Pljusak optužbi posle Kamaraša

Sva je prilika da je prosečan građanin Srbije doveden u nedoumicu kome da veruje kada je reč o Železari Smederevo, koju je pre neki dan preuzeo kineski Hestil. Tokom ponedeljka, 4. jula, brzometno su razmenjena saopštenja i otvorena pisma između donedavnog generalnog direktora Železare Petera Kamaraša sa jedne i Ministarstva privrede i Bojana Bojkovića, donedavnog člana Nadzornog odbora Železare, sa druge strane, kojima se dojučerašnji saradnici međusobno optužuju za katastrofalno poslovanje i zloupotrebe. No, možda bi u ovom slučaju taj prosečan građanin bio najbliže istini ukoliko suzbije dugo sticani refleks da ne veruje nikome i da – u ovom slučaju – poveruje svim akterima.

OSTAJEM–ODLAZIM: Pre nego što pređemo na izrečene optužbe, najpre se moramo vratiti desetak dana unatrag. U intervjuu „Politici“ od 23. juna, Peter Kamaraš je rekao da je od oko 150 miliona evra gubitka koji je Železara zabeležila u 2015, više od polovine napravljeno tokom prva tri meseca, dok su Železaru vodili Bojan Bojković i Ivan Milošević. Rekao je da je taj gubitak u prvom tromesečju napravljen uprkos „povoljnoj situaciji na tržištu“, a rezultate koje je napravio tzv. profesionalni menadžment okarakterisao kao „spektakularne“. Na pitanje novinarke šta je spektakularno u tolikom gubitku na kraju 2015, Kamaraš je izjavio sledeće: „U aprilu smo postigli najbolje finansijske rezultate u poslednjih sedam godina, u maju još bolje (misli se na 2016. godinu, R.M.). Radili smo isto kao i prošle godine, samo što smo se tada suočili sa velikom krizom, koja je pogodila i najveće svetske proizvođače čelika, poput ‘Acelormitala’ i, US Steel-a’. Oni su izgubili milijarde. Možete da poslujete spektakularno, a da vam uslovi na tržištu ne dozvole da imate profit. Važnije je pitanje koji deo tih gubitaka je naš, a koliki deo je napravio bivši menadžment (…) Niko nije mogao da predvidi šta će se dogoditi. Kako možete da nas krivite za nešto što je nastupilo kao vremenska nepogoda. Verujte mi, to nije bilo u našoj moći. Niti u moći bilo koga na svetu.“

Samo nekoliko dana nakon tog intervjua, Kamaraša je srpski partner bukvalno najurio iz Železare, uprkos najavama da će Slovak ostati deo menadžmenta i kada Hestil početkom jula preuzme kompaniju. Kako je „Politika“ pisala (28. jun), ne samo da je raskinut ugovor kojim je bio postavljen slovačko-američki menadžment na čelo smederevske Železare (Džon Gudiš je bio drugi član ovog dvojca), nego je okončan i drugi ugovor, za koji javnost nije ni znala da postoji – a to je bio okvirni ugovor između Železare i Kamaraševe firme Pikaro iz Slovačke, potpisan mesec dana nakon onog „glavnog“. Razlog za raskid ovog „tajnog“ ugovora (mada, može i bez znakova navoda) bio je taj što je Kamaraš sopstvenoj firmi plaćao sirovine pre ugovorenih rokova, dok je „glavni“ ugovor, kako je navela „Politika“, Kamaraš prekršio na više načina, između ostalog i činjenicom da je od 30. novembra 2015. Železara neprestano imala manju vrednost obrtnog kapitala od ugovorom predviđenih minimalnih 80 miliona evra.

RAT PISMIMA I SAOPŠTENJIMA: E, onda se u narečeni ponedeljak, 4. jula izjutra, Peter Kamaraš „detonirao“. U otvorenom pismu koje je poslao brojnim redakcijama Kamaraš, između ostalog, tvrdi sledeće: dok su cene rude gvožđa padale početkom 2015, Bojan Bojković je kupovao sirovinu od dobavljača kod kojih su cene rasle; Bojan Bojković i Ivan Milošević su 2014. potpisali ugovor sa dobavljačem iz Nemačke (u ruskom vlasništvu) – ovom dobavljaču, koji prethodno nije imao nikakvo iskustvo sa sirovinama, uplaćeno je više od 100.000 dolara za sirovine avansno. Ta sirovina nikada nikome nije dostavljena, niti je avans vraćen, pa je HPK protiv ovog dobavljača pokrenuo krivičnu istragu. „Rezultati pod rukovodstvom Bojana Bojkovića i Ivana Miloševića, a pod kontrolom Skupštine Železare Smederevo, Željka Sertića, ministra i de fakto vlasnika Železare, bili su potpuna katastrofa, uprkos povoljnoj situaciji na tržištu“, piše dalje Kamaraš, podsećajući da je država postavila „dobar finansijski okvir“ tako što je krajem 2014. u Železaru uložila više od 100 miliona dolara.

U svom pismu Kamaraš navodi da HPK nije mogao „ni olovku“ da kupi bez potpisa iz revizorske kuće KPMG, na čiju je „rigoroznu kontrolu, kao veoma dobro plaćeni mehanizam kontrole Vlade Srbije“ pristala njegova firma, dodajući da je Nadzorni odbor (a u njemu i Bojan Bojković) u potpunosti kontrolisala Vlada.

Kamaraš piše i da je HPK-u direktno ministar privrede Željko Sertić naredio da potpišu sporazume sa tri reprezentativna sindikata u Železari, po kojima bi članovi sindikata imali „beneficije iznad i izvan zakona Republike Srbije, uključujući i plate dvostruko veće od onih koje bi po zakonu trebalo da imaju“, kao i da je njegovo odbijanje da potpiše te sporazume bio „glavni razlog“ zbog kojeg je „stalno bio napadan od strane predstavnika Sindikata“.

Na kraju, Kamaraš tvrdi da njega i HPK krajem juna nije oterala Vlada, već Železara, odnosno ministar Sertić, te da je „trio KPMG tima za nadgledanje“ – Ivan Milošević, Bojan Bojković i Boris Milošević – protivno ugovoru praktično preoteo kompaniju na nekoliko dana, dok u Železaru ne uđe kineski Hestil. „Novi KPMG menadžeri“, kako kaže Kamaraš, u roku od 48 sati su „doveli Železaru do zastoja, stvarajući velike finansijske gubitke i potres na tržištu“, zbog čega su potom od Kamaraša i HPK tražili da se vrate i izvade fleke: „Zašto je ovo ‘preuzimanje’ završeno? Šta je bio cilj? Zašto su je preuzeli pet dana pre zaključivanja i bez ikakvog plana kako da održe fabriku operativnom? Bili smo napadnuti od grupe nepripremljenih i nekompetentnih osoba koje su morale da nas mole da se vratimo u roku od 48 sati. Što potvrđuje koliko su ti menadžeri dobri“, zaključuje Kamaraš u otvorenom pismu javnosti.

Bojan Bojković je reagovao ekspresno: nazvao je Kamaraša „velikim mesijom u poslovnom svetu“ i pozvao ga da odgovori „na mnoga pitanja“ – zašto nije ispunio ugovorne obaveze, zašto i kako je zloupotrebljavao Nadzorni odbor, po kojoj ceni je nabavljao sirovine u Ukrajini i prodavao ih Železari, zašto je Železara „bila primorana da ima samo jednog kupca i dobavljača“, Kamaraševu firmu Pikaro…

Ministarstvo privrede je šturim saopštenjem napomenulo da „navode gospodina Kamaraša ocenjuje kao zlonamerne i tendenciozne“, kao i da „nažalost, ovo nije prvi pokušaj zamene teza gospodina Kamaraša“, ocenjujući Kamaraševo pismo kao pokušaj da „pred poslovnim krugovima, domaćom i međunarodnom javnošću, sa sebe skine odgovornost za raskid ugovora sa HPK Menadžmentom“. Dan kasnije, u utorak, 5. jula, tabloid „Blic“ je, pozivajući se na neimenovanog sagovornika iz Vlade Srbije, napisao da bi Kamaraš bio otpušten i da Kinezi nisu došli u Železaru. Kako kaže taj član vlade, Kamaraš je „imao obavezu da ulaže u obrtna sredstva, a nije; umesto da daje, on je novac uzimao, jer je njegova firma Pikaro iz Košica bila i kupac i dobavljač sirovina, čime je zaradila veliki novac; novac je zaradio i na fiktivno sklopljenim ugovorima o angažovanju tima od 35 ljudi, a radila je samo nekolicina njegovih rođaka i prijatelja“. Oglasio se i KPMG, saopštavajući „da njihova praksa nije da javno odgovaraju na iznesene kvalifikacije, čak ni kad su one neistinite“.

foto: fonet

VESELA BRAĆA…: Ako uzmemo da raščlanjujemo šta od svih ovih informacija pije vodu, a šta ne, najpre u oči upada izjava Bojana Bojkovića. Prema Osnivačkom aktu Železare, koji je izmenjen zbog dolaska Kamaraša i Gudiša u proleće 2015, Nadzorni odbor, između ostalog, „bira i razrešava direktore, nadzire rad direktora, vrši unutrašnji nadzor poslovanja“, a ujedno i „daje prethodnu saglasnost generalnom direktoru za bilo koje nedozvoljeno odstupanje od poslovnog plana u skladu sa Ugovorom o upravljanju“. Dakle, ako Kamaraš zaista nije ispunjavao ugovorne obaveze, ako je zaista naduvavao cene sirovine koju je prodavao Železari, ako je zaista „primorao“ Železaru (čime primorao?) da ima samo jednog kupca i dobavljača – njega – Nadzorni odbor je za sve to morao odmah da zna, i da na svaku od tih stvari odmah reaguje. Prema tome, Bojkovićeva pitanja su zaista na mestu, ali ne treba da budu upućena Peteru Kamarašu, već upravo članu Nadzornog odbora Železare Smederevo, Bojanu Bojkoviću, uz obavezu da odgovore na ta pitanja dostavi javnosti.

Tu je, potom, i Ministarstvo privrede, odnosno vlada Srbije. Nisu li znali da će taj „svetski šampion u upravljanju“, kako je vlada predstavila HPK domaćoj javnosti, ujedno biti i menadžer i kupac i dobavljač smederevskoj Železari? Ako su navodi neimenovanog člana vlade tačni, nisu li u vladi, preko KPMG, morali biti obavešteni da Kamaraš sklapa fiktivne ugovore i izvlači novac iz Železare? Nisu li prilikom potpisivanja menadžerskog ugovora morali znati da stvaraju apsolutno idealne uslove za eventualnu korupciju? Naravno da jesu. Upravo to se, između ostalog, tvrdi u tužbi američkog Esmarka sa početka 2015. Esmark je tada, nakon što je propala mogućnost da ova američka kompanija kupi Železaru, tužio Petera Kamaraša za 100 miliona dolara. Između ostalog, u tužbi se navodi: „Po našim informacijama i verovanju, Kamaraš se sreo sa predsednikom privatizacione komisije i izvršnim direktorom Železare Bojanom Bojkovićem, kako bi razgovarali i primenili Kamaraševu strategiju da se podrije Esmarkova privatizacija Železare. Kamaraš je Bojkoviću obećao posao i druge usluge ako ponuda Esmark Europe bude odbačena, a Kamarašev ‘Plan B’ bude primenjen“. Valja ponoviti i navodne izjave Petera Kamaraša, kojom je Esmark ilustrovao svoju tužbu: „Ako prođe dogovor Železare i Esmark Europe, i ja ne budem isporučivao rudu, ja sam sjeban“, kao i „Da ja imam potpunu kontrolu nad Železarom, mogao bih, teoretski, da uzimam svake godine po deset miliona dolara bez problema, i da niko ne primeti. Otišao bih iz Železare posle godinu dana, nasmejan i bogat“ („Vreme“ broj 1262).

foto: nenad pavlović / blic

Na kraju, tu je i predsednik vlade. Na konferenciji za novinare održanoj u petak, 1. jula, Vučić je obznanio da je Hestil uspešno preuzeo Železaru. Na pitanje novinara „Vremena“ ko je odgovoran za odabir menadžmenta koji je napravio gubitak u Železari od 145 miliona evra, ko je odgovoran za netačno informisanje građana o uspešnom poslovanju Železare tokom cele 2015. godine, kao i kada će biti objavljen ugovor sa Kamarašem i HPK (zbog čijeg je upornog neobjavljivanja Ministarstvo privrede – a u stvari građani – platilo kaznu od 200.000 dinara), Vučić je, manje-više, držao Kamaraševu stranu. Nakon što se odstrane naslage i nanosi pasivno-agresivnih poruka upućenih političkim protivnicima i mediju od koga su potekla pitanja, iz Vučićevog odgovora vidi se da on poslovanje Železare u 2015. vidi kao uspešno: „Železara je u tom periodu uspela da uštedi desetine i desetine miliona evra, i uz sve naše probleme koje smo imali u međuvremenu, neuporedivo su jeftinije nabavljali i koks, svaku vrstu sirovine i uspevali da prodaju i na italijanskom tržištu, i na drugim tržištima, mnogo više nego što smo mi sami uspevali“, rekao je Vučić, dodajući da su „ti ljudi imali nemoguću situaciju sa cenom čelika, koja je išla na 370 dolara“, čime je praktično ponovio Kamaraševu tezu da je gubitak Železare u 2015. bio isključivo posledica lomova na tržištu.

Cene čelika su zbilja bile u slobodnom padu tokom cele 2015 – i kineski i američki i evropski čelik zabeležili su pad cene od 50 odsto: krajem godine evropski čelik je sišao na oko 350 dolara po toni, američki na nešto iznad 400, dok je kineski koštao ispod 250 dolara za metričku tonu toplo valjanog čelika, glavni proizvod smederevske Železare, koja se danas zove Hestil Serbia Iron and Steel. No, ako i sunovrat cene čelika tokom 2015. nije mogao da se predvidi, ko je terao predsednika vlade da u drugoj polovini 2015. izjavljuje da će od januara 2016. cena „morati da ide iznad 480 dolara po toni“? Cene su zapravo i krenule da rastu u 2016 – sada je cena američkog čelika skoro 700 dolara, a evropskog oko 470 (kineski je, nakon rasta iznad 400, oboren na oko 315 dolara po toni), no, to je od 1. jula i preuzimanja Železare sada tema za razmišljanje kineskog vlasnika. Građanima Srbije ostaje da se pitaju – šta ako su sve ove međusobne optužbe sa početka teksta tačne?