da ništa ne zna o ubistvu majke. Poziv je bio upućen sa analogne centrale, pa se broj nije mogao identifikovati.
„Pitao me je da li sam bio u stanu. Rekao sam da nisam. Pitao me je da li sam otvarao, a onda se ispravio i pitao da li sam ulazio unutra. Zatim je rekao da nas puno voli i da će da dođe u Meljak. Posle toga, na moje pitanje gde je, odgovorio je: ‘Tata je daleko, daleko.’“
Bio je to njihov poslednji razgovor. Nemanji je nekoliko dana kasnije iz policije javljeno da mu se otac otrovao „plavim kamenom“.
Ispovest II: I mrtvu je volim
Vlado Trbović (53) danas pripada grupi beskućnika koja se okuplja na klupama pored česme nadomak beogradskog restorana Šumatovac. Dane uglavnom provodi ležeći na kartonima i ispijajući svako alkoholno piće koje mu dođe pod ruku. Izdržava se čisteći obližnju katoličku crkvu u Makedonskoj ulici. Telo mu je išarano crtežima neveštog tatu-majstora, raznim imenima i natpisima, na unutrašnjoj strani podlaktice piše „smrt“.
Pre nekih tridesetak godina Vlado Trbović živeo je u Zemunu, bio u srećnom braku u kome je imao jednog sina. Kopča sa tim periodom njegovog života je nekoliko trenutaka afekta. Kad se priseća tih momenata, iako iznuren alkoholom i životom koji vodi, Trboviću se zacakle oči, a glas pomalo zadrhti.
„Vraćao sam se s nekog puta iz Frankfurta. Nisam mogao da otključam vrata, ključ je bio sa unutrašnje strane brave. Pošto mi je stan bio u prizemlju, popeo sam se kroz prozor. Zatekao sam moju ljubav (suprugu) u krevetu s mojim poznanikom (navodi mu ime). Njega sam pustio. Rekao sam mu: ‘Na ova vrata si ušao, na njih i izađi.’ Nju sam posle raskomadao satarom. Nisam mogao preko toga da pređem. Pozvao sam zatim policiju, pitajući se šta sam to uradio.“
Trbović je prvostepenom presudom osuđen na smrt, ali mu je kazna kasnije preinačena na 20 godina zatvora, da bi iza rešetaka proveo ukupno 17. Za sve to vreme nijednom nije video sina, o kome su se starali baba i deda po majci. Kontakt sa sinom nije uspostavio ni posle izlaska iz zatvora. „Vidim ga, prođe nekad ovuda, ali me zaobilazi.“
Kad je izašao iz zatvora, Trbović je počeo piti i rasprodavati imovinu, da bi danas, kako kaže, bio „čovek bez vrata“. „Nebo mi je pokrivač, a beton krevet. Svesno sam sebe uništavao alkoholom. Hteo sam da ispaštam zbog nedela koje sam učinio.“
U tome je dobrim delom i uspeo. Vidno malaksao, jedva je sricao rečenice, zalivajući ih gutljajima rakije iz plastične flaše.
„I mrtvu je volim“, kaže Vlado Trbović, završavajući svoju životnu ispovest.
Šta je prvo pri ruci
Većina „porodičnih“ ubistava počinjena je u afektu u manje-više uobičajenoj atmosferi jedne porodice. Sredstvo izvršenja je ono što prvo dopadne pod ruku (sekira, nož, satara, palica, krigla, oklagija, vatreno oružije) i uvek je u medicinskom izveštaju izbrojano više udaraca nožem (više od tri) ili je u žrtvu ispaljen čitav šaržer. Socijalni status, nivo obrazovanja i godine starosti počinilaca takođe su slični.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
