Mutava država

Strašan je način na koji je Aleksandar Stanković, zvani Sale Mutavi, ubijen 14. oktobra 2016, uveče, na uglu Bačvanske i ulice Gospodara Vučića. To raskršće ima dva simbolička mesta – Centralni zatvor u Beogradu i stadion FK Obilić. Ako su tačni navodi iz istrage da su na njega pucala dvojica napadača iz neposredne blizine i da nije bilo šanse da im utekne, može se pretpostaviti da je poslednje što je Stanković video bio nacrtani lik Željka Ražnatovića Arkana na zidu stadiona FK Obilić na koji je gledao parkirani automobil.

Poslednjih godina Stanković je u delu javnosti poznat kao vođa ekstremnih navijača Partizana. Ubijen je na mafijaški način, leđima okrenut prema zatvoru gde nije otišao „na odsluženje kazne“ i licem prema mestu koje je, na simboličkom planu, centar svega onoga što se sa navijačkim pokretom dogodilo u Srbiji od 1989. Naime, te godine je Arkan „ujedinio“ navijačke grupe sa severne tribine stadiona Crvene zvezde i oni od tada najmanje bodre svoj klub nedeljom, a u najvećoj meri su postali instrumentalizovana grupa zarad nacionalističke politike, kriminalnih aktivnosti i nasilja prema sličnim skupinama.

Pored Stankovića, teško je ranjen i još jedan čovek za koga se docnije saznalo da je radnik Ministarstva pravde, Uprave za sprovođenje zatvorskih sankcija i lice koje prima platu iz budžeta Republike Srbije. Dakle, zatvorski čuvar koji je očigledno bio telohranitelj čoveku za koga se tvrdilo da je zaposlen na poslovima obezbeđenja jedne teretane u Beogradu.

Kada bi se mogli zanemariti krivični dosije Stankovića i glasine koje su o njemu kružile gradom i tribinom, ispada da je on bio mladić koga je čekalo venčanje sa dugogodišnjom verenicom, te da je za život zarađivao radeći poslove obezbeđenja. Međutim, jasno je da je on to ponajmanje bio, a način na koji je „država“ reagovala posle atentata na njega, pomerila je celi događaj iz kriminalne u političku ravan.

Najpre je u večeri kada je Stanković ubijen, iznad Vračara i Zvezdare, što se gotovo nikad ne dešava, proleteo policijski helikopter. Zatim se u jutro 15. oktobra na vanrednoj konferenciji za medije u Palati Srbija na Novom Beogradu saznao i razlog: ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović prekinuo je zajednički bivak Vlade Srbije u Nišu da bi saopštio javnosti da je Srbija objavila rat organizovanom kriminalu, jer se neće dozvoliti da uvezene mafijaške grupe „iz jedne bivše jugoslovenske republike“ divljaju i ubijaju po Beogradu. I tako dalje…

Zašto je ubistvo čoveka koji je u isto vreme bio i vođa jedne navijačke grupe i deo nekog kriminalnog miljea toliko isprovociralo državu da poruči svima koji se bave takvim stvarima da je to crvena linija preko koje se neće preći i da će uslediti odlučna reakcija policije i drugih bezbednosnih organa? Em to nije zvučalo iskreno, em je izgledalo da se iza krije još nešto. Način na koji je Stefanović govorio bio je čudan za nekog ko zaista želi da umiri građane: više je izgledalo da se šalju neke poruke ljudima koji razumeju taj zaumni jezik jer nije bilo preciznog imenovanja, odnosno kao da je odaslata pretnja da ovako više ne ide i da stvari moraju da se promene.

foto: stanislav božić / beta

Kasnije toga dana, kao i svakog sledećeg, na tu temu se oglašavao i predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić tonom čoveka koji opet nekome nešto poručuje: građanima da ne brinu jer će država po svaku cenu da pobedi u tom „ratu“, a kriminalcima da im je bolje da se vrate u Crnu Goru odakle su došli, nego da im srpski „bog pravde“ dolazi na vrata.

Na taj način, sve imajući u vidu i istoriju odnosa između politike, sporta-navijača-klubova i kriminala, kao i posebne odnose koje sam premijer ima sa tribinom, ubistvo Stankovića postalo je prvorazredni politički događaj koji će imati svoje posledice i trenutno i u budućnosti.

foto: stanislav božić / beta

Za vikend, ovaj događaj je proizveo da na fudbalskoj utakmici u subotu između Voždovca i Partizana, kao i na košarkaškoj utakmici između Partizana i Olimpije u nedelju, igrači „crno-belih“ odaju poštu ubijenom navijaču noseći majice sa njegovim likom preko dresova i sa porukom „Dobro pamtim sve“. Inače, to je stih poznate navijačke pesme „sa Juga“. Ovaj in memoriam začinjen je i minutom ćutanja pred početak košarkaške utakmice, što je izazvao lavinu negativno intoniranih tekstova i komentara u javnosti i na dru-

štvenim mrežama. Javnost se već rutinski pitala kako se može odavati pošta osuđenom narko-dileru i kriminalcu. Uprave oba kluba Partizana ostale su neme, ali su objavile čitulju kojom se opraštaju od Stankovića. Aleksandar Vučić izjavio je da to njega ne zanima.

OTKUD MUTAVI: Poslednje tri godine, od sezone 2013/2014. Aleksandar Stanković bio je jedan od vođa „ozloglašene“ grupe „Janjičari“ i najvažnijih ljudi na jednoj od najvažnijih tribina u Srbiji – na južnoj tribini stadiona Partizana. Njegovo ustoličenje poklopilo se sa trenutkom kada mu je u Apelacionom sudu bila potvrđena presuda od pet godina zatvora zbog ilegale trgovine narkoticima, kazna koja bi mu, iz današnje perspektive, možda sačuvala život.

Uglavnom, po gradu se pričalo da se na južnoj tribini Partizanovog stadiona pojavila nova grupa sačinjena od „momaka“ koji su pre toga bili „na severu“ (navijači Crvene zvezde) i da su nezaustavljivi. Ime „Janjičari“ kao da oslikava njihovu pravu prirodu i simbolički govori da su došli da se obračunaju sa nekada svojima, navijačima Crvene zvezde.

Tako je i izgledalo u nekoliko navrata oko derbija igranih poslednjih sezona, ali se čini – kada se pogleda unazad – da je Stanković sa svojim ortacima doveden na stadion Partizana da tamo obavi neke „važne stvari“ u procesu preumljavanja te tribine koja se od početka suprotstavljala Vučiću pogrdnim skandiranjem; danas ga najčešće ponavlja sam Vučić – „Vučiću pederu“. Uglavnom, sa tribine su uklonjene vođe Alkatraza – grupe koja ju je dugo godina u najvećoj meri kontrolisala – a veterani sa juga su govorili da se sa Mutavim niko ne kači jer je opasan i jer puca. Naravno, sve ovo se dešava na potpunoj margini društva i nema neke direktne veze sa životom ljudi u Srbiji, osim što ti ljudi koji vode tribinu imaju direktnu vezu sa ljudima koji vode državu i što su oni i dalje regrutni centar za sve oblike kriminala u Srbiji. E, ovo bi i te kako moglo da zanima građane koji u kući imaju tinejdžere.

U Partizanu su se od 2013. godine dešavale promene u upravi kluba jer su kadrovi SNS-a i ljudi bliski Aleksandru Vučiću došli sa željom da „pomognu“, kao i svi iz vladajućih političkih stranaka pre njih. Ali ovde je bilo i nešto drugačije pošto se u isto vreme reformisala i tribina i uprava. Do proleća ove godine, Stanković je bio glavni čovek koji „pomaže“ da klub vode oni za koje je rečeno da su najbolji za klub i da se kazne oni za koje je ocenjeno da možda više i ne razumeju šta je to dobro za Partizan: cela Srbije tako je mogla da vidi kako je pretučen čovek iz obezbeđenja Miloša Vazure, direktora kluba, usred bela dana, krajem aprila 2016. godine u trenutku kada je „jedna struja“ pokušavala da smeni drugu u Partizanu.

U toj jezivoj tuči Stanković je bio samo posmatrač i nije prljao ruke – pokazao je srednji prst u uličnu kameru – što mu je potom omogućilo da ne bude procesuiran dok su njegovi pajtaši osuđeni na simbolične kazne. I taj događaj je komentarisao Vučić: kada su ga pitali kako je moguće da Stanković, treći učesnik u tom strašnom prebijanju, bude pušten, vikao je na medije šta ima da se hapsi čovek koji je samo to gledao i nikoga nije udario.

Na stranu Vučićev temperament. Takva izjava čoveka koji inače komentariše sve što se dešava u Srbiji sa autoritetom nekoga ko dobro poznaje stvari, mogla je da uputi na zaključak da Vučić, na neki način brani Stankovića i da između njega i Mutavog postoji neka veza.

VUČIĆ I NAVIJAČI: Iako je malo ko spreman da govori o stvarima o kojima ne čuje ništa na vanrednim i redovnim konferencijama za novinare predsednika Vlade Srbije, nedvosmisleno je pokazano i potvrđeno da Vučić ima direktne veze sa onim što se dešava u dva najveća srpska kluba, Partizanu i Zvezdi.

Kada je Zvezda u pitanju, njegovo ovaploćenje kasne jeseni 2012. u dobrovoljnu abdikaciju tadašnjeg predsednika Vladana Lukića, pokazalo je ono što se nekoliko godina samo nagađalo: Vučić je bio u klubu i ranije, verovatno od proleća 2009. kada je Lukić preuzeo klub koji se bio raspao uz svesrdnu asistenciju Gorana Vesića i drugih iz Demokratske stranke.

Vučić je bio veza kluba sa vlastima u tom trenutku, konkretno sa Mikijem Rakićem o čemu je „Vreme“ nedavno pisalo. Rakić je, verovatno, preko Vučića želeo da kontroliše tribinu, a zauzvrat je Zvezdi omogućeno da dobije velikog sponzora i proba da se konsoliduje jer je tada izgledalo da je Partizan toliko odskočio da će Zvezda zapravo biti i ugašena. Lukić i drugovi koji su sa njim preuzeli vođenje kluba za taj posao su morali da dobiju amin od vođa sa severa stadiona Zvezde i tu je napravljena veza koja i danas traje.

foto: igor marinković

Rakić je verovao da će Vučić pripitomiti navijače, da on njih poznaje „iznutra“, da oni njemu mogu više da veruju nego nekom „demokrati“, da će to biti osnova za dekriminalizaciju tribine i da će ona konačno prestati da bude zloupotrebljavana od strane bezbednosnih službi i kriminalca. Međutim, desilo se nešto drugo što je možda dobru početnu ideju odvelo u suprotnom smeru. Ukratko: slučajevi Đenova, Jarinje, dron, Savamala…

U svim ovim slučajevima, javno ili tajno, pojavljuju se „isti izvršioci“, ali zbog osetljivosti teme nema svedoka koji bi javno o tome govorili. Međutim, na neki način, Vučić jeste čovek koji bi o svim ovim dešavanjima mogao da ima veoma dobra i prava saznanja. Premijer, naravno, o tome ne želi da govori, ali je zato uspeo da i ovaj mafijaški obračun, koji je zasmetao njegovoj mini kampanji na Jugu Srbije, jer je odvukao pažnju ljudi sa uspeha njegove vladavine na užas svakodnevice u Beogradu, politički iskoristi zahvaljujući dževi koja je podignuta oko „našeg obračuna sa crnogorskim mafijašima“ dva dana pred izbore u Crnoj Gori, gde je „hapšenje srpskih terorista koji su hteli da uhapse Mila Đukanovića“ dodatno mobilisalo one koji su možda hteli i da preskoče još jedno zaokruživanje Milovog imena.

Pored Zvezde, Vučić se poslednjih godina bavio i Partizanom tako što se više viđao sa vođama navijača neko sa upravom koja mu nije bila po volji, a docnije, uz pomoć svojih saradnika poput Novaka Nedića, zavladao i u Humskoj. Tako da su, na čudan način i Zvezda i Partizan sada u situaciji da imaju zapravo istu upravu, odnosno da im je „šef borda“ isti čovek. U tom kontekstu je i značaj Stankovića: on je obezbedio svojim „radom“ na tribini i van nje da „pravi ljudi“ u upravi dobiju podršku, te da tribina i ulica ne talasa previše protiv vlasti. Za taj rudarski posao, za to rintanje na ulici i tribini, Stankoviću je gledano kroz prste kada je reč o odlasku na izdržavanje zatvorske kazne i čini se da je on, odlučivši se da pristane na takvu pogodbu i tom kupovinom slobode sebi napravio probleme koji su ga i doveli do ovakvog kraja.

UPRAVE, MAJICE, ODGOVORNOST: Pre nego Stankovića medijski zaborave i pre nego što njegov lik ne ukrasi neki zid u delu grada u kome je on bio posebno važan, klub Partizan mu je odao počast na način koji je zgrozio licemernu javnost U Srbiji. Majice sa njegovim likom nosili su i fudbaleri i košarkaši proteklog vikenda što je valjda trebalo da znači zahvalnost za ono što je Stanković uradio za klub: nekoliko sezona na južnoj tribini stadiona Partizan stvorilo je očevidno mitsku ličnost od njega i, kao što je više puta pominjano, to nije prvi put da se sličnim „navijačima“ odaje takva vrsta počasti. Na primer, Zvezdini igrači su nosili majice sa natpisom „Pravda za Uroša“ i u pomen ubijenom Vladimiru Dunjiću – a obojica su ljudi sa kriminalnim biografijama…

Međutim, kada je u avgustu ove godine ubijen Alen Kostić, koji je godinama bio na čelu Zabranjenih, otpadničke grupe koja nije pristajala na „dilove sa vlastima i upravom“, nije bilo nikakvog obeležavanja osim na tribini. Čini se da bi bilo u redu da se na ovaj način obeleži nečija smrt, naročito ako je taj neko godinama sa tribine podržavao klub, i po kiši i po snegu i po suncu, ali zaista je neprilično da se veličaju ljudi koji imaju ozbiljne kriminalne dosijee i da se u „to“ uvlače sportisti koji bi zaista trebalo da budu uzor deci na tribini ili pored televizora.

Uostalom, istraga nije okončana i možda ćemo jednom i saznati koji je bio motiv za njegovo ubistvo: obračun klanova, njegovo pogrešno ponašanje prema nekome, način da se preuzme tribina i ono što ide uz to „radno mesto“. A dok se to ne dogodi ili dok neko od dugogodišnjih učesnika i svedoka u kriminalizaciji tribine i sporta u Srbiji ne odluči da progovori, ova priča će biti brzo zaboravljena i zamenjena nekim novim „skandalom“. Na tribini će biti sve manje „civila“, a na ulici će biti sve više pucnjave, jer „vladarima ulice“ niko ne stoji na putu.

Lepo je ministar Stefanović rekao da je Srbija u ratu. Baš tako.