Strah Srba od ekstremnih Srba

Oliver Ivanović je neobična politička zverka. U mladosti je želeo da bude pilot, ali je zbog urođene očne mane morao da napusti studije na Vazduhoplovnoj akademiji u Zagrebu i vratio se na Kosovo, gde je postao inženjer i šampion u karateu. Šira javnost je za njega čula nakon završetka kosovskog rata 1999, gde se pojavio kao jedan od lidera „čuvara mosta“ koji su kontrolisali most koji spaja severnu i južnu Kosovsku Mitrovicu. Nakon oktobarskih promena bio je jedno vreme na čelu Srpskog nacionalnog veća, ali je brzo pao u nemilost Beograda, između ostalog zato što se otvoreno zalagao za izlazak Srba na kosovske izbore. U dva navrata bio je poslanik u parlamentu Kosova, a od 2008. do 2012. i državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju dok je ministar bio Goran Bogdanović. Sem toga jedan je od retkih srpskih političara koji tečno govori albanski.

U januaru 2014. Ivanović je iznenada uhapšen na osnovu optužnice za ratne zločine koju je protiv njega podigao tužilac Euleksa, pravosudne misije Evropske unije na Kosovu. Ovo je za mnoge bio šok, jer Ivanovića do tada niko, čak ni ekstremni albanski nacionalisti, nije dovodio u vezu sa ratnim zločinima. Optužnica ga je teretila da je kao član srpskih paravojnih formacija u dva navrata (1999. i 2000.) organizovao maltretiranje i ubistva albanskih civila u Mitrovici. Tokom većeg dela suđenja, koje je trajalo tri i po godine, Ivanović je boravio u zatvoru, najpre u Prištini, a zatim, posle štrajka glađu u Mitrovici, da bi poslednjih šest meseci proveo u kućnom pritvoru. Prvostepeno je po jednoj tački optužnice osuđen na devet godina zatvora, dok je po drugoj oslobođen. Pušten je na slobodu tek u junu ove godine, nakon što je kosovski Apelacioni sud potvrdio oslobađajuću presudu, dok je osuđujuću poništio i naložio ponovno suđenje. Inače, ogromna većina svedoka optužbe odbila je da na sudu tereti Ivanovića, a većina posmatrača ocenila je proces kao montiran.

Ko god je mislio da će se Ivanović nakon ovog tretmana povući iz politike, grdno je pogrešio: prošlog meseca je najavio da će se na lokalnim kosovskim izborima, koji će se održati krajem oktobra, kandidovati za gradonačelnika Mitrovice, što je izazvalo novi talas nevolja: zapaljen mu je automobil, a pojedini članovi njegove stranke (Građanska inicijativa SDP) iznenada su odlučili da mu okrenu leđa.

Razgovor sa Ivanovićem vođen je u Beogradu gde, kako kaže, provede bar nekoliko dana svakog meseca kako bi se na kratko odmorio od atmosfere teskobe i straha koja u poslednje vreme obavija Mitrovicu.

VREME: Kada ste nakon tri i po godine konačno izašli na slobodu, da li ste uočili da se nešto promenilo na severu Kosova?

OLIVER IVANOVIĆ: Da, situacija se promenila na gore. Neverovatan je osećaj ugroženosti, straha kod naroda. Od stotinak ljudi sa kojima sam razgovarao tokom prvih par nedelja na slobodi, nema nijednog koji u prvih par rečenica nije postavio pitanje bezbednosti. Da se odmah razumemo: ti ljudi se ne boje Albanaca nego Srba, lokalnih kabadahija i kriminalaca koji se voze u džipovima bez tablica. Droga se prodaje na svakom ćošku, svaki roditelj strepi zbog toga. Bilo je toga i ranije, ali ne u ovolikoj meri i nisu se ti ljudi ponašali bahato kao sada. Policija sve to gleda i ne reaguje, pa se građani osećaju nezaštićeno, iako su u kosovskoj policiji na severu sve naši ljudi, Srbi. Neki od njih su iskusni policajci koji su ranije radili za MUP Srbije, ali ni oni ne rade ništa.

Ilustracije radi, u poslednjih par godina u Mitrovici smo imali preko pedeset slučajeva paljenja automobila, bacanja ručnih bombi i dva nerazjašnjena ubistva. Sve se to dešava na teritoriji od dva i po kvadratna kilometra, koja je potpuno pokrivena sigurnosnim kamerama. Očigledno je da se policija boji da se ne zameri počiniocima, ili su počinioci uvezani sa bezbednosnim strukturama. Neki kažu da je policija prosto nesposobna, ali teško mi je da poverujem u to. Mislim, jesu oni nesposobni, ali ne baš toliko.

I vama je nedavno zapaljen automobil, a počinioci nisu nađeni.

Da, automobil su mi zapalili čim sam najavio da ću se kandidovati za gradonačelnika. Prvo su zapalili automobil Dragiši Miloviću, doktoru iz Zvečana sa kojim sam razgovarao o sastavljanju zajedničke liste za tu opštinu, a odmah zatim i meni. Bilo je dovoljno da nas vide zajedno par puta kako razgovaramo.

Ko su ljudi koji rade takve stvari?

To su kriminalne strukture uvezane sa politikom u kojima vlada paničan strah od naše kandidature. Za nekoga ko ima infrastrukturu, ko raspolaže ogromnim novcem i ima podršku Vlade Srbije, naša mala stranka ne bi trebalo da predstavlja problem. Oni, međutim, znaju šta narod o njima misli i boje se da će izgubiti ako građani budu imali alternativu. Na prošlim lokalnim izborima alternative nije bilo – ja sam bio u zatvoru, a Milović se nije kandidovao. Sad su panici.

Neki od ljudi sa vaše liste su se naprasno predomislili…

Da, najnoviji primer je doktor Zoran Spasojević, koji je bio šesti na našoj listi. Doktoru Spasojeviću su sedam dana pre nego što se povukao sa liste ukinuli specijalizaciju. Premestili su ga pred kraj specijalističkih studija u Beogradu koje je platio iz svog džepa u Leposavić, navodno zbog hitne potrebe. To je bio sasvim očigledan pritisak na njega da se povuče. On tada nije popustio, ali je, nakon što su ga dva dana lomili, ipak odustao od kandidature i javno podržao Srpsku listu. Mogu samo da zamislim čime su mu pretili jer jednog takvog čoveka nije lako slomiti.

Narodni poslanik Slaviša Ristić je nedavno u intervjuu za „Vreme“ izneo slične optužbe i rekao da su te kriminalne strukture direktno povezane sa Srpskom naprednom strankom, ali ni on nije pomenuo nikoga po imenu i prezimenu. Sami ste rekli da je sever Kosova mala sredina, zašto se niko ne usuđuje da javno kaže ko su ti ljudi od kojih svi strepe?

Zato što u ovakvim slučajevima ne treba spekulisati ako nemate čvrste dokaze, a ako ih imate, morali biste da ih iznesete pravosudnim organima pre nego što ih iznesete u javnost. Imam utisak da su i sudije i tužioci u strahu od njih. U mom slučaju, očigledno da toga nije bilo, nego su me odmah strpali u pritvor i držali tamo tri godine bez ikakvih dokaza. Mogli su slobodno da me optuže i za zemljotres u Meksiku, jer sam za to isto onoliko kriv kao za ono za šta me terete.

Da li su i vas ubeđivali da povučete kandidaturu?

Ne, oni dobro znaju da bi to bilo besmisleno. Ni auto mi nisu zapalili da bi uplašili mene, nego ljude oko mene. U tome su u izvesnoj meri i uspeli jer je četvoro kandidata sa liste SDP dosad odustalo. Žao mi je što moram da kažem da su neki moji bivši stranački drugovi iz SDP, preletači, u tome igrali nečasnu ulogu, prenosili su poruke i upozorenja… Podneo sam krivičnu prijavu protiv N.N. lica zbog tri slučaja zastrašivanja, prvo srpskom a zatim i kosovskom tužilaštvu. Očekujem da neko reaguje, jer ako se ovako nastavi, biće teških posledica.

Tragično je da posle osamnaest godina života u strahu od ekstremnih Albanaca Srbi sada strahuju od ekstremnih Srba i iseljavaju se zbog toga. Do te promene je došlo dok sam bio u zatvoru i ja je možda bolje uočavam nego oni koji su to proživeli postepeno, ali je očigledno: ljudi su preplašeni i ćute ili se pakuju za selidbu.

Ako država ne preduzme nešto da se ovaj trend zaustavi, postoji ozbiljna opasnost da se sever Kosova sruši i da sve što smo čuvali svih ovih godina nestane. Ranije smo znali gde je front, ali sad ne znamo jer je front među nama.

Očigledno se ide na to da se na severu uspostavi monopol Srpske liste na političko predstavljanje Srba, a to je stranka čiji lideri ponosno izjavljuju da su „glas i ruka Aleksandra Vučića na Kosovu„…

Za razliku od Beograda, gde se politički sukobi uglavnom odvijaju na verbalnom nivou, mi na Kosovu smo preki, skloni da planemo i žestoko reagujemo… Možda smo zbog te svoje osobine i opstali. To su jako opasne stvari, pogotovo kad se sukobi potpiruju iz Beograda. Niko ne bi smeo da partijski interes stavlja iznad nacionalnog, a nacionalni interes je da Srbi ostanu na Kosovu i da ih Srbija tretira ravnopravno sa ostalim svojim građanima.

Srpska lista je na proteklim parlamentarnim izborima uzela devet od deset poslaničkih mesta rezervisanih za Srbe i očekuju sličan rezultat na lokalnim izborima.

To mogu da ostvare samo krađom glasova. Oni, u stvari, uopšte ne vode kampanju, samo se spremaju da kradu. Stalno ponavljaju da su oni državni projekat, ali dosad od njih ni jednu novu ideju nisam čuo. Ako izbori budu pošteni, ne mogu da pobede.

Kako je među kosovskim Srbima primljena podrška Srpske liste formiranju vlade Ramuša Haradinaja, u kojoj glavnu reč vode bivši komandanti Oslobodilačke vojske Kosova?

Primljena je loše. Prvo moram da ukažem da je od početka bilo jasno da će ta „ratna koalicija“ najverovatnije formirati vladu, tako da je bilo dovoljno vremena da se građani i javnost pripreme za tako nešto. Umesto toga, krenule su priče da je Haradinaj koljač i monstrum, čak smo Francuskoj uveli diplomatske sankcije zbog njega. A onda, odjednom idemo u koaliciju sa Ramušom kao premijerom. Što je još gore, nisu ni učestvovali u pregovorima o formiranju vlade, kao da se podrška Srba podrazumeva, umesto da su vodili proaktivnu politiku. Umesto što su čekali da se pregovori završe i da Bedžet Pacoli promeni stranu, trebalo je odmah da istaknu svoje zahteve. Naš narod kaže da se dogovor pravi na dnu njive, a ne na vrhu kad je sve gotovo.

Srbe na Kosovu treba da predstavljaju sposobni, ozbiljni političari, a ne partijski aktivisti. Nije da sposobnih nema, ali kad pogledate Srpsku listu, tamo nema ni jednog profesora univerziteta, pravnika, inženjera, lekara… Ljudi koji nisu poštovani u svojoj sredini ne mogu da računaju da će ih poštovati Albanci i strane diplomate. Njih oni jednostavno ignorišu, jer zašto bi razgovarali sa njima kad se o svemu odlučuje u Beogradu? Setite su kako je prethodna kosovska vlada smenila ministra Jablanovića nepunih mesec dana nakon što je postavljen, zbog jedne nespretne izjave, a Srpska lista nije učinila ništa da ga zaštiti. Zašto tada nisu istupili iz koalicije? To što oni rade nije politika, nego čista improvizacija.

Predsednik Vučić je podršku Haradinaju obrazložio praktičnim razlozima, jer bez ulaska u vladu Srbi ne bi dobili Zajednicu srpskih opština…

Haradinaj je upravo objavio da se formiranje ZSO odlaže za 2021. godinu. O tome sam govorio još kad je potpisan Briselski sporazum: oni to jednostavno neće sprovesti. Ako Isa Mustafa, koji je imao značajnu skupštinsku većinu, to nije smeo da uradi, kako očekujete da to sprovede Haradinaj, koji ima većinu od samo par poslanika? Ne mislite valjda da će da rizikuje da mu padne vlada zbog neke ZSO?

Na albanskoj političkoj sceni vlada stav da Srbima više ne treba davati nikakve ustupke i da je svaki takav čin ravan izdaji. Taj stav je veoma izražen i u javnom mnjenju: oni prosto neće da dozvole da Srbi dobiju neku strukturu koja bi stajala između centralne vlasti i opština.

Zbog toga sam još 2014. iz zatvora apelovao da se odmah pristupi formiranju organa ZSO, a ne da se čeka dozvola iz Prištine. Reč je o nečemu što je potpisano u Briselu i što je trebalo jednostrano da primenimo, kao što smo jednostrano primenili neke druge stavke. Mogu to da budu privremeni organi, nazovite ih kako hoćete, ali treba da budu funkcionalni. To je trebalo uraditi iz dva razloga: da pokažemo da nećemo odustati i da bi se uštedelo na vremenu, jer je reč o novoj instituciji koja tek treba da se razradi. I ako bi se ZSO sutra formirala, proći će godine pre nego što proradi punim kapacitetom jer treba institucionalno povezati sve te opštinske službe.

Da li je uopšte bilo mudro ulaziti u koaliciju koja je i među samim Albancima nepopularna zbog korupcije i nepotizma i koja zbog tanke većine i unutrašnjih sukoba može da se raspadne za par meseci?

Nije bilo mudro ući u bilo kakvu koaliciju bez nekih garancija. Oni ne samo što nisu učestvovali u pregovorima nego ni od stranog faktora nisu dobili garancije da će ZSO biti formirana. Ako se koalicija raspadne, nikakva obećanja koja im je dao Haradinaj neće više važiti, jer će doći nova vlada. Da su tražili garancije od ambasadora najvažnijih zemalja, članova Kvinte u kojoj sedi i predstavnik Rusije, to bi nešto značilo. Oni takvu garanciju nisu ni mogli da traže jer ih niko ne shvata ozbiljno.

Ali Vučića shvataju ozbiljno i u Briselu i u Moskvi i u Berlinu, a sada se, evo, četiri puta rukovao sa američkim predsednikom Donaldom Trampom u Njujorku. Zar to ništa ne znači?

U ovom slučaju ne, jer se radi o stvari od lokalnog značaja, u koju centralne vlade neće da se petljaju, već to prepuštaju svojim ambasadorima. Ambasadori zemalja koje su priznale Kosovo su tu da razvijaju što bolje odnose sa vlastima u Prištini, i oni neće da ih kvare zbog ZSO. Jedini način da to pitanje stavite na dnevni red je da promenite situaciju na terenu, odnosno da sami formirate ZSO.

Imali smo vest da je i ruski predsednik Vladimir Putin preko svoje stranke (Jedinstvena Rusija) podržao ulazak Srpske liste u kosovsku vladu.

To je bila prevara. Oni su, u stvari, u delegaciju SNS koja je otputovala u Moskvu uvrstili čoveka iz Srpske liste, a onda to predstavili kao podršku Putina ulasku u koaliciju sa Haradinajem i, što je još gore, podršku Putina Srpskoj listi na lokalnim kosovskim izborima. Rusija je preko svog Ministarstva inostranih poslova tu „vest“ odmah demantovala.

To je takva sramota da se ne može rečima opisati. Prolazio sam pre neki dan pored spomenika Ščedrinu (ruskom konzulu koji je početkom dvadesetog veka ubijen na Kosovu) u Mitrovici i učinilo mi se da se i on zacrveneo od stida. Niko nema pravo da se zarad jeftinih političkih poena poigrava sa Rusijom ni sa bilo kojom državom čija nam podrška treba.

Kako vam izgleda Vučićev poziv na unutrašnji dijalog o Kosovu?

Mislim da je to dobra ideja, mada je moglo i ranije. Nemam razloga da sumnjam da će taj dijalog biti otvoren i sveobuhvatan kao što je najavljeno, ali mislim da nije dobro da bude vremenski ograničen. Kosovo je suviše osetljiva tema da bi se rešavala na brzinu. Sem toga, važno je da se uključe sve stranke, velike i male, nevladine organizacije, Crkva… To je neophodno da bi se sprečilo da sadašnja vlast, a sutrašnja opozicija, donese neku odluku koju će nova vlast poništiti, pa onda sve iz početka. Potpuni konsenzus se nikada neće ostvariti, ali važno je da se što više političkih subjekata slozi. Upravo su nas česte promene politike prema Kosovu dovele dovde gde smo stali.

Ponavljam da ne treba žuriti, jer u ovom trenutku ionako nemamo ozbiljnog pregovaračkog partnera u Prištini pošto je tamošnja vlast nestabilna, i proći će bar godina ili dve dok se stvari ne raščiste. Ako budemo žurili, jedino čemu možemo da se nadamo je priznanje nezavisnosti Kosova.

Briselu se, međutim, žuri, a tempo normalizacija odnosa sa Kosovom je odlučujući faktor u evropskim integracijama Srbije…

Da, ali mi u procesu evropskih integracija pre svega treba da se usredsredimo na unutrašnje reforme, da uredimo državu tako da ona liči na članice EU. Uostalom, i da sutra priznamo Kosovo, u EU svakako ne bismo ušli pre 2025. Prema tome, čemu odmah žrtvovati nešto što je toliko bitno za naš identitet samo da bismo posle godinama sedeli u magarećoj klupi EU?

Vi ste nedavno izneli stav da bi najbolje bilo da se Kosovo rešava po kiparskom modelu. Zašto mislite da bi to bilo prihvatljivo za Brisel, kada oni stalno ponavljaju da neće novi Kipar u EU?

Kiparski model nije rešenje, ali je dobar način da se pristupi jednom delikatnom pitanju. Brzopleti potezi bi lako mogli da dovedu do nekontrolisanog sukoba, a to nikome nije u interesu.

Ja znam da oni Kosovo vide kao tempiranu bombu i hteli bi da kroz proces normalizacije što pre uklone detonator, ali moglo bi da se desi da umesto detonatora izvade osigurač, pa da dođe do detonacije. Ne treba čačkati tako osetljivu stvar. A sem toga, sve dok je KFOR prisutan, nema opasnosti da dođe do ozbiljnog srpsko-albanskog sukoba

Ne vidim nijedan ozbiljan razlog da se postojeće stanje, koje nije idealno ali je stabilno, ne održava sve dok se ne nađe trajno rešenje, pa neka to traje još deset godina ako treba. U stvari, žuri se samo pojedinim članicama i nekim birokratama u Briselu, a EU nema usaglašen stav i neće ga imati dok sve članice ne priznaju Kosovo.

Sami ste na početku ovog razgovora ukazali da postoji razlog da se sever Kosova sam uruši, zbog loše politike i teške ekonomske situacije koja podstiče iseljavanje. Da li ste sigurni da će za deset godina na severu uopšte biti dovoljno Srba da bi se održali kao zajednica?

To je realna opasnost, i ja ovaj intervju dajem u nadi da će ga neko pročitati i da će država početi da tretira Kosovo kao strateško, a ne partijsko pitanje. Opštine na severu morale bi da budu primer zakonitog rada i dobre uprave. Umesto toga, Vlada Srbije ukazom smenjuje rektora Univerziteta, što nigde na svetu nije dozvoljeno. Odlaze intelektualci, lekari, inženjeri, jer ne vide perspektivu, a ne vide je ni mnogi drugi.

U Beogradu kao da ne shvataju da Srbi na Kosovu, bez obzira na unutra-šnje razlike, nisu i nikada ne mogu da budu opozicija vlasti u Srbiji. Ako nastave da nas tretiraju kao do sada, može da se desi da iscurimo, pa ćemo svi biti u Srbiji, a Srbija će imati mnogo ozbiljniji problem sa Kosovom. Krajnje je vreme da prestanemo da se igramo sa ozbiljnim stvarima.