Ako mislite da nema gore varijante od toga da vam dan počne s Pinkom, verujte mi – ima: to je da Pinkov dan počne s vama. Govorim vam iz iskustva: još sam krmeljao za doručkom kad sam dobio dojavu da me „nešto olajavaju na Pinku“. Tu frekvenciju ne primam, ali sam zato overio sajt RTV Pink, i tamo pronašao uzrok distrakcije: ružičasti narodni prosvetitelji recitovali su u celini i celosti tekst Krstić Nebojše, onog što utorkom dežura u „Blicu“. I, šta lepo kaže Nebojša? Prevedeno na srpski, da sam ja (zločinački se udruživši sa sebi sličnima) dao ubiti Zorana Đinđića – to jest, nemarom ili namerom stvorio „pretekst“ za to ubistvo – a sada se spremam da za glavu skratim i Aleksandra Vučića. Ne kaže on to baš tako, ali namigivanje je vrlo jasno i nedvosmisleno. Nekako mi se čini da taj čovek, ako ništa drugo, malo precenjuje moje moći, ali hajde sad. Bolje da mi vidimo o čemu se ovde radi.
Tekst se zove „Podsmevanje atentatu i sličnosti“; naslov je možda urednički, ali verno prati duh teksta. Cela kolumna, osim poslednje tri rečenice, sastoji se iz citata sa Peščanika iz prve tri godine ovog veka, a autori su Svetlana Lukić, reditelj Goran Marković i moja malenkost. Na kraju, sledi Krstićev trorečenični komentar: „Da li u ovim citatima vidite sličnost sa onim što ‘elita’ govori danas? Da li vas je strah? I mene je.“
Šta je to tako uplašilo strahujućeg Krstića? Očigledno, crnomagijska ubistvenost reči koje sam izgovorio, i od kojih je Zoran Đinđić kanda preminuo, mada na odloženo (pa bi možda trebalo pustiti Jovanović Zvezdana, da ne trune čovek na robiji nedužan? Možda su moje reči zapravo onaj apokrifni „treći metak“?), a pošto sad tamburam i po Vučiću, bož’meprosti, ko zna šta i njega jadnog čeka… Pa dobro, šta ja to tako ubistveno kažem? Evo citata, onako kako stoji u „Blicu“: „Taj Đinđić je pre ne tako mnogo godina dopuštao sebi da zastupa neke sasvim drugačije koncepte, da ne spominjem famoznog vola na Palama, on je, znači, čovek pragmatičan preko mere podnošljivosti.“ Teofil Pančić, „Peščanik“ 27. 3. 2002.
Samo Mr. Bog, drug Đavo i Krstić Nebojša znaju kakve veze imaju ove moje reči sa atentatom i „podsmevanjem“ njemu, reči izrečene skoro godinu dana pre istog?! Sve što u tim rečenicama postoji jeste legitimna politička kritika koju kao novinar koji nastoji da analizira društvenu stvarnost i procese izričem tadašnjem predsedniku vlade – kao što to činim i sadašnjem (tu se, doduše, njihove sličnosti okončavaju, na Krstićevu žalost) – i iza koje stojim i dan-danas i ne razumem u čemu je problem? U čemu tačno nisam bio u pravu? Ili, sve i da nisam (jerbo svako ima pravo da se ne složi), šta je u mom stavu nelegitimno? A pogotovo: šta legitimizuje Krstićevo stavljanje tog citata u kontekst atentata na Đinđića, pa još i „zolja“ za Vučića?
Naime, Krstićev tekst pojavljuje se u danima kada je priča o „zoljama“ i sličnom oružju pronađenom u blizini kuće Vučićevih roditelja u Jajincima glavna vest, i pravi predmet Krstićeve spinčine. Megjutoa, o tome šta mislim o bilo kakvom i bilo čijem nasilju – kamoli ubistvu! – kao sredstvu političke borbe svedoči cela moja građanska i radna bi(bli)ografija, i tome nemam šta da dodam, još manje da oduzmem. Kamo lepe sreće da se isto može reći za mnoge druge, počev od narečenog Vučića. Šta onda uopšte radim u Krstićevom tekstu i Krstićevom kontekstu? Nemam pojma, nije to pitanje za mene. Ali, to što ne znam šta radim u tom sengrupu, ne znači i da ne znam šta je to u šta me je umuljao. O, znam odlično: u pitanju je podla i huljska insinuacija i denuncijacija, crtanje mete na čelu i ništa drugo. Ne može se to nazvati drugačije, ako nećemo da se lažemo i da se pretvaramo da mućak nije mućak i da govno nije govno.
Motivi Krstić Nebojše za to što radi ne samo da su mi nepoznati nego sam i sasvim indiferentan prema njima. Iskreno uverenje, profitersko „botovstvo“, dobronamerna glupavost, pokvarenjačka podlost ili nešto peto, sasvim mi je svejedno. U svakom od tih (ili bilo kojih drugih) slučajeva, ja sam onaj kojeg razvlače po Pinkovima, ne bi li svaka nepismena budaletina i zamlata stekla utisak nedelje da sam serijski ubica srpskih premijera, ili bar najbolji jaran i istomišljenik ubica.
Mada mi „ništa nije smešno“, što bi rekao recentni Krstićev politički libling, zabavno je kako Krstić u svemu ovome ne ume čak ni da elegantno slaže, nego to čini kao da drvoseči date da popravi Stradivarijevu violinu. Znate li, dakle, kako se nastavlja onaj moj monolog iz Peščanika, onaj koji je Krstić gore citirao, kao strašan evidence? Evo ovako: „Međutim, upravo ti koštuničari mene teraju ka Đinđiću“ (Peščanik, emisija br. 90). Da, to je moja tadašnja pozicija, bezbroj puta varirana u tekstovima i javnim nastupima: razumna kritička distanca prema vlasti, uključujući i Zorana Đinđića, ali u svakom trenutku i puna svest da je to i dalje najbolja opcija u ponudi, koja se u svakoj stani-pani situaciji naprosto mora podržati. Isto je bilo i svih potonjih godina. Nasilja, pak, nema, nema njegovog zazivanja, nema opravdavanja, niti koketiranja s njim, niti podsmevanja njegovim žrtvama, nema ničega od toga – to je bilo i ostalo na drugoj strani. Onoj kojoj je i jedan Vučić pripadao uvek (okej, do juče-prekjuče), a ja, jebiga, baš nikada. Pa neću ni pod stare dane da menjam tabor. A Krstić Nebojša kako hoće. Tamo kuda se zaputio, tamo bezbeli i pripada.
