Srpski pokret obnove (SPO) saopštava da je to objava "srpsko-srpskog rata", da je šef države "ne skrivajući mržnju i spremnost na zlo, nedopustivo vređao i klevetao demokratsku opoziciju i njene pristalice"
Opozicija u Srbiji nije otrpela uvredljivi govor jugoslovenskog predsednika i šefa Socijalističke partije Srbije (SPS) Slobodana Miloševića na Četvrtom kongresu ove partije. Srpski pokret obnove (SPO) saopštava da je to objava „srpsko-srpskog rata“, da je šef države „ne skrivajući mržnju i spremnost na zlo, nedopustivo vređao i klevetao demokratsku opoziciju i njene pristalice, koji čine većinu građana države na čijem je čelu“…
Građanski savez Srbije (GSS) je ocenio da je Kongres SPS-a pokazao da se u našoj zemlji živi u dva odvojena sveta – jednom su luksuzni automobili, telohranitelji, otimačina para od naroda, u drugom vlada beda, siromaštvo…“
Socijaldemokratska unija (SDU) je ocenila da izbora neće biti, ali da će biti represije, progona i terora. Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV) kaže da je kongres „čista i glasna najava nasilnog obračunavanja sa svima koji ne misle kao i oni“. Predsednik koalicije „Vojvodina“ Dragan Veselinov upozorio je da je Milošević do sada izgubio sve bitke sa drugim narodima, i da bi morao da zna da će tek protiv svog naroda izgubiti.
Pokret za demokratsku Srbiju (PDS) poručio je: „Oni (SPS) ne lažu. Oni jednostavno više ne razlikuju laž od istine. Oni idu putem bez povratka i vuku sa sobom zemlju i narod. U tome ih moramo sprečiti.“
Povodom najnovije mobilizacije snaga prošlosti od pre 2000. protiv povratka snaga prošlosti posle 2000.
Generalna konferencija Demokratske alternative (DA) je 20. februara 2000. zatražila da se sve državne institucije „oslobode partijskog diktata i zloupotrebe“, „kao i obustavljanje hajke, pretnji i progona političkih neistomišljenika“…
Naposletku imate vlast Socijalističke partije Srbije, JUL-a i srpskih radikala, gde su sada oni jedini pravi tumači nacionalnih interesa – za druge nema prostora. Oni su ti koji određuju ko je rodoljub, ko je izdajnik…
„OSLOBODILAČKA KULTURA“: Jovo Bakić sociolog politike s beogradskog Filozofskog fakulteta (pres klub 21. februara) konstatuje da je ta satanizacija opozicije deo starih šablona – reč je fenomenu koji Bakić naziva „oslobodilačka politička kultura“: „U takvoj vrsti političke kulture imate dihotomizaciju političkog prostora na ‘rodoljube’ i ‘izdajnike’. Nažalost, u novijoj srpskoj istoriji ta razdeoba je stalna. Pred kraj devetnaestog veka naprednjaci su radikale teretili kao ‘ispostavu ruskih interesa’, radikali su pak naprednjake nazivali ‘austrijskim plaćenicima’. Posle toga, kad radikali dolaze na vlast, imate ‘oslobađanje Srbije od austrijske okupacije’ (preko naprednjaka), naprednjački skupovi se rasturaju, dolazi do fizičkih obračuna. Posle Prvog svetskog rata čule su se stalne optužbe – bilo na nacionalnoj liniji, bilo da su Hrvati izdajnici Jugoslavije (znači kompletna nacija) ili da je Stjepan Radić izdajnik (on se zatvara, uzima mu se sloboda u jednom na vratu). Kao akt ‘političke oslobodilačke kulture’ Puniša Račić puca u njega, znači ‘oslobodilaštvo’ se prenosi u parlament. Posle Drugog svetskog rata imate optuživanja buržoazije, četnika da su ‘izdajnici’, ‘kolaboranti’, njihova proganjanja, zatvaranja…
Informbiroovci su ‘Staljinova agentura’, ‘izdajnici’…
Pristalice režima više ne znaju šta je direktiva -„da li da se davi, da li da se kreči…“
Naposletku imate vlast Socijalističke partije Srbije, JUL-a i srpskih radikala, gde su sada oni jedini pravi tumači nacionalnih interesa – za druge nema prostora. Oni su ti koji određuju ko je rodoljub, ko je izdajnik…
U tom smislu, sve ideološke razlike, svi ekonomsko-socijalni problemi povlače se u drugi kraj, jer šta ćete vi nekome objašnjavati vaš ekonomski program, ukoliko znate da je on izdajnik. Njega treba zatvoriti, treba ga lišiti života. U tom smislu Slobodan Milošević i njegova vlast samo je najnoviji izdanak ‘oslobodilačke političke kulture’, nažalost, prilično maligni izdanak“, konstatuje Bakić koji se, gledajući šta se dešava, zabrinuto pribojava da bi ovde moglo biti dosta krvi…
ODLAGANJE: Potpredsednik Demokratske stranke (DS) Slobodan Vuksanović ocenio je da Četvrti kongres socijalista „ne bi bio zanimljiv da nije deo kampanje režima, koja je organizovana da bi usporila (Miloševićev) neminovan odlazak“.
Potpredsednik Nove demokratije (ND) Svetozar Krstić ne očekuje da će vlast posegnuti za drastičnim merama, poput zabrane političkih partija ili uvođenja vanrednog stanja zbog toga što u ključnim snagama, koje se angažuju pri tim merama, ne postoji dovoljan stepen jedinstva za sprovođenje ovakvih koraka, odnosno da Vojska Jugoslavije nije ono što predstavljaju generali Dragoljub Ojdanić i Nebojša Pavković. Krstić smatra da je najbolji odgovor – zajedničko delovanje opozicionih stranaka. Predsednik Demokratskog centra i kopredsednik koalicije DAN Dragoljub Mićunović takođe smatra da je kongres socijalista pokazao „sasvim jasno da neće biti vanrednih izbora“, tako da opozicija sada u skladu sa tim mora da definiše svoju reakciju i strategiju kojom će Miloševiću da pokaže da ona postoji i da će se braniti.
Jednu od ponuda plasiranih pred sastanak opozicije, koji će se po svoj prilici održati početkom marta, režim je bacio pod noge – predlog Dragoslava Avramovića da se Miloševiću ponudi mirna predaja vlasti, uz garanciju da neće biti isporučen Haškom tribunalu. Avramović je to predložio polazeći od toga da nije moguće dobiti oko milijardu maraka iz inostranstva za neophodnu stabilizaciju ekonomske situacije u SR Jugoslaviji dok se ne promeni vlast. Po Avramoviću, ukoliko bi opozicija postigla saglasnost o tome, trebalo bi otpočeti konsultacije sa predstavnicima SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Italije, Kine i Rusije. Nešto slično uradili su u prošlom veku Pašićevi radikali, kada su parama ruskog cara otkupili krunu od Kralja Milana. Mićunović zaključuje da, sudeći prema govoru na kongresu, Slobodan Milošević ne misli ni na kakve sporazume sa opozicijom.
Opozicija zaključuje da socijalisti nisu sposobni da reforme ostvare i stoga na kongresu pod motom „Obnova, razvoj, reforme“ prosipaju mržnju. Vic kaže da pristalice režima više ne znaju šta je direktiva -„da li da se davi, da li da se kreči…“ (Asocijacija na potemkinovsku „obnovu“ i na rečenicu aktuelnog potpredsednika SPS-a: „Drugarice Miro, da se ja pitam, ja bih podavio ovu opoziciju!“ – Mirko Marjanović Mirjani Marković, citirano iz knjige Slavoljuba Đukića „Kraj srpske bajke“.)
VIZIJA: Dragan Lakićević, iz Instituta za evropske studije, konstatuje da režim opoziciju jednostavno „stavlja u ilegalu“ uz obnavljanje stare političke vizije – da ovde bude središte zemalja koje su ugrožene od novog svetskog poretka. Da bi ta vizija bila realizovana, zahteva se kontinuitet vlasti koji ne bi trebalo da bude prekidana nekim delovanjem opozicije, ili eventualnom smenom vlasti. „Kakav će biti odgovor opozicije ne znam, ali se bojim da je ovo pokušaj da se osavremeni jedna politika koja je inače imala svoje preteče, čini mi se, u Enver Hodžinoj Albaniji“, zaključuje Lakićević, koji smatra da ovakvih kongresa više nema ni u Kini.
Ne bi se reklo da je opozicija zaplašena režimskom galamom, već u njoj prepoznaje dvorski strah. Lideri ponavljaju da razvoj događaja najviše zavisi od opozicionog staloženog rada. SPO je odmah posle kongresa, na svom Gradskom odboru Beograda, preventivno promovisao odbranu gradova. (Uključen je i popularni Avram Izrael, čovek koji je u ratu izgovarao ono dragoceno: „Gotovo!“)
Predsednički izbori sa dva kandidata u Demokratskoj stranci izgleda da mobilišu ovu stranku. Uz to, Đinđić je u intervjuu Studiju B najavio da će opozicija hitno organizovati obuku 30.000 kontrolora izbora.
U proleće 1996. govorilo se, a i tada je bio kongres SPS i početak opozicione ofanzive, da treba spremiti „sabor evropske Srbije protiv kongresa kineske Srbije“. Potrebno je nešto više od sabora.
Politikolog Dijana Vukomanović iz Instituta za političke studije podvlači činjenicu da je na mesnom nivou izabrano 50 odsto novog kadra SPS-a, da je čitava politička scena „beogradocentrična“, a da se politički život ne odvija samo u prestonici, te da tu činjenicu mora da shvati i opozicija.
Jedan od puteva opozicije je, dakle, da se seti možda najboljeg Pašićevog govora, održanog 28. jula 1882. na Ilijinim vodama u Kragujevcu: „Zato, braćo, organizujemo se u svakom selu, u svakom srezu, pa ćemo sigurno pobediti!“
( Strah i vika, Vreme br 447. 26. februar 2000.)
Za razliku od Šešelja, koji je na svom kongresu iznova stvarao Veliku Srbiju, širio zapadne granice države i opet se vraćao u Karlobag, Milošević je svoje geografske modle ovoga puta prostro od Timoka do Drine, ne pominjući ranije (njemu omiljenije) koordinate od Horgoša do Dragaša
Čim je prošlog četvrtka 17. februara Slobodan Milošević zakoračio u kongresni Centar „Sava“ i za njim se zatvorila staklena vrata ovog zdanja, oko 1500 njegovih promrzlih i pokislih pristalica, dovedenih za tu priliku autobusima iz raznih delova Srbije, najednom je prestalo da kliče „Slobo, Slobo“ i počelo da se razilazi. Prema scenariju IV kongresa Socijalističke partije Srbije zadržavanje ljudi iz autobusa bilo je predviđeno samo dok ne prođe predsednik i dok se ne okupe svi oni koji su do Centra „Sava“ pristizali mahom automobilima marke „audi“. Tih 1.500 ljudi, skupljenih na kiši i zaduženih za spontano organizovanu dobrodošlicu svome lideru, nisu inače ni slutili da vrede koliko i „više desetina hiljada“. Na ulazu u Centar Sava, Miloševića je sačekao novi predsednik beogradskih socijalista Ivica Dačić, koji je egzaltirano tvrdio kako je „više desetina hiljada okupljenih ljudi“ na dan održavanja kongresa novi dokaz snage ove partije. I kako je Srbija mala država sa velikim predsednikom. Posle toga kongres je mogao da počne.
Sve što se tog dana kasnije zbivalo na kongresu socijalista proticalo je uglavnom u znaku sličnih samoobmana, naduvanih brojeva, lažnih pobeda i logike da je sve moguće, pogotovo kada se stvarnost ne uzme u obzir. Bio je to kongres onog dela Srbije koji je navikao da se radije izražava „u bajkama umesto u brojkama“ i u koga su i brojke neretko bajkovite. Tog dana u Centru „Sava“ Srbija je izgledala prosperitetnija nego ikada, a socijalisti odlepljeni od stvarnosti kao retko kada. Ta sve veća odlepljenost od realnosti i nesposobnost socijalista da sagledaju kako je Srbija danas zemlja patnji, nadolazeće bede, straha i neizvesnosti mogla bi uskoro da im poprilično uzdrma planove da večito ostanu na vlasti.
OBEĆANJA: Počelo je sa Dačićevih nekoliko desetina hiljada ljudi ispred Centra „Sava“ i nastavilo se tvrdnjama i opisivanjima onog što su socijalisti i njihovo koalicioni partneri trenutno jedini u stanju da vide i izgovore. Oni su među gostima prisutnim na kongresu (uglavnom predstavnika malih, neuticajnih i u svetskim razmerama gotovo beznačajnih partija i pokreta; vidi tekst na narednim stranicama) prepoznali najveće i najuticajnije političke snage i lidere, savest čovečanstva i začetnike planetarnog otpora „novom svetskom fašizmu“; pred gostima su još jednom objavili ono što RTS čini svakodnevno – pobedu u prošlogodišnjem ratu; sopstveni kongres na kome su zbijali redove pred ono što im predstoji u pokušajima da sačuvaju vlast, opisali su kao jedan od najvećih i najznačajnih skupova održanih u svetu u poslednjih nekoliko godina; u dokumentu „21 projekat za 21. vek“ pomenuli su izgradnju objekata koji se grade ili pominju bar poslednjih dvadesetak godina (beogradski železnički čvor, na primer); najavljivali su sasvim ozbiljno izgradnju autoputa Niš–Priština–Crna Gora; tvrdili (premijer Mirko Marjanović) kako ćemo 2005. imati 3000 dolara po glavi stanovnika, a da pri tom niko nije primetio da smo otprilike toliko imali u vreme kada je 1990. godine SPS održavao svoj osnivački kongres; za 2020. isplanirali su 10.000 dolara po glavi stanovnika, uz konstataciju da je takav dinamičan razvoj već započet što nas „svrstava među najuspešnije zemlje Centralne i Istočne Evrope i vodi u gornju grupu srednje razvijenih zemalja“; u većini govora, uključujući i onaj predsednika SPS-a Slobodana Miloševića, tvrdilo se da srpska opozicija ne postoji i zatim trošili prilično vremena napadajući i pominjući to što ne postoji i nije vredno pomena; na kraju su zaključili da smo najhrabriji narod na svetu.
KADROVI: Kao što je „Vreme“ i predvidelo, sam kongres nije doneo nikakve značajnije kadrovske promene. Slobodan Milošević ponovo je izabran za predsednika stranke, i to sa kimilsungovskim procentom glasova – od 2309 prisutnih delegata dobio je čak 2308 glasova. Gorica Gajević je ostala na mestu generalnog sekretara SPS-a, a prilikom glasanja za nove članove prilično proširenog Glavnog odbora stranke dobila najveći broj glasova (u svom kongresnom govoru Gajevićeva je inače pomenula kako SPS trenutno ima oko 700.000 članova, dok se u kongresnim dokumentima pominje brojka od 630.000). Mirko Marjanović je izabran za novog i jedinog potpredsednika partije na vlasti. To mesto su nekada zauzimali Nikola Šainović, Živadin Jovanović, Zoran Lilić i Dušan Matković, koji su se preselili u Izvršni odbor SPS-a. Prema nekim tumačenjima, Milošević je, odlučujući se za samo jednog potpredsednika, želeo da spreči moguće frakcijske borbe unutar stranke. U drugim tumačenjima ovakvog kadrovskog poteza neuporedivo više se naglašava mogućnost da Mirko Marjanović uskoro napusti mesto premijera srpske vlade. Višemesečnim pretkongresnim pripremama sprečena su bilo kakva spektakularna kadrovska pomeranja na samom kongresu i mogućnost da se sa ovog skupa široj javnosti uputi bilo kakav signal koji bi svedočio o navodnim unutarpartijskim previranjima ili nejedinstvu. Teret obnove i izgradnje, kao i izbora (ako ih i kada ih bude), pripašće očigledno dobro proverenom kadru iz Miloševićevog starog špila.
LOKALNI NIVO: Najznačajnije promene dogodile su se još pre kongresa na lokalnom nivou, gde je zamenjeno više od polovine nekadašnjih opštinskih funkcionera čime je najavljena i ambicija socijalista da ubuduće ne budu više suzdržana i blaga opozicija onima što trenutno drže vlast u najvećim srpskim gradovima. Juriš na gradove postaje izgleda prvi postkongresni zadatak i trenutno mnogo realniji od eventualnog juriša na Crnu Goru. Ostalo je, međutim, nejasno da li Dačićeva poruka „oslobodićemo Beograd“ znači skoro raspisivanje lokalnih izbora, ili uvođenje neke vrste vanrednog stanja i prinudne uprave nad gradovima gde je na vlasti opozicija. Sudeći po žestini kampanje koju protiv lokalnih vlasti vladajuća koalicija vodi već danima, teško je poverovati kako će rasplet priče na lokalnom nivou uslediti tek na jesen. Priča o kriminalizovanim lokalnim vlastima logično se završava samo novim izborima ili hapšenjima.
RETORIKA: Kao i svi prethodni kongresi socijalista, i ovaj četvrti po redu imao je ponešto od atmosfere nekadašnjih komunističkih svetkovina i protekao u znaku samo jednog čoveka, velikog i neprikosnovenog vođe. Za razliku od svih predhodnih ovaj kongres je ipak doneo bitno izmenjenu retoriku vladajuće partije. Kongres je održan pod radnim naslovom „Obnova, razvoj, reforme“, ali su u raspravi dominirali sasvim drugačiji sadržaji i slogani. Jedne strane novine primetile su prilično tačno kako je to bio skup pun neke zlobe, pa i mržnje. Slobodan Milošević, koji se do sada uvek dobro pazio da u svojim javnim istupima sačuva neku vrstu distance prema svemu i na stvari gleda sa vladarske visine, održao je ovog puta prilično ostrašćen govor koji će još dugo biti predmet različitih reakcija i tumačenja, pogotovo sa opozicione strane. U svakom slučaju, Miloševićev govor i retoriku mnogi su doživeli kao otvorenu pretnju svemu što se protivi zvaničnoj srpskoj politici.
Dobar deo tog govora predsednik SPS-a utrošio je pre svega ne bi li opravdao koalicionu saradnja sa radikalima. Slično Vojislavu Šešelju, koji je na nedavnom kongresu radikala tvrdio kako će podela na levicu i desnicu morati da sačeka normalizciju političkih prilika u zemlji i kako će do tada važiti isključivo podela na „patriote“ i „izdajnike“, i Slobodan Milošević je sa kongresne govornice pozvao da se u ovom trenutku zaborave i prevaziđu sve programske i partijske razlike. Socijalisti su od Šešelja preuzeli i retoriku (naravno i spiskove) koju bi ubuduće trebalo koristiti u obračunima sa „petom kolonom“, i čak pokazali da im je pomalo krivo što je lider radikala u tome bio prvi i glasniji. Prihvatili su i julsko-radikalsku tezu da je trenutno u toku produžena agresija na SRJ i da se vlast mora braniti po svaku cenu. Za razliku od Šešelja, koji je na svom kongresu iznova stvarao Veliku Srbiju, širio zapadne granice države i opet se vraćao u Karlobag, Milošević je svoje geografske modle ovoga puta prostro od Timoka do Drine, ne pominjući ranije (njemu omiljenije) koordinate od Horgoša do Dragaša.
OPOZICIJA: U polusatnom govoru Slobodana Miloševića bilo je inače svega pomalo – pokušaja da se opravda zašto već nismo tamo gde nas Mirko Marjanović smešta za dvadesetak godina, indikativnog udvaranja izbeglicama koje bi uskoro možda mogle postati i nova „biračka mašina“, očiglednog nepoznavanje svetskih političkih tokova, ambicije da se Beograd pretvori u prestonicu otpora novom svetskom poretku, ali i ambiciju da se na domaćem planu poredak stvari nikada ne promeni. Mnogi su u tom govoru primetili i ruku dr Mirjane Marković. Pogotovo u onom delu u kome je Milošević o opoziciji govorio sa krajnjim prezirom. Taj deo govora i proglašavanje srpske opozicije za „janičarsku“, njenih lidera za „moralna ništavila“ i svih političkih protivnika za jedno veliko i nepostojeće ništa mogao bi indirektno značiti da vladajuća koalicija nema pravu temu za izbore. Od 1990. do danas, prosečan srpski birač nikada nije bio u prilici da pre odlaska na izbore stavi ruku u džep i zapita se zašto je prazan. Na svim dosadašnjim izborima Milošević je nametao neke druge teme, nikako one koje imaju veze sa svakodnevnim životom.
Protekli kongres socijalista završio se onako kako se očekivalo: vladajuća stranka demonstrirala je jedinstvo, zbila redove, opravdala sopstvenom članstvu zašto se mora zajedno sa Šešeljom, utvrdila izgleda gradivo i temu za naredne izbore i izbegla da odgovori zašto je država sve manja što je predsednik veći. Ono što se nije očekivalo je da će se socijalisti opredeliti i za dodatno ubrizgavanje straha. Možda i iz osećanja sopstvene ugroženosti. Čini se da je najpotpuniji komentar onoga što čeka Srbiju posle ovog skupa dao pre nekoliko dana lider DSS-a dr Vojislav Koštunica kada je primetio da će situacija u Srbiji svakako biti sve teža na štetu građana, ali i na štetu Miloševića i socijalista.
Na kongresu se između ostalog čulo kako su Srbi narod najhrabriji. Ide izgleda vreme kada će hrabrost zaista svima biti potrebna.
Nenad Lj. Stefanović
( Topuz za janičare, Vreme br 447. 26. februar 2000.)
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
