SAD
Gardijan: Dvadeset saveta za preživljavanje „broligarhije”
Istraživačka novinarka Kerol Kadvalader sa velikim iskustvom zbog brojinh optužbi za klevetu daje savete kako preživeti Trampovu pobedu, privilegovane štrebere i eru stalne prismotre
Evropa je odahnula: Karles Puđdemon je predložio da Katalonija privremeno suspenduje odluku o proglašenju nezavisnosti i time otvorio vrata za pregovore sa Madridom. Pitanje je, međutim, da li zamrznuta nezavisnost može da ublaži konflikte u Španiji
Tokom zasedanja katalonskog parlamenta u utorak uveče bilo je mnogo pripadnika policije koja je osiguravala aerodrome i železničke stanice, a u Barseloni razdvajala dve velike grupe demonstranata – onih koji su za nezavisnost Katalonije i onih koji su za jedinstvo Španije. Obe grupe su 10. oktobra napeto i mirno čekale početak govora predsednika Generaliteta (katalonske vlade) Karlesa Puđdemona koji je odložen za jedan sat zbog njegovog razgovora u poslednji čas sa predsednikom Evropske komisije Žan-Klodom Junkerom i sa predstavnicima političkih partija.
Španski sud je prethodno zabranio sednicu Parlamenta zakazanu za ponedeljak 9. septembra na čijem je dnevnom redu trebalo da bude nezavisnost, pa je Puđdemon na sednici narednog dana, koja je bila posvećena razmatranju aktuelne situacije nakon referenduma, u 45-minutnom govoru konstatovao da je na osnovu rezultata referenduma, koji je Madrid pokušavao da onemogući silom, Katalonija stekla pravo da postane nezavisna država i da katalonski parlament treba da proglasi nezavisnost – ali da katalonska vlada treba prvo da predloži privremenu suspenziju odluke o nezavisnosti radi pokretanja ozbiljnog dijaloga koji traže grupa nobelovaca i Evropska unija. Pozvao je špansku vladu da započne pregovore. Posle toga se i dalje napeto čekalo na najavljeni odgovor premijera Španije Marijana Rahoja, koji je do tada odbijao svaki razgovor o katalonskoj nezavisnosti koju je proglasio neustavnom.
PAT–POZICIJA: Prethodnih dana se činilo da su Barselona i Madrid na ratnoj stazi, jer je konflikt dobijao na ubrzanju zbog nacionalne napetosti koja ima dugu istoriju, kombinovanu sa nezadovoljstvom protiv vlade u Madridu u birokratije u Briselu, karakterističnim za novi separatistički talas koji potresa Evropu od Glazgova do Lombardije. Pitanje meseca je bilo da li će Katalonci preći crtu, koju na svom referendumu nisu prešli Škoti, čiji su političari, pripremajući se za novi pokušaj, bili među retkima koji su podržavali katalonske indipendiste.
Rezultat referenduma od 1. oktobra je više vodio ka eskalaciji krize nego ka razrešenju napetosti – za nezavisnost je glasalo 2,26 miliona birača (90 odsto izašlih na birališta), što čini 42,3 odsto od 5,34 miliona Katalonaca s pravom glasa. To je po katalonskom zakonu dovoljno, ali ne predstavlja većinu u Kataloniji čije je vođstvo to pokušavalo da relativizuje tvrdnjom da je španska policija nasilno sprečila najmanje 770.000 ljudi da izađu na birališta.
List „Avangardija“ (1881), koji izlazi na španskom i katalonskom, nedelju dana posle referenduma je pisao da je ime Katalonije upisano na tablu konflikata, što je privuklo pažnju svetskih sila, predstavilo svetu španske sporove, pogrešne proračune, nesposobnost za dijalog, možda i samouništavajući kapacitet, a to ne mora da bude dobro, kako neki stratezi nezavisnosti neodgovorno veruju kada kažu: „Svet gleda na nas!“
Prvi efekti, piše „Avangardija“, jesu da je cunami neizračunivih konsekvenci bio na vidiku. Da izmeste svoja sedišta van Katalonije prve su odlučile glavne banke u zemlji: CaixaBank (premešta sedište u Valensiju), Banc Sabadell (u Alikante), Criteria (u Madrid), Fundació La Caixa (u luku Palma na ostrvu Majorka), Gas Natural (u Madrid), Agbar (u Madrid). To, navodno, diskretno pokušavaju i stotine malih kompanija.
Španski „Pais“ je u tom kontekstu pisao kako je problem za Kataloniju i to što Puđdemon i njegovi saveznici znaju bolje nego iko kakve probleme donosi zakasnela nezavisnost u eri globalizacije, u kojoj nacionalne države svoju suverenost u fundamentalnim aspektima prenose na supranacionalne entitete.
U jednom listu citiran je analitičar Džošua Kiting, koji je nedavno u „Njujork tajmsu“ podsećao na to da su Ujedinjene nacije u trenutku kada su formirane imale 51 članicu, a da sada imaju 193 članice, ali da je kreacija novih država usporena. U analizi stoji da su u 21. veku samo tri države postale članice UN: Istočni Timor, Crna Gora i Južni Sudan. Doduše, i Švajcarska se pridružila UN 2002, ali to očito nije nova zemlja. Nekoliko drugih država – Kosovo, Abhazija, Južna Osetija i Somalija – nisu priznate u UN. Evropska unija funkcioniše kao klub koji teško prima nove članove, a Kataloniji je stavljeno do znanja da će biti van EU ako proglasi nezavisnost.
ČIJE SU ULICE: Što se nije do kraja izmerilo u glasačkim kutijama, odmeravalo se posle referenduma na ulicama. Pristalice nezavisnosti (prema organizatorima, njih oko 750.000) izašle su na ulice sa hiljadama katalonskih crveno-žutih zastava s belom petokrakom na plavom trouglu i tražile da španska Civilna garda napusti Kataloniju. Organizovan je i generalni štrajk. „Ulice su naše!“, uzvikivali su između ostalog.
Isti slogan uzvikivale su u nedelju 8. septembra u Barseloni pristalice unitarne Španije (prema organizatorima 950.000, prema policijskim procenama 350.000), prema španskim komentatorima „tiha većina“ s desetinama hiljada španskih i katalonskih zastava u španskoj verziji (bez bele zvezde u plavom trouglu).
Izgleda da su među njima dominirali simpatizeri Rahojeve Narodne partije, a u tim demonstracijama su učestvovali i socijalisti, čiji je veteran Felipe Gonzales, bivši španski premijer, kritikovao Rahoja što još uvek nije raspustio katalonski parlament.
Nobelovac Mario Vargas Ljosa je osudio nacionalizam kao najgore osećanje i „puč“ katalonskih indipendista koji preti da razori 500 godina istorije jedinstva Španije.
Bivši predsednik Evropskog parlamenta Horhe Borel, koji je apelovao na više ozbiljnosti i zajedničkog rada, a ne bojkota i optužbi, demonstrantima koji su došli u Kataloniju iz drugih krajeva Španije savetovao je da se, kad se vrate kući i kupe flašu katalanskog penušavog vina cava, ne bi povećao broj nezaposlenih u Kataloniji.
Nasuprot spekulacijama da je veći broj demonstranata u Barselonu došao iz drugih delova Španije, na osnovu medijskih izveštaja izgleda da su većinu ipak činili Katalonci iz otmenih kvartova Barselone, kao i ljudi iz radničkih predgrađa u industrijskom pojasu drugih gradova kao što je sto kilometara od Barselone udaljena katalonska Lerida.
Neki izveštaji govore i o tome da su na marginama tih demonstracija pred sedištem Civilne garde demonstrirali i pripadnici desne Platforme za Kataloniju i falangisti (Falanga u Španiji ima mali uticaj, ali imala ga je i pre španskog građanskog rata 1936–1939, da bi pod Frankom bila jedina partija).
Unionističkih demonstracija je bilo i u Madridu i u drugim španskim gradovima van Katalonije. U Valensiji, u kojoj se govori katalonski jezik, a koja nije deo katalonske autonomije, policija je sprečavala da se rasplamsa tuča između separatista i unionista.
Na severozapadnoj španskoj obali u Baskiji indipendisti su pažljivo gledali šta se događa s Katalonijom. ETA, baskijska teroristička organizacija, do sada je poštovala prekid vatre, ali da li će to poštovati i nadalje?
KOMPANISOVA SUDBINA: Vlada u Madridu je prethodnih nedelja gasila vatru benzinom, poslala je policiju u Kataloniju da bije one koji hoće da glasaju, hapsila katalonske vođe i pretila katalonskim separatistima najavom da će na unilateralnu deklaraciju nezavisnosti odmah odgovoriti aktivacijom člana 155 španskog ustava o suspenziji katalonske autonomije.
U Intervjuu listu „Pais“ španski premijer Rahoj je ponovio više puta da sa katalonskim vođstvom neće pregovarati dok oni ne ponište referendum i ne povuku deklaraciju o nezavisnosti, a da je on spreman da iskoristi sve opcije i svu silu koje mu u ruke stavlja zakon, što znači i suspenziju katalonske vlasti. Rekao je i da će javni tužilac nastaviti da goni one koji su prekršili ustav.
Preteću retoriku svog šefa je pojačao portparol Rahojeve desne Narodne partije Pablo Kasado, koji je direktno pretio Puđdemonu, koji je pre zasedanja katalonskog parlamenta tražio posredovanje i pregovore s Madridom: „Ovo nije Jugoslavija. Niko ne treba ni oko čega ovde da posreduje! Onaj s kim Karles Puđdemon treba da razgovara jeste njegov advokat…“
Pablo Kasado je i direktnije nagovestio mogućnost da predsednik katalonske vlade, koji je istovremeno i predsednik Katalonije, dospe u zatvor, zapretivši mu da može da prođe kao nekadašnji lider Republikanske levice Katalonije Luis Kompanjis, koji je 6. oktobra 1934. proglasio Katalonsku Republiku u okviru Španske federalne republike. Kompanjis je po naređenju predsednika španske Druge Republike Niseta Alkale Zamore uhapšen, zatvoren na brodu blizu Barselone, osuđen na 34 godina robije, a potom, kad je nakon izbora 1936. došla na vlast levičarska vlada, oslobođen. Kada su u februaru 1939. Frankove trupe ušle u Barselonu, koja je poslednja pala, hiljade Katalonaca je ubijeno ili pobeglo u Francusku. Kompanjisa je ubila Frankova vlast 1940. nakon što su ga nacisti uhapsili u Francuskoj, gde je posle sloma španske republike živeo u azilu.
Pablo Iglesijas, lider levičarske španske partije Podemos, koja je protiv katalonske nezavisnosti, ali za dijalog umesto pretnji i sile, je tvitovao je: „Kasado kaže da Puđdemon može da završi kao Kompanjis, koji je bio mučen i ubijen. On je ili glup ili neodgovorni smutljivac!“ Kasado je posle objašnjavao da nije mislio na Frankov, već na Zamorin proces protiv Kompanjisa.
Jedna od najpoznatijih Frankovih žrtava je, inače, bio advokat Hose Sinjol, jedan od republikanskih lidera i predsednik FK Barselona. Njen stadion Kamp nou je sada važan branilac katalonskog separatizma od Kraljevine Španije, a Barsini navijači odaju počast Sinjolu na svakoj utakmici, kao što uvek skandiraju i kada na Barsinoj utakmici sat pokaže 17.14. Za katalonske indipendiste od simboličke važnosti je što aktuelni kralj Felipe VI ima isto ime kao Filip V, unuk Luja XIV Burbonskog koji je 1714. godine na kraju Rata za špansko nasleđe zauzeo Barselonu.
KRALJEVSKA KARTA: Protiv katalonske nezavisnosti izjasnio se i španski kralj Felipe VI optuživši katalonsko vođstvo za nelojalnost, sa čime katalonski indipendisti-republikanci mogu hladno da se slože. Katalonski predsednik je svojevremeno odbio da položi zakletvu španskom kralju Felipeu VI.
Dopisnik nemačkog „Zidojče cajtunga“ iz Španije zapaža da Katalonci špansku monarhiju opisuju i kao nastavak Frankove neustavnosti, tokom koje je autonomija Katalonije uništena, zato što je ona ustanovljena krunisanjem Huana Karlosa, nakon Frankove smrti 1975. na osnovu kaudiljovog izbora naslednika, a Felipe VI je njegov naslednik.
Katalonska autonomija po ustavu iz 1978. slična je onoj koju je Katalonija imala 1921. u republikanskoj Španiji i očito nije zadovoljila katalonske nacionalne i kulturne pretenzije. O tome je svojevremeno govorila aktivnost pokreta Krida ala solidaridad, platforme za priznavanje katalonskog jezika, kulture i muzike koja je delovala osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, raspuštena 1993, a čiji se uticaj oseća i danas.
Politička partija Konvergencija i unija u početku je tražila da se Kataloncima prizna status nacije unutar Španije, težeći najvišem nivou autonomije, postavljajući socijalnu, institucionalnu i obrazovnu bazu za dostizanje kratkoročnih i dugoročnih ciljeva, a odnedavno se zalaže za secesiju. Katalonski parlament je 2005. većinom od 80 odsto odobrio novi statut i poslao ga u Madrid, odakle je vraćen sasvim izmenjeni tekst iz koga su izbrisana mnoga predložena katalonska autonomna prava.
Deklaraciju o suverenosti i pravu na samoopredeljenje naroda Katalonije katalonski parlament je doneo 2013, Vrhovni sud Španije ju je poništio i tadašnjem predsedniku katalonske vlade Arturu Masu zabranio bavljenje javnim poslom i kaznio ga sa pet miliona evra zbog organizovanja referenduma 2014. Puđdemon je u govoru pred parlamentom rekao da je Barselona 18 puta tražila pregovore o statusu, ali da je uvek bila odbijena.
Nakon što su indipendističke partije osvojile većinu na katalonskim izborima 27. septembra 2015, izglasale su 9. novembra te godine. Deklaraciju o inicijaciji procesa za nezavisnost Katalonije, a potom donele zakon o referendumu, raspisale ga i održale ga, uprkos zabrani španskog vrhovnog suda, hapšenju katalonskih zvaničnika i nasilju Civilne garde.
PRETNJE: Madrid je ne samo Puđdemonu pretio da po španskom Krivičnom zakonu može da ga stigne kazna od „jedne godine za pozivanje na pobunu i 25 godina za pobunu“. Na listi ličnosti protiv kojih je povedena istraga su između ostalih predsednik Katalonske nacionalne skupštine Đordi Sančez, zatim predsednik organizacije za promociju katalonskog jezika Omnijum kultural Đordi Kušart, kao i oficir katalonske policije Mosos (Mossos de ekquadra) Hose Luis Trapero, koji je saslušavan u madridskom istražnom sudu.
Španski listovi „Pais“ i „Mundo“ su naširoko informisali o izveštaju Civilne garde o dokumentima zaplenjenim 20. septembra kada je španska policija ušla u katalonske kancelarije za ekonomiju, unutrašnje poslove, spoljne poslove, socijalna pitanja, telekomunikacije i poresku politiku, kojom prilikom je uhapšeno 14 katalonskih političara koji su bili angažovani u pripremanju referenduma. Među njima je bio i katalonski generalni sekretar za ekonomiju, profesor univerziteta i lider ujedinjene levice Katalonije Hose Marija Hove, koji je osumnjičen da je „upravljao fundamentalnim elementima referenduma“, kao potpredsednik Oriol Hunkeras koji je imao komandu nad Civilnom gardom Barselone. Obelodanjeni su navodni dokumenti zaplenjeni u istrazi o planovima indipendista, između ostalog i o tome šta će se činiti kada jednostrana deklaracija o nezavisnosti generira konflikte. Drugim rečima, pokrenut je veleizdajnički proces.
Predsednik Katalonskog vrhovnog suda zatražio je dan pre zakazanog obraćanja Puđdemona parlamentu da nacionalna garda zaštiti zgradu suda, koju inače u normalnim prilikama čuva Mosos. Zahtev je obrazložen strahom da će proglašenje nezavisnosti ugroziti rad suda, a možda i smenu sudija i predsednika suda.
Ministarstvo odbrane je u Barselonu poslalo dva konvoja svoje grupe za podršku Nacionalnoj policiji i Civilnoj gardi. Vojne jedinice su prošle godine trenirale kako da održavaju javni red i imaju opremu za izlazak na ulice.
Kada je u Kataloniju poslato oko 6000 pripadnika Civilne garde i Nacionalne policije, veliki broj pripadnika katalonske policije Mosos je bojkotovao njihovu akciju, na osnovu čega su ministarstva unutrašnjih poslova procenjivala da će u slučaju uspostavljanja vanrednog stanja u Kataloniji (po članu 116 španskog ustava) ili „deaktivacije Generaliteta“ (po članu 155 španskog ustava) sa nacionalnim policijskim snagama sarađivati 8000 od 17.000 pripadnika katalonske policije. Vlada iz Madrida računa da će na teritoriji Katalonije imati komandu nad 14.000 policajaca.
PRILIKA: Radi stišavanja opasne atmosfere, nekoliko dana po okončanju referenduma na ulice Barselone izašle su hiljade ljudi, obučenih u belo, koji su pozivali Madrid i Barselonu da se urazume i da pregovaraju. Gradonačelnica Barselone Ada Kolau je pozvala na hitne pregovore, rekavši da se Španija suočila sa najvećom institucionalnom krizom od njenog povratka u demokratiju nakon Frankove smrti 1975, da „rezultati 1. oktobra ne mogu da se koriste kao garancija za proglašenje nezavisnosti, ali da predstavljaju priliku da otvore dijalog i međunarodnu medijaciju“. Pozivajuć́i obe strane na smirenje tenzija, naglašavala je: „Vreme je da se grade mostovi, ne da se ruše.“
Čini se da je međunarodno izolovani Puđdemon solomonskim predlogom pokušao da izbegne od Madrida najavljenu represiju, ponudivši Rahoju Danajski poklon, zamrznutu nezavisnost i defakto pregovore o otcepljenju Katalonije. To je mnogo više od statusa federalne jedinice za Kataloniju, što je, kako smo videli, Madrid u raznim istorijskim prilikama izbegavao. Na potezu je bila centralna vlada u Madridu, koja se do tog trenutka držala veoma tvrdo i nije davala znaka da će bitno omekšati stav.
„Španija nije Jugoslavija i niko tu neće posredovati“, govorilo se u Madridu, ali Bi-Bi-Si javlja 10. oktobra uveče kako se čuje da postoje pokušaji medijacije međunarodnih organizacija u koje su uključene vrlo visoke (very very senior) međunarodne političke figure.
Istraživačka novinarka Kerol Kadvalader sa velikim iskustvom zbog brojinh optužbi za klevetu daje savete kako preživeti Trampovu pobedu, privilegovane štrebere i eru stalne prismotre
Uprkos rastućem broju slučajeva porodičnog nasilja, Nemačka se suočava s nedostatkom mesta u sigurnim kućama. Potrebe žrtava premašuju kapacitete, a zakon koji bi to rešio još nije usvojen. Stručnjaci upozoravaju na opasnost vraćanja žena nasilnim partnerima
Avion kompanije DHL srušio se u blizini aerodroma u Vilnjusu, pri čemu je jedan član posade izgubio život, dok su ostali povređeni. Litvanske vlasti započele su istragu o uzrocima nesreće
Neviđeni izazov za sve je sprega Donalda Trampa i najkrupnijeg kapitala, kaže bivša nemačka kancelarka Angela Merkel za Špigel
U subotu uveče u zgradi u Kninu eksplodirala je ručna bomba M-75. Jedna osoba je poginula, a četiri su ranjene
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve