Konkurs za marionetu

„Verujem da će novi predsednik vlade biti ličnost koja će biti spremna da se uhvati u koštac sa glavnim izazovima koji stoje pred vladom. Za to je potrebna jedna odlučna, sposobna, agilna osoba, koja će na gibak način rešavati probleme, pretpostavljam u saradnji sa predsednikom države. Mi smo kao država imali iskustva sa takozvanim slabim predsednicima vlade, mislim da to ne daje dobre rezultate. Mislim da nećemo imati slučaj da dobijemo osobu koja će biti samo formalno tu, kao neka marioneta koja će samo da dolazi i da kaže ‘rekao mi Vučić’.“

Ovo je predviđanje ministra kulture i informisanja Vladana Vukosavljevića, koje je saopštio na Televiziji Pink 4. aprila. Sva je prilika da je potpuno promašio sa ovom prognozom, te da su sve šanse da novi predsednik vlade bude upravo slepo poslušna marioneta, bez svog stava, pa bi trebalo razmotriti zbog čega je tako.

NAJUSPEŠNIJA SRPSKA FIRMA: Najpre, šta će uraditi Aleksandar Vučić? Kao prvo, svakako neće poštovati član 115 Ustava, koji kaže da predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost. Vučić će bez ikakve sumnje nastaviti dobro utabanom „žutom“ stazom Borisa Tadića, i ostaće i na mestu predsednika jedne od najuspešnijih firmi u Srbiji, koja, doduše, nit’ šta proizvodi, nit’ šta izvozi, ali joj ide spektakularno dobro – na mestu Srpske napredne stranke.

Zbog čega se Vučić neće odreći mesta šefa partije? Kratko rečeno: zato što ne želi da postane Tomislav Nikolić. Onog trenutka kada je Nikolić postupio u skladu sa odredbama Ustava, zapečatio je svoju političku sudbinu i postao ono što je sada: figura na koju svako malo neko iz SNS-a, ili iz SNS-ovih medija – naravno, u skladu sa željama Velikog Koordinatora – digne dreku ili ga uvredi; onomad kad se kandidovao za novi mandat na tri dana, videli smo gadan napad na predsednika države i od jednih i od drugih.

Dakle, pošto ne želi da postane novi Tomislav Nikolić, Vučić se neće odreći ove poluge svoje moći. SNS je praktično jedina preostala stranka u zemlji (ako uspemo da od njih razlikujemo SPS, koji se poslednjih meseci stavio u potpunu funkciju oponašanja SNS-a), sa ogromnom infrastrukturom i praktično neograničenim resursima, što se moglo videti i u predsedničkoj izbornoj kampanji. Uz to, stranka zapošljava i otpušta, ucenjuje, pritiska, pod kontrolom novoizabranog predsednika pravi paralelno društvo, paralelne institucije, paralelne nevladine organizacije, ima svoje medije; kontroliše rad zakonodavne vlasti oličene u nesrećnoj Skupštini, sa sve njenim odborima, a Skupština dalje bira druge javne funkcionere – sudije Ustavnog suda, predsednika Vrhovnog kasacionog suda, predsednike sudova, Republičkog javnog tužioca i javne tužioce, bira sudije i zamenike javnih tužilaca, bira i razrešava guvernera Narodne banke Srbije i Savet guvernera, bira i razrešava Zaštitnika građana… Bila bi ludost sve to na tacni predati nekom drugom iz SNS-a, pa makar taj neko i ne završio kao predsednik vlade, i to se neće dogoditi.

Takođe, Vučić će, verovatno, i dalje nezakonito obitavati na mestu sekretara Saveta za bezbednost, dok je istovremeno i član tog istog saveta – i kao predsednik vlade, i kao budući predsednik države. Da podsetimo, Vučić je ovu funkciju, koja mu omogućava da bude član Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti, i da odatle prati operativni rad celokupne Službe bezbednosti (Bezbednosno-informativna agencija, Vojno-bezbednosna agencija i Vojnoobaveštajna agencija) zgrabio momentalno nakon što je došao na vlast. Vlada Ivice Dačića je izabrana 23. jula 2012, a već 3. avgusta je promenjen Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti, kojim sekretar Saveta više nije automatski šef kabineta predsednika države, već da sekretara imenuje taj isti predsednik po svom nahođenju. Na ovaj način, nezakonito obnašajući dve funkcije u Savetu, Vučić se našao u središtu kroz koje su tekle (i dalje teku!) sve informacije iz bezbednosnih agencija, što mu je omogućilo da bude najinformisaniji političar. Silna „curenja“ koja su se pojavljivala po raznim nevladinim službenim glasnicima direktna su posledica neobičnog i nezakonitog položaja Velikog Koordinatora, koji je mnogo puta do sada obećao da će dati ostavku na položaj sekretara Saveta, pa nije. Neće ni sada, jer bi se tako odrekao nepresušnog izvora informacija koji mu omogućuje različite vidove pritisaka i ucena.

VLADA BEZ BRIGA: Dalje, kako će se Vučić odnositi prema vladi i njenom predsedniku? Sam je rekao, krajem marta: „Kontrolisaću vladu, to je ustavni posao predsednika, ali ću joj i pomagati kad je teško.“ Dabome, kao najboljem studentu Pravnog fakulteta u novijoj istoriji, svakako mu je bilo poznato da predsednik države po Ustavu nema apsolutno nikakve ingerencije niti mehanizme prema vladi, kojim bi je kontrolisao, pa je opet izgovorio ovu svojevrsnu besmislicu – tek da se zna kako stoje stvari.

Sve ovo govori u kakvom će se jadnom položaju naći budući predsednik vlade. Sva moć otići će zajedno sa Vučićem, i njemu će preostati samo da bude poslušan, ili da ne bude na tom mestu. Ali, naravno, to nije nešto što su izmislili Vučić i SNS. Mirko Cvetković je bio predsednik vlade od 2008. do 2012. godine, i predvodio je telo koje, između ostalog, utvrđuje i vodi politiku zemlje, raspolaže njenom imovinom i usmerava i nadzire državnu upravu. Dakle, Mirko Cvetković je bio formalno najmoćniji čovek u izvršnoj vlasti Srbije. No, suštinski se moć nalazila kod predsednika države Borisa Tadića, koji je kontrolisao rad vlade, ili, barem, „svojih“ ministara.

foto: vesna lalić

Najbolju definiciju ovakvog stanja dao je sam Tadić, ničim izazvan: „U vladi Srbije ne rade svi ministri dovoljno dobro, kao ni predsednici opština i agencija“, rekao je Tadić 2009. godine, a na pitanje novinara na koje ministre misli, Tadić je dodao: „Mislim na koga mislim. Dajem im šansu da se poprave“. U ovakvom stanju stvari, Mirko Cvetković nije ni zakazivao sednice vlade, koje su se obavljale telefonom. Iz ove tačke gledišta, to je bio sasvim racionalan potez – šta ima vlada da zaseda, kad se odluke donose na drugom mestu.

PREMIJERSKI KRST NA LEĐIMA: Ko je, dakle, kandidat za Vučićevog Mirka Cvetkovića? To bi morao biti čovek kome ne smeta da radi ono što mu drugi kažu, i da se ne meša u svoj posao. Morao bi biti poslušnik, sa mentalitetom „bicikliste“, koji spušta glavu pred moćnijim od sebe, a istovremeno nemilosrdno gazi sve one ispod sebe. Takođe, to će morati da bude čovek kome neće smetati sva silesija laži, uvreda i agresije kojom Vučić nemilice obasipa građane Srbije; kome neće smetati što Vučić levom rukom svakodnevno proizvodi obilje rijaliti sadržaja čime zaokuplja pažnju, dok mu desna ruka, u maniru prekaljenog šibicara, radi stvari o kojima javnost ništa ne zna, ili tek naslućuje; kome neće smetati da se Vučić Zapadu predstavlja kao EUnatik, a dok proslavlja pobedu na predsedničkim izborima, iza leđa mu stoje Bogoljub Karić, Milorad Dodik i Ivica Dačić – sve sami „EU fanatici“…

Ima mišljenja da je Vučić najbolji polaznik „Škole visoke politike dr Vojislav Šešelj“. To u praksi znači da je dozvoljeno bukvalno sve, jer su, po Šešelju, „laž i kleveta legitimna sredstva političke borbe“. Međutim, Vučić je dobro proučio i metod vladanja Slobodana Miloševića, kome je upravo Šešelj bio megafon. Tako i Vučić – pusti svoje Stefanoviće, Đuriće, Vuline i Đuke da pričaju ono što on želi, a onda, kad preteraju, kad javnost reaguje, izlazi kao mudrac, blago ih ukori i „državnički“ reaguje. Pa tako „mali Milenko“ od 37 leta može da kaže da Nataša Jeremić upravlja celokupnim narko-tržištem u Srbiji, Vučić se izvini – ne Nataši Jeremić, no građanima Srbije, „jer su pomislili da između nas nema razlike i da smo svi isti“ – da bi na kraju nastupio Stefanović. Umesto da policija istraži navode „malog Milenka“ Jovanova, ministar je zaključio da je „izvinjenjem Aleksandra Vučića na taj slučaj stavljena tačka“. Sve ovo će svakodnevno morati da podnosi budući premijer.

Ako pogledamo, u javnosti se najčešće spominju četiri imena kao kandidati za novog predsednika vlade: pomenuti doktor Nebojša Stefanović, Nikola Selaković, Ana Brnabić i Dušan Vujović. Ovom prilikom zanemarićemo Zoranu Mihajlović, čije dovođenje u ovaj kontekst dovodi do besa kako različite analitičare bliske vlasti, tako i pojedine poslanike vladajuće stranke. Pretpostavka je da Ivica Dačić takođe ne može da računa na funkciju koju je obavljao 2012–2014. Doduše, još onda je pokazivao zavidan nivo podaništva prema Vučiću, što će se zahtevati i od novog premijera – više puta je govorio da je vrlo rad da sa Vučićem zameni mesto i nađe se na poziciji (tada) nepostojećeg prvog potpredsednika vlade.

Iz ove pozicije, deluje da je Nebojša Stefanović prosto idealan za ulogu Vučićevog poslušnika na mestu predsednika vlade. Skandinavci ponekad koriste izraz „politički brojler“ da opišu političara koji je ušao u politiku veoma mlad, i koji sem politike nema nikakvo drugo radno iskustvo. Budući mladu i neformiranu, takvu osobu oblikuje partija za sopstvene potrebe, nezavisno od njihove kompetencije i stava – najčešće nemaju ni jedno ni drugo. Uglavnom nemaju sopstveno ili kritičko mišljenje, što omogućava pravim nosiocima moći da ih koriste kao marionete. Stefanović ne samo da se savršeno uklapa u ovaj opis, već je i prešao put od nekoga ko se telefonom uključuje u političke TV emisije, da bi stvarao lažnu sliku javnog mnjenja, do pozicije ministra policije – za samo devet godina. Ujedno, postoji još jedna osoba koja se savršeno uklapa u sliku „političkog brojlera“, a to je sam Aleksandar Vučić, koji je pre dvadesetak godina bio Nebojša Stefanović Vojislavu Šešelju.

Nezahvalno je prognozirati, jer se Vučić u ovom trenutku nalazi u takvoj poziciji da može da uradi bilo šta, pa čak i da za predsednika vlade izabere Aleksandra Vulina, ali deluje da ostali kandidati o kojim javnost priča, osim onih pomenutih u ovom tekstu, imaju manje šanse. Međutim, ni oni nisu bez kvaliteta potrebnih za takvo mesto. Selaković je ultranacionalista, neko ko je kao asistent Pravnog fakulteta studentkinji uzeo flašicu „Jane“ i bacio je u đubre, govoreći da to čini „jer u pitanju nije domaća, srpska voda“. Ujedno, Selaković je do 2016. bio jedan od retkih ko je preživeo sve izbore, reizbore i rekonstrukcije vlada.

Ana Brnabić se sasvim dobro držala tokom afere iz 2015, kada je u javnost izašla informacija da Nikola Petrović i EMS reketiraju američku firmu Continental Wind, u kojoj je Brnabić bila generalni direktor. Upravo u vreme kada je afera isplivala, Ana Brnabić je podnela ostavku na mesto direktora i postala deo sada već zaboravljenog „deliveri junita“ srpske vlade. Takođe, utisak je da bi mnogi reagovali znatno žučnije da se nađu u tako nedostojanstvenoj situaciji u kakvu je Anu Brnabić doveo Aleksandar Martinović tokom one čuvene sednice Skupštine, govoreći nekakve budalaštine o homoseksualnosti („Nemoj, Ana je tu“, rekla mu je Maja Gojković tiho, u mikrofon – njemu i celokupnoj TV publici u Srbiji).

Napokon, Dušan Vujović je svetski priznat ekonomista, godinama je bio vodeći ekonomista Svetske banke, i za njega se govori da je i inače do sada vodio vladu – barem njene najvažnije odluke o finansijama. Takođe, deluje da on od ove četvorke najmanje zavisi od posla u vladi Srbije, te da bi mogao da zarađuje mnogo veću platu od ministarske bilo gde na svetu – to u ovom slučaju nije plus za njegov izbor. Međutim, i Vujović je umeo da otćuti nešto na šta ne treba ćutati, naročito što je, po sopstvenom priznanju, rezervni oficir. Podsetimo, na javnoj sednici vlade tokom poplava 2014, Vučić je, protivno Ustavu, preuzeo komandovanje vojskom, i načelniku Generalštaba izdavao naređenja kao da mu je on lični asistent – obaška što su te naredbe bile i kontradiktorne i opasne, kako su to tada u „Vremenu“ analizirali Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović („Šta je govorio Vučić…“, broj 1221). Nije zabeleženo da je Vujović izrazio bilo kakvo neslaganje s ovim Vučićevim uzurpiranjem funkcije. Sada će Vučić, kao predsednik, imati nadležnost da komanduje i Vojskom Srbije.