U svom dugom mantilu, Uroš se u redakciji „Vremena“ pojavio u septembru 1992. Prvi objavljeni tekst bio je o ubistvu Aleksandra Kneževića Kneleta, tada istaknutog člana voždovačkog klana. Sledili su drugi: o naručenim i profesionalnim likvidacijama, korupciji, pljačkama, prevarama, policijskoj brutalnosti… Pišući o kriminalu, Uroš je, kao i o svemu ostalom, nastojao da se maksimalno obavesti i da svaku činjenicu – koliko god može – proveri. To, u olovnim godinama Miloševićevog režima, nije bilo ni lako ni bezopasno.
Uroš nikada nije bio zadovoljan količinom informacija kojima je raspolagao pre no što će početi pisanje; uvek mu je nedostajala bar još jedna knjiga, sagovornik ili novinski isečak iz dokumentacije… Kada bi seo za kompjuter, okruživao ga je haos beležaka, starih novina i cedulja, haos u kom se niko osim njega nije mogao snaći. Pomenuti bilo koji izvor koji eventualno nije uzeo u obzir u tom trenutku značilo je novi haos. Prekidao bi sve što je do tada radio, panično tražio telefonski broj i adresu, odnosno „gde to piše“ i u toj potrazi nije štedeo ni sebe ni druge.
Vrhunski stilist, sigurno jedan od najboljih u srpskom novinarstvu, Uroš je pisao u grču. Problem nije bila sposobnost izražavanja – da se izražavao lako i koncizno, mogu posvedočiti slušaoci Radio France Intrnationala za koji je godinama izveštavao – već opsesivna želja za perfekcijom i unutrašnjom logikom teksta. O mnogim i najrazličitijim stvarima znao je neverovatno mnogo. O tome kako je skupljao ta svoja znanja nije pričao niti se njima razmetao ali, pišući o dijametralno različitim temama – urbanizmu i sportu, medijima i političkim mitinzima, kriminalu i strankama… – superiornom je jednostavnošću oduševljavao i stručnjake i potpune laike. Nije malo priznanje kad čitateljka kaže da je fudbal interesuje samo kad Uroš piše o njemu, ili kad njegovi tekstovi o železnici posluže kao okidač žestokih stručnih rasprava.
Uprkos teško narušenom zdravlju, Uroš je sačuvao svoj reporterski dar i radoznalost. Tekstovi o putovanjima s liderima opozicione koalicije Zajedno 1996. i o mitinzima na kojima su govorili, retko su vredan dokument o tadašnjim političkim prilikama. Ipak, reporterske vrhunce Uroš je dosegao izveštavajući sa Ozrena, iz Banja Luke, Knina, Pakraca, Osijeka, Mostara i drugih mesta za vreme ratova 1991–1995. Lično hrabar, u svemu je video obične ljude i uvek je bio na strani žrtava, bez obzira na njihovu „pripadnost“. Majstorskim, unutrašnjim osećajem za detalj, ispovest i viđenje „malog čoveka“, Uroš je u svojim reportažama prikazao strašnu sliku krvavog raspada bivše Jugoslavije. Pišući „ni po babu ni po stričevima“, nazivajući svaku stvar njenim imenom i ne prećutkujući ništa i nikome bez obzira na takozvane više interese i kvazipolitičku korektnost, Uroš je u svakoj svojoj reportaži postizao organski spoj umetnosti reči i objektivnosti sudskog zapisnika. O značaju tih reportaža i ljudskim kvalitetima autora mogu da posvedoče sve kolege koje bi posle njega došle na isti teren. Dovoljno je bilo reći da poznajete Uroša Komlenovića i sva bi vam vrata bila otvorena.
Redakcija „Vremena“ ove godine osniva fond „Uroš Komlenović“ za istraživačko novinarstvo. Na prvu godišnjicu Uroševe smrti, 4. aprila, objavljujemo knjigu izabranih tekstova koje je tokom protekle decenije objavio u „Vremenu“, tekstova koji su, po našem uverenju, ostali aktuelni uprkos proteklim godinama. Izlaženje knjige pomogli su Uroševi prijatelji i kolege iz Opštinskog odbora Demokratske stranke Srbije Stari grad. U ovom broju objavljujemo izbor iz tekstova obuhvaćenih knjigom.
1. Vreme straha
Ubistvo Aleksandra Kneževića Kneleta i likvidacija „voždovačke grupe“ opominju da se stvara „krimi-korporacija“ u kojoj će svako znati svoje mesto, zadatak i teritoriju i primati naređenja iz „centra“, koji će obezbeđivati zaštitu ili bar blagonaklonost vlasti
Aleksandar Knežević Knele, čovek čija je smrt izazvala toliko pažnje u javnosti i poremetila miran san nesrećnih „hajatovaca“, imao je 21 godinu, mnogo novca i pištolj. Snažnog i srčanog mladića iz beogradskog naselja „Braća Jerković“ zapazili su pre nekoliko godina voždovački „žestoki momci“ i uveli ga u svoj „krug posvećenih“. Vremenom su njegovo ime počeli izgovarati sa strahopoštovanjem. Beogradska policija tvrdi, ali bez konkretnih dokaza, da je iznuđivao „reket“. Više puta je hapšen i privođen, ali i brzo puštan. Nikada nije osuđivan. (…)
Organizovanom kriminalu naruku svakako ide i policija svojom tragičnom nemoći ili nedostatkom želje da nešto više učini. Osim povremenog iznošenja zaprepašćujućih podataka (1990. u gradu je izvršeno 27 ubistava, sledeće godine 68, a samo za devet meseci ove godine 63) i oružanih sukoba sa saveznom policijom, većih uspeha u borbi sa organizovanim kriminalom nema. Ako se i može shvatiti nemotivisanost ljudi koji za platu od sto ili dve stotine maraka moraju svakog dana da se izlažu životnim opasnostima, teško je razumeti izjavu koju je načelnik SUP Beograd Rade Marković dao „Večernjim novostima“: „Džamba je nastradao ispred kockarnice u ‘Beograđanki’, ali radnici obezbeđenja kockarnice koji su tada radili — nisu više u Beogradu. Oni pripadaju firmi za obezbeđenje ‘Delije’, zamenjeni su novim radnicima, a nama su trenutno nedostupni. Intenzivno radimo na tome da te ljude pronađemo i saslušamo.“
(9. novembar 1992)
2. Vozi baja koridorom
Raspoloženje u prepunom autobusu je na zavidnom nivou, pa se niko ne buni ako mu cev kalašnjikova pritisne slabinu
Svako putovanje autobusom preko koridora kroz Bosansku posavinu, po pravilu počinje svađom. Na primer, kondukter je u stanju da se smrtno uvredi ukoliko mu nesrećni putnik snishodljivo zatraži komadić kanapa ili žice da nekako priveže potpuno razvaljeni naslon svog sedišta:
„Kanap! Kakav kanap? Ja da imam kanap, odma’ bih se objesio! Sjedište je pokvareno i ja tu ništa ne mogu, a ti nemoj provocirat’, jes’ čuo!“
Tako je bilo jesenas, a ovog proleća svađa počinje još na peronu Beogradske autobuske stanice. Akteri — vozač autobusa („majstor“, „baja“, „burazer“) i žena koja pokušava da preko njega pošalje paket do Bosanske (sada Kozarske) Dubice:
„Ama, gospođo, ne mogu da primim paket, poslije će mene da maltretiraju na granici.“
Strah je svakako opravdan — za razliku od srbijanske policije koja radi brzo i rutinski, MUP Republike Srpske svoj posao shvata mnogo ozbiljnije. Na graničnom prelazu u Bosanskoj (sada Srpskoj) Rači mladi ljudi u novim uniformama (plave maskirne šajkače sa obodom „a la Živojin Mišić“) pomno proučavaju lične karte, a carinici prevrću po prtljažniku: „Čija je ono torba sa cvijećem? Molim vas izađite.“ Na kraju se pokazalo da je cveće veštačko i bezopasno.
Kroz Bijeljinu se prolazi brzo i bez problema ako se izbegne pazarni dan, kada kamioni, automobili i zaprege potpuno zakrče usku ulicu pored pijace. Vidljivih tragova rata nema sve do izrešetanog i razrušenog Brčkog gde vojnici pune autobus. Reč je, uglavnom, o ljudima iz Bosanske krajine koji idu na odsustvo. Raspoloženje je na zavidnoj visini, pa se niko ne buni ako mu u onoj gužvi cev nečijeg kalašnjikova pritiska slabinu. Putovanje je nezamislivo bez pripitog dežurnog veseljaka koji satima razglaba o strini svoga saborca, odnosno o njenom impresivnom poprsju. Muzika koja dopire sa radija je stilski i etnički čista — sluša se isključivo „patriotski folk“. Tako se, osim sve popularnijeg refrena „Neka živi pravoslavna sloga, nas i Rusa trista miliona“ pevuši još i „Ustalo je malo i veliko, stvaramo te, Srpska Republiko“, ali je najzanimljiviji poetski dijalog sa nekadašnjim prijateljem, inovercem:
„Kakvu hoćeš, druže, Bosnu,
u njoj Srbi da vam služe?
Sad tenkovi kad zagrme,
kako ti je, bivši druže?“
Muziku prekida glas spikerke koja javlja da su „muslimanske jedinice jutros otvarale pješadijsku i minobacačku vatru na položaje Vojske Republike Srpske oko Brčkog, ali Srbi nisu uzvraćali“. Vojnik koji, očigledno, nije dobro savladao moralno-političku obuku veselo komentariše: „Uh, što laže, mater joj jebem, samo moja baterija jutros je ispalila petnaest granata, ha ha“. Borbenost je, ipak, zastrašujuća, a vesti da je američki Senat izglasao ukidanje embarga za uvoz oružja namenjenog Muslimanima propraćene su gotovo sa odobravanjem: „E, neka, vala, sad nam ne mogu zabraniti da se jednom za svagda obračunamo“.
(30. maj 1994)
3. Fudbal u Arkanzasu
Socijalisti su na Kosmetu upropastili doslovno sve što su dotakli: privreda praktično ne postoji, većina zaposlenih je na prinudnom odmoru, a broj socijalno ugroženih raste geometrijskom progresijom. Osim toga, ni nenormalno velik broj policajaca koji, uprkos činjenici da se ovde na njih puca mnogo ređe nego u Beogradu, šetaju sa automatskim puškama na gotovs („lovački stil“), ne može da odagna opšte uverenje da će se kosmetski problem na kraju rešiti na štetu Srbije
Radoznali posetioci prištinskog hotela „Grand“ imaju priliku da uživo posmatraju nešto što liči na kadrove nekada popularne TV-serije „Opstanak“ — velike bube jedu male, da bi i same skončale kao žrtve probuđenog apetita najvećih. Borba za opstanak koji se ovde zove vlast vodi se, naravno, i među ljudima. Svoju predizbornu kampanju prvi je počeo Željko Ražnatović Arkan: centar Prištine preplavljen je plakatima sa njegovim fotografijama, većim i lepše izrađenim od onih sa poternica „Interpola“. Njegovi posteri mogu se videti i u izlozima nekih albanskih radnji — teško gazdi ako ih neko skloni (ne isključuje se, naravno, ni mogućnost da su neki vlasnici sami zalepili plakate kako bi se osigurali od mogućih nasrtaja ultrakratko ošišanih „srpskih patriota“).
Arkanova predizborna kampanja razvija se i u drugom pravcu — ulaznice za mečeve Fudbalskog kluba „Priština“ (čiji se pravi vlasnik nešto ućutao) besplatne su i ujedno služe kao svojevrsni lozovi. Na kraju utakmice najsrećniji dobija automobil („jugo“, doduše), druga nagrada je bicikl, a deli se i tridesetak utešnih nagrada u vrednosti od po sto maraka u dinarskoj protivvrednosti, jer „branilac svete srpske zemlje“ insistira na poštovanju domaće valute. Zlobnici tvrde kako je, u stvari, reč o jednom istom automobilu, ali vest da se aktuelni dobitnik „u ime srpskog jedinstva“ odrekao premije nije potvrđena. Stranka srpskog jedinstva ne deli samo automobile, bicikle i novac, pa su se predstavnici jedne opozicione stranke iznenadili kada im je u Štrpcu, gde su došli da predstave svoj program, rečeno da je pre njih stigao Arkan i podelio dva šlepera brašna.
(8. novembar 1993)
4. Gaženje „Borbe“
Vlastima u Srbiji „Borba“ smeta još od 1986. kada je Staša Marinković od glasila SSRN počeo da pravi moderan i pristojan dnevni list. Sada je iskorišćena prilika da se „Borba“ uguši, ali bi valjalo naglasiti da bi bez toliko napadane svojinske transformacije lista, „Borba“ odavno ličila na „brčinku“
Vest da je Vlada SR Jugoslavije imenovala saveznog sekretara za informisanje Dragutina Brčina za vršioca dužnosti direktora i glavnog i odgovornog urednika lista „Borba“ izazvala je početkom proteklog vikenda paniku među stranim (a i domaćim) izveštačima. Dragoslav, Dragiša, Dobroslav, Dragutin, Milutin, Radovan — nagađali su nesrećni novinari bezuspešno pokušavajući da pogode ime novopostavljenog „komesara“ „Borbe“. Dragutin Brčin, međutim, nije tako nepoznata ličnost — reč je o jednom od najdugovečnijih funkcionera bivšeg Saveza socijalističke omladine i čoveku za čijeg je vakta rasprodana imovina Republičke konferencije SSO (dobitnici su kasnije formirali Novu demokratiju — Pokret za Srbiju), i to do te mere da je, kako je svojevremeno zabeležio pedantni izveštač „Politike Ekspres“, odneto šest uramljenih slika čuvenih sekretara SKOJ-a. Šta se desilo sa sedmom, nije poznato, ali se ironija nazire u činjenici da je Brčin, pre nego što je postao član SPS, zamenik republičkog ministra informisanja Milivoja Pavlovića i savezni „ministar istine“, svojevremeno drugovao sa mnogim današnjim urednicima i novinarima „Borbe“.
Dragutin Brčin je svoj novi zadatak shvatio ozbiljno, pa je u nemogućnosti da redakciju natera da ga prihvati, od prošlog ponedeljka jednostavno počeo da štampa svoju verziju „Borbe“, što je akademik Nikola Milošević, nekoliko dana kasnije, na skupštini Nezavisnog udruženja novinara Srbije, ovako prokomentarisao : „Do sada smo znali šta je lažni novac, znali smo i da novine lažu, ali za lažne novine nismo znali. Sada, zahvaljujući ovom režimu, i za to znamo.“
(2. februar 1995)
5. Sprejom protiv džibera
Na prelazu između sedamdesetih i osamdesetih, u Beogradu je na muzičkoj sceni vladalo poprilično mrtvilo. Otvoren je prvi pravi kafić Zlatni papagaj, gde su se udomili „šminkeri“ sa frizurama „talijankama“ i „lakosta“ majicama, koji su slušali nešto što bi se danas zvalo dens, a tada se zvalo disko-muzikom. Bilo je važno videti i biti viđen, kao i danas, kada takvih mesta ima na svakom koraku. Pored njih je dignutog nosa prolazila „intelektualna elita“ čupavaca koja se od ranog popodneva skupljala na platou ispred Filozofskog fakulteta čekajući da se u sedam naveče otvori diskoteka u kojoj su samo do 23h mogli da mlate kosama uz bajate ali srcu mile hitove iz šezdesetih i sedamdesetih. Kafane u Knez-Mihailovoj, kao i u celom gradu, radile su do deset, kada su se otprilike „šabani“ vraćali sa Folkoteke na Kalemegdanu zapišavajući usput ulaze po Vasinoj i Knez-Mihailovoj. Po parkovima se skrivala nova ekipa – pankeri.
Po ondašnjim merilima, pankeri su izgledali šokantno, a uz to su se upinjali da se, ako okolnosti dozvole, tako i ponašaju: na njima zihernadle, kožne jakne, bedževi, kose ofarbane u zeleno ili roze, a u njima neutaživa želja za kakvom bilo zajebancijom i negiranje svakog autoriteta. Izdržavani srednjoškolci baš i nisu to mogli lako da postignu. Izvesni Đomlija, besan na roditelje koji ga teraju da uči i brane mu da farba kosu u ljubičasto, izgovorio je jednom prilikom istorijsku rečenicu: „Jao, samo da završim taj fakultet, koji ću onda klošar da budem!“ (Tada zaista nije mogao ni da sanja da je upravo prorekao sudbinu svojih ispisnika koji su odavno posvršavali fakultete i ne žive mnogo bolje od klošara.) On je u međuvremenu otvorio pa zatvorio kafić, sad ga ponovo otvara…
Inače, pankeri su ispočetka bili omiljene žrtve „silosa“ i „šabana“, koji su vo vremja ona digli ruke od hipika, ustremljujući se svom snagom na novu, živopisniju subkulturnu grupu: „Vidi ovi kaki su, ‘ajde da ih bijemo.“ Upravo ih je činjenica da su se, što reče jedan od ondašnjih pankera, „najeli batina više nego ‘leba“ naterala da promaljaju noseve tek kada bi se svi ostali razišli kućama.
„Prvi“ pankeri skupljali su se kod Save Kranj, na izlazu iz dragstora u Nušićevoj prema Kosovskoj ulici. Kasnije su prešli u park ispod hotela Moskva. Tamo su se lepo provodili sve dok ih nisu otkrili pitomci Vojne gimnazije, koji su, posle nekoliko kratkih i brzih „gerilskih“ akcija, jedne večeri izveli snažan taktičko-operativni udar na parkić. Epilog: Žgaru su prebili, a ostale (pet-šest nesrećnika koji nisu uspeli da uteknu) naterali da međusobno ukrste ruke, uhvate se u kozaračko kolo i na sav glas otpevaju istoimeni partizanski hit. Posle su ih još malo terali da rade sklekove.
Ovakav i slični događaji naveli su izvesnu pankerku Gagu da u dokumentarnoj emisiji Radio-televizije Beograd posvećenoj novom društvenom fenomenu koji se iz Ujedinjenog Kraljevstva prelio u Socijalističku Federativnu Republiku u jednoj rečenici definiše problem: „Razlika između Londona i Beograda je u tome što tamo pankeri biju sve druge, a ovde svi biju pankere.“
(3. maj 2001)
6. Justicijo, sestro mila
Problem je poznat: propisi UEFA ne dozvoljavaju da se zvanične utakmice igraju na poljanama poput Obilićeve. Zato je utakmicu protiv Bajerna (nebitnih 1:1 posle 0:4 u Minhenu) Obilić igrao na Partizanovom stadionu. A i bez obzira na propise, bilo bi malo nezgodno da Nemci trčkaju po travi izrasloj na kostima njihovih predaka postreljanih, uz još neutvrđen broj domaćih izdajnika, upravo na ovom mestu 1944. godine (videti divnu pripovetku Dušana Prelevića „Grozda i Kozak“, prim. aut.). Partizanov stadion bio je logično rešenje, pošto su ova dva kluba bratski namestila prošlu fudbalsku sezonu: Partizan je u jednoj od najsramnijih utakmica u svojoj istoriji (nisu prešli polovinu terena) izgubio od „vitezova sa Vračara“ omogućivši im da u šampionatu preteknu Crvenu zvezdu, a Obilić se odužio prepustivši „grobarima“ pobedu u finalu Kupa Jugoslavije.
Pred prvo kolo Kupa UEFA i Kupa pobednika kupova, međutim, iskrsao je objektivan problem, jer Partizan protiv Njukasl junajteda igra samo dva dana posle meča Obilić-Atletiko. Uz relativno prihvatljivo obrazloženje da teren u Humskoj „možda neće moći da izdrži teret dve utakmice i četiri treninga za četiri dana“, pogotovo ako vreme bude loše, Partizan je otkazao gostoprimstvo svojim prošlogodišnjim saučesnicima. Specijalni savetnik predsednice Obilića Svetlane Ražnatović njen suprug Željko obratio se Crvenoj zvezdi, jer, uz Partizan i Vojvodinu, jedino ona ima stadion koji ispunjava uslove.
Navijači i uprava Crvene zvezde složili su se da odgovor bude negativan. Predsednik kluba Dragan Džajić prvo je usmeno, a zatim i pismeno obavestio Ražnatovića da njegov tim ne može da igra na „Marakani“, „iz dobro poznatih razloga“, kako je stajalo u pismu od 4. septembra. A razlozi su zaista dobro poznati: Arkan je Zvezdi golom silom i nameštaljkama prošle godine oteo titulu i onemogućio joj da svoje klupske finansije sredi eventualnim plasmanom u Ligu šampiona umesto prodajom najboljeg igrača Dejana Stankovića; omalovažavajuće Ražnatovićeve izjave o klubu čije je navijače dugo predvodio; raspoloženje fanova sa Zvezdinog „severa“ koji su prošle godine grmeli „Arkane, pederu, napuši se severu“; činjenica da su se Partizan i Obilić na početku sezone dogovorili da će doskorašnji šestoligaš, a sadašnji prvak, igrati na Partizanovom stadionu, te da Zvezda s tim nema nikakve veze…
Činjenica da su vođe Zvezdinih navijača, uprkos sporadičnim povicima iz „baze“ na utakmici Zvezda – Proleter – „Obiliću ovde nećeš igrati, nećeš igrati, nećeš igrati…“ – ipak „legle na rudu“, doterala je upravu kluba do duvara. Pokisli navijači pokvarili su šanse za ispunjenje svojih zahteva, jer su Džajić i Cvetković bogzna kako ljuti što se nije našao delija da im skine Arkana sa vrata i natovari ga sebi. I pošto su već preterali sa driblinzima vadeći se na delije, čelnici Zvezde pokušali su da se spasu izjašnjavanja odlaganjem. Mada se znalo da UEFA čeka odgovor od FSJ u ponedeljak, 14. septembra, Zvezda zakazuje zajednički sastanak Saveta kluba (sastavljenog od bivših funkcionera i uglednika) i starog Izvršnog odbora, tek za sredu, 16. septembra. FSJ mrtav-ladan pristaje da čeka. Na kraju su Zvezdinu čast morali da spasavaju veterani i legende, ali ni oni nisu smeli da se potpišu: Arkan je Arkan, a samo jednom se živi.
(19. septembar 1998)
7. Dorćol
Na Dorćolu preovlađuje siva boja, osim u nekim letnjim danima kada sve nenadano bljesne i namami pošteno čeljade u šetnju, recimo, Skenderbegovom ulicom. Šetnja može da počne od Dubrovačke, pa polako, ispod drvoreda, prema uglu sa Knićaninovom, gde se kočoperi „radionica“ i prodavnica „bonbona“ (pravopisni oblik prepisan je doslovno, iz izloga), luša i ostalih beznadežno arhaičnih slatkiša, valjda jedina privatna firma na svetu koja decenijama opstaje bez sponzora, prometa i profita. Na sledećem uglu lepo vaspitani šetač trebalo bi da klimne glavom postarijoj Ciganki, koja ispred svog haustora lepo sedi na hoklici, pije kafu i pažljivo osmatra okolinu. Sledi pasulj u kafanici pored ulaza u tramvajsku centralu, pa kratka razmena pozdrava sa komšijama koji u dvorištu Prve beogradske gimnazije igraju fudbal, izlazak iz Skenderbegove i još komad puta ka bašti „Tekstilca“, gde lokalni „šibicari“ još uspevaju da naivnim prolaznicama „prodaju“ decenijama star „fazon“:
„Joj, što je slatko kuče, komšinice, jel` to vaše kuče?“
„Jeste“, odgovara žrtva i ubrzava korak, sve u želji da prođe s mirom.
„Pa što niste abortirali, uaha, ha…“
Ako je, uz sve ograde, ustanovljeno da je Dorćol siv, onda je nepobitno da on miriše na ispečeni hleb. Dorćolci koji se posle podužeg odsustvovanja vraćaju u kraj, tvrde da prvo osete miris hleba i peciva koji se zadržava ceo dan, mada se gotovo sve pekare (a ima ih više desetina, pogotovo oko Bajlonijeve pijace) zatvaraju do podneva. Neke su poznate po hlebu, druge po kiflama, pogačicama ili bureku, a treće po ljubaznosti prema noćobdijama koje u tri sata po ponoći ulaze kroz dvorište namerni da kupe vrelu veknu i da je „štrpkaju“ usput do kuće. U poslednje vreme, na žalost, komšiluk sve češće zaključava susedne ulaze oko pekara i tako brutalno prekida jednu lepu tradiciju.
Stariji Dorćolci u stanju su da svakome ko je spreman da ih sluša naširoko objašnjavaju kako Dorćola više nema, aludirajući najčešće na rušenje polovine kraja i izgradnju solitera. Podsetiće i da se kraj poseljačio, da se, umesto golubova, sve više gaje pit-bulterijeri i da se poremećeni međuljudski odnosi ne rešavaju više pesnicama, kako red nalaže, već pražnjenjem šaržera u neistomišljenike. Samo je ovde, ipak, još moguće videti izvesnog Đevu, svojevremeno poznatog po razornim volejima na koje je „nabadao“ loptu jednako kao i protivnike, kako na stepeništu bivšeg Doma kulture Stari grad, uz pratnju totalno nemuzikalnog harmonikaša, iz sveg glasa peva „Đelem, đelem“. Ovde, u socijalnom i geografskom podnožju, do banalnosti često izvođena pesmica dobija svoje puno značenje: negde ima i srećnih ljudi i boljeg života. Možda je dovoljno popeti se pola kilometra uzbrdo, uz Francusku ulicu, ka centru grada i prilici za uspeh u životu. A u Francuskoj ulici, kako piše Svetlana Velmar – Janković, ko hoće, može „da uhvati u šaku pregršt te svetlosne prašine i da, onda, osluškuje glasove iz nepristupačnih prošlosti“.
A može i da zameni devize.
(28. avgust 1995)
8. Dorćolski seljak
„Gore od kiča„; „Vreme„, br. 483
Isprva nisam hteo da odgovaram gospodinu Milanu M. Ćirkoviću jer mi je, za razliku od njega, ostalo nešto malo kućnog vaspitanja, pa nekako nemam naviku da psujem po novinama. To me, razume se, dovodi u neravnopravan položaj. Ipak, imao bih nekoliko primedbi:
a) Kod nas su vazda vladali zakoni i bivali striktno poštovani, pa se slažem s tim da bi Bregović trebalo da bude kažnjen zbog eventualnih plagijata. Nažalost, nisam sedeo u komisijama za zaštitu autorskih prava stranih rokera, već sam slušao muziku. I, da prostite, jurio ženske.
b) Možda De Golov narod zaslužuje njegovu definiciju („narod je g…o“), ali je problem u tome što ja o svom narodu, koliko god on bio primitivan, neobrazovan i kaljav, ne mislim tako. Mea culpa.
c) Da nije bilo ovog pisma ne bih znao da je merilo nečije časti strasna ljubav prema Pink Flojd lobotomiji.
d) Ako Bregović bude organizovao, kako kaže g. Ćirković, „monstr spektakl“ u Beogradu, pa makar i na Ušću, otići ću tamo s velikim zadovoljstvom.
Šta da radim, ja sam dete sa sela, rođeno i odraslo na Dorćolu, i nisam zadojen, misss’im, ooovaj „urbanom“ kulturom.
S nepoštovanjem,
Uroš Komlenović
(15. april 2000)
