Kao nekakav novogodišnji poklon građanima Srbije, predsednik Vlade Srbije je 29. decembra protekle godine saopštio (na vanrednoj konferenciji za štampu) da je s Telekomom Italija, dva dana ranije postignut dogovor o reotkupu njihovog udela
Na prvi pogled, reč je o veoma povoljnom aranžmanu jer se udeo u srpskoj telefoniji koji su Italijani nekada platili 497.000.000 dolara – sada otkupljuje po ceni od 195.000.000 eura, a zapravo još jeftinije, jer je u tu sumu uračunato i vraćanje pozajmice srpske strane i naknade za menadžment od najmanje 60, a knjigovodstveno oko 75.000.000 eura.
Dinamika isplate ove cene je takođe povoljna – jer se PTT Srbija obavezala da 120.000.000 eura uplati u roku od četiri meseca (do kraja aprila ove godine), a preostali iznos od 75.000.000 eura bi se otplaćivao u narednih šest godina, što bi se sigurno moglo obezbediti iz tekućeg profita, pošto je dobit Telekoma već ove godine dosegao 55.000.000 eura, a već iduće godine se očekuje čak i 100.000.000 eura profita.
OPERACIJA: Generalni direktor PTT-a Srbija Srđan Blagojević naglasio je da su isplatu prve tranše od 120.000.000 dolara u naredna četiri meseca garantovale domaće banke – što je samo spoljni znak da su se pregovori zapravo najviše vrteli oko te prve uplate. Bolje obavešteni tvrde da su svi oni kojima ova operacija nije išla suviše u prilog smatrali da Srbija nije u stanju da obezbedi te pare u toliko kratkom roku – jer glavni spoljni finansijeri Srbije, iz nekog razloga, nisu pokazali volju da takvu akciju kreditiraju. Vlada Srbije je, međutim, procenila da vredi platiti povećanje vlasništva nad Telekom Srbija sa 51 na 80 odsto, pa makar se za to mora odvojiti praktično sve što je od spoljnih investitora prihodovano tokom dosadašnje privatizacije (za 29 odsto Telekoma obećano je isto onoliko novca koliko je iz inostranstva prihodovano za tri cementare, „Merimu“ u Kruševcu i dve šećerane). Reč je, međutim, o jednoj široj operaciji koja će pravi finansijski efekat dati tek ako se kompletno i uspešno zaokruži. Domaće banke koje prate ovaj veliki posao, naravno, najviše računaju na to da će PTT Srbija znatno zaraditi na prodaji svog udela u Mobtelu, te će tako moći da vrati pare koje sada uzajmljuje.
Naime, svi oni koji su čitavu jesen slušali najave Aleksandra Vlahovića, ministra za privredu i privatizaciju Vlade Srbije, da će Mobtel biti prodat na međunarodnom tenderu i da je to firma s „većinskim vlasništvom“ države mogli su naslutiti da je plan da Srbija nekako povrati komotnu kontrolu nad svojim starim telefonskim operaterom Telekomom Srbija, a ne da se „preseli“ u kompaniju koju je Milošević 1995. godine osnovao s braćom Karić. Zatim, da se nekako, u dogovoru s Grcima (koji preambiciozno za uzvrat traže celu mobilnu telefoniju) razveže međunarodni ugovor o monopolu PTT-a Srbija na fiksnu telefoniju na našem tržištu do 2005. godine, te da se tako stvori prostor i za prodaju treće telefonske koncesije u Srbiji. Naime, prodaja Mobtela i treće koncesije za (mobilnu) telefoniju bili su zapravo zakočeni izvesnom pat pozicijom u Telekomu Srbija, u kome su Telekom Italija i grčki OTE zapravo imali pravo veta na sve dalekosežne telekomunikacijske odluke, a da pri tome nisu pokazivali naročiti interes da unaprede njegovo poslovanje.
Dakle, sve se opet nekako zavezuje oko Mobtela, čiji vlasnici, braća Karić, preko novina poručuju da podržavaju prodaju ove firme, ali se zasad ne izjašnjavaju o ključu za podelu cene koja možda može biti postignuta (Bogoljub Karić o ceni Mobtela govori u intervjuu „Vremenu“, na 14. stranici ovog broja).
PREGOVORI: Da podsetimo, Karići (BK trejd Moskva) pod starim režimom bili su „priznati“ kao vlasnici 51 odsto Mobtela (PTT Srbija 49 odsto), iako do današnjeg dana nije oficijelno utvrđeno je li njihov osnivački ulog bio legalno uložen, je li ugovor o osnivanju te firme bio legalno zaključen (na Kipru) i da li je ova kompanija tokom poslednjih sedam godina plaćala suvlasniku i državi sve ono što je po tom ugovoru i po zakonima morala plaćati. Prema našim izvorima u Telekomu Srbija, Karići nikad nisu platili telefonsku koncesiju, a PTT Srbija kao suvlasnik nije od Karića video „žutu banku“, iako Mobtel drži 58 odsto usluga mobilne telefonije na teritoriji Srbije, a sigurno ostvaruje još veće učešće u dobiti koja se postiže u ovom poslu.
Taj veliki plan o kome se stalno govori: da se Mobtel proda u celini (pa makar postignuta cena ležala u sudskom sekvestru, dok se država i Karići napokon svojinski ne razgraniče), a Telekom zauzme u što širem vlasništvu, postao je još izvesniji 25. decembra prošle godine kada je generalni direktor PTT-a Srbija Srđan Blagojević potvrdio da je „postignut dogovor“ da to javno preduzeće postane većinski vlasnik Mobtela i da ga nakon „preuzimanja“ ponudi na prodaju (Beta). Pri tome, kako su javili beogradski listovi, još ništa „nije potpisano“. Zanimljivo je ovde primetiti da je premijer Đinđić pohvalio ministarku Mariju Rašetu-Vukosavljević za njen osmomesečni doprinos u pregovorima s Italijanima, a da se ono o čemu s Karićima nije potrebno pregovarati, već samo utvrditi „ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga“ oteže mnogo duže, praktično od 5. oktobra 2000. godine. Pojednostavljeno, ono što bi trebalo sudski utvrditi, izgleda da je predmet pregovora Vlade Srbije i BK grupe. Videćemo kako će premijer Đinđić proći u tom kvizu.
MOTIVI: U prvim, zbog praznika malobrojnim komentarima „reotkupa“ 29 odsto vlasništva nad Telekomom Srbija, najmanje se analizira pitanje zašto su poslovično vešti „Latini“ ušli u posao toliko povoljan za Srbiju. Neko bi se mogao upitati zašto Telekom Italija napušta za svega 195.000.000 dolara firmu koja je od maja 2001. godine učetvorostručila svoju mobilnu mrežu i broj pretplatnika povećala sa 400.000 na 1,3 miliona, te, kao što je već naglašeno, počela rapidno da povećava profit – prošle godine na preko 50.000.000 eura, već ove računa na 100.000.000 eura, a koja posluje na nezasićenom telefonskom tržištu. Uostalom, oni su imali obezbeđenu i stalnu naknadu za „tehničku pomoć“ preko koje su već dosad transferisali 39.000.000 eura. Teorijski, ispada da bi u narednih šest godina tih 195.000.000 eura mogli izvući iz Telekoma Srbija i da ne prodaju svoj udeo. Te okolnosti su izazivale zebnju svih onih koji su pratili pregovore.
No, kada je italijanska vlada 9. decembra prošle godine počela prodaju svog preostalog paketa akcija u Telekomu Italija, vrednog oko 1,5 milijardi eura, zbog pritiska Evropske unije da smanji budžetski deficit i delimično pokrije ogromni javni dug koji je narastao na 110 odsto bruto društvenog proizvoda – svi oni koji su bili upućeni u osmomesečne pregovore srpske vlade o „reotkupu“ tih 29 odsto akcija Telekoma Italija u Telekomu Srbija shvatili su da je ekipa ministarke Rašete-Vukosavljević blizu uspeha – jer je postalo očigledno da je premijer Berluskoni „prelomio“ čitav paket odluka o daljoj strategiji ovog preduzeća, čija vrednost se sada procenjuje na oko 50 milijardi eura.
Istina, procenu da će Telekom Italija prodati i svoj udeo u Telekomu Srbija bilo je logično konstruisati, jer je već duže vreme, praktično još od 1999. godine, kada je glavni akcionar kompanije postao „Oliveti“, ova firma gradila strategiju izlaska iz svih preduzeća u kojima nije bila većinski vlasnik i kada je postavila cilj da svoje spoljno poslovanje koncentriše na Latinsku Ameriku, te da tako izbegne probleme na istoku Evrope, gde niko u telefoniji nije ostvario ono što je očekivao i gde je čak i jedan Dojče telekom ostvario gubitke koji se mere desetinama milijardi eura.
TRAGOVI: Uostalom, kada je reč o poslu u Srbiji, za njegovo napuštanje postojali su i dodatni razlozi (koje je spomenuo i srpski premijer Zoran Đinđić) – jer nijedna, pa ni italijanska vlada, nije oduševljena kada se o nekim vladinim poslovima vode parlamentarne istrage, čak i ako je aferu nasledila od prethodne vlasti. A upravo je to slučaj s italijanskom kupovinom 29 odsto udela u vlasništvu Telekoma Srbija, 9. juna 1997. godine, kada je tadašnji državni STET (utopljen u Telekom Italija) platio milijardu i 517 miliona nemačkih maraka za 49 odsto vlasništva Telekoma Srbija, koju je sam procenio na vrednost od dve milijarde i 400 miliona maraka. Da bi tada, valjda, bilo sprečeno postavljanje pitanja zašto je „Miloševićeva telefonija“ plaćena 300.000.000 maraka više nego što je procenjena i da bi se zameo trag nekoj „posredničkoj proviziji“ od oko 30.000.000 maraka koja je isplaćena fantomskoj firmi Preswel u Londonu, i to baš u vreme kada je SRJ još bila okružena „spoljnim zidom“ sankcija, što je objektivno obaralo cenu njenog kapitala i slabilo Miloševićevu pregovaračku poziciju – u posao su iznenada uvučeni i Grci – pa je stečeni vlasnički paket podeljen s kompanijom OTE, koja je stekla 20 odsto deonica Telekoma Srbija. Celu tu zapetljanciju s kojom se muči neki tužilac u Torinu sada praktično „čisti“ najnoviji obrt u ovoj trgovini – novi posao s Vladom u Beogradu, ovoga puta u suprotnom smeru. Da li će i „bekstvo“ Telekoma Italija iz Srbije pratiti neki rep – ostaje da se vidi.
Svojevremena privatizacija Telekoma spada u one poslove koje nije moguće racionalno objasniti. Nije sasvim jasno zašto je za akcije plaćeno koliko je plaćeno, ali i zašto su strani akcionari, uz nemoć domaćeg, onda prepustili preduzeće, objektivno rečeno, laganom propadanju, jer u telekomunikacijama odsustvo razvoja znači propadanje. Slika se delimično promenila poslednjih godina (velika ulaganja u mobilnu mrežu, koja se već uveliko vraćaju, preko 230.000 novih digitalnih priključaka sa pratećom pristupnom mrežom, SMIN mreža za internet koja je završena i nedopustivo dugo čeka dozvolu za početak rada), ali, ovo je poslednji čas da se napravi radikalan zaokret.
Kupovina italijanskih akcija je prilika za taj zaokret. Mada će na duži rok Telekom snositi teret ove kupovine (deo dobiti biće usmeravan u tom pravcu), jednostavnije upravljanje dva akcionara, od kojih je jedan većinski, znači i brže donošenje preciznih biznis planova. Eliminisanje duga Italijanima, a to je prateći deo transakcije, „čisti“ bilans i povećava kreditnu sposobnost Telekoma, i to je šansa za ulaganja i razvoj.
Po mom mišljenju, ključno je pitanje da li će sada Telekomu biti ostavljeno da planira i ulaže po profesionalnim kriterijumima ili će biti predmet zadovoljavanja nekih drugih interesa.
Krajnje je vreme da se kompanija pripremi za potpunu liberalizaciju tržišta čiju prvu, odlučnu etapu donosi novi zakon o telekomunikacijama. Dakle, na redu je ozbiljno ulaganje u fiksnu mrežu. Brza digitalizacija, istovremeno i tarifna reforma, moderan biznis-pristup tržištu. Ili će pak kompanija doživeti kolaps, mada je jedna od retkih u Evropi koja je u 2002. godini zabeležila profit, a da nije bilo poskupljenja usluga. To nije posledica (samo) monopola, koji su uostalom neki obilato kršili svuda nedozvoljenim bajpasom u dolaznom međunarodnom saobraćaju, jer monopol postoji u većini susednih zemalja, ali ne i ovi rezultati.
U celini, mislim da je ovo velika šansa za telekomunikacije u Srbiji.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
