Ustanova kulture „Vuk Karadžić“ u Bulevaru kralja Aleksandra 77a, u oktobru 2010. godine svojoj velikoj sceni dala je ime Aleksandar Popović. U holu, obasjan svetlima kao na pozornici, postavljen je bareljef pisca, prikazanog sa obaveznom cigaretom u ruci. Ovde je nekada bila čuvena scena Kult teatra, na kojoj se igralo njegovo poslednje za života postavljeno delo. One večeri kada je u Ateljeu 212 bila ponovna premijera Ljubinka i Desanke, svratio je, kažu, najpre tamo, da donese glumcima na poklon kišobrane sa posvetom. Otišao je potom u Kult teatar da pogleda reprizu Baš bunara. Umro je sutradan, 9. oktobra 1996, u 67. godini.
Neki njegovi pozorišni prijatelji govorili su s ogorčenjem da je jedan od najvećih srpskih pisaca umro u siromaštvu, ali je zapravo Aleksandar Popović iza sebe ostavio veliko bogatstvo. I to ne samo ono koje se ogledalo u hiljadama iskucanih stranica koje su postale radio-igre, televizijske serije, drame, pozorišne predstave, knjige… Napisao je toliko da ga je jedan karikaturista nacrtao sa šest ruku. Bogatstvo koje je ostavio iza sebe jesu i četiri njegove ćerke, koje su ponele talente svojih roditelja: Milica, slikar, Sofija, muzičar i arheolog, Tanja, koreograf i balerina, i Persida, pijanista i profesor muzike. „U životu samo deca postoje“, govorio je poslednjih dana, „sve drugo je ništa.“ Tih dana jedan novinar ga je pitao da li se kaje zbog nečega i da li bi nešto menjao u svom životu. „Ne kajem se ni zbog čega i ne bih ništa menjao“, odgovorio je, „osim što bih – znate, ja imam četiri ćerke – imao verovatno još četiri ćerke.“
LJUBAV UMESTO UNIVERZITETA: Pred kraj života pričao je: „Živeo sam i rđavo i lepo, ali bilo je mnogo uzbudljivo… Što čovek ide bliže kraju, on je, kažu, oprezniji, ali ja bih još jednom pošao u neizvesnost…“
Iste godine kada se završio Drugi svetski rat, oženio se, a da nije ni završio veliku maturu. Kada je umesto budućeg školovanja na univerzitetu izabrao ženidbu, otac ga je izbacio na ulicu.
Mislio je da će ženu i sebe moći da izdržava pisanjem. Shvatio je kasnije koliko je to teško, ali se nije predomislio niti pokajao.
Kada je maturirao, otišao je na Dunav i radio kao obalski radnik. Pokrenuo je literarni časopis Crveno jeste, a ubrzo se rodila i prva ćerka. Izgledalo je da će 1948. godina biti srećna za porodicu Popović. Te godine je njegova žena dobila posao u Rijeci u baletskom ansamblu Narodnog kazališta, a on napisao prvi roman. Ipak, tu će godinu upamtiti po događaju koji će na duže vreme razdvojiti porodicu. Dok je čekao ženu posle predstave, Acu su uhapsili ispred zgrade Kazališta sa optužbom da je informbiroovac, i da je čak hteo da digne u vazduh Radio Beograd.
Skoro pet godina proveo je u radnom logoru na Golom otoku, čak pet meseci u samici, na ispitivanju, ali stav nije promenio. I bio je na to ponosan. U porodici je kasnije govorio da je imao sreće, jer je u logor došao sa 20 godina. „Imao sam i duhovne i fizičke snage da izdržim… Ljudi od 40-50 godina, stari predratni komunisti, nisu mogli to da podnesu – revidirali su ili umirali…“
U jednom intervjuu koji je dao devedesetih pričao je o iskustvu koje su mu doneli rat i boravak na Golom otoku: „Video sam male, skromne, dobre ljude koji u nekim strašnim, groznim vremenima postanu monstrumi, ubice…“ O svom boravku u logoru nije govorio u krugu porodice, ali su se sećanja na ta vremena pojavljivala ponekad i ponegde u njegovim tekstovima i komadima. Tako će jedan od likova u „scenskoj karakteristici u četiri stavke“, drami Razvojni put Bore Šnajdera, reći: „Al’ ipak ništa gore od gladi, druže Boro… pa kad zakrče creva, prodao bi čovek i rođenu majku, a kamoli ideju…“ Temom Informbiroa bavio se nekoliko decenija kasnije u komadu Mrešćenje šarana.
ŽIVOT POSLE GRAĐANSKE SMRTI: Svoju buduću ženu Danicu Aca je poznavao od detinjstva. Sa njenim bratom Kostom – Koletom išao je u Treću mušku gimnaziju i preko njega je upoznao Danicu, koja je išla u Drugu žensku gimnaziju. Krajem 1944. godine su se zaljubili i počeli da se „zabavljaju“; Aleksandar je imao 15, a Danica 17 godina.
Nakon sklapanja braka mladi bračni par Popović živeo je porodičnoj kući na Vračaru. Tu se porodica ponovo okupila i posle Acinog povratka iz logora. Živeli su sa Daničinom majkom Ljubicom – Bubom, tetkom Stanislavom – Cucom i bakom Sofijom. Ta građanska, liberalnija intelektualna atmosfera, često je isticao, značajno je uticala na njegov razvoj i pisanje. Kada je izašao iz zatvora, bio je građanski mrtav, ali se nije predavao. Radio je kao moler, asfalter, na građevini, čak položio državni ispit i postao majstor. I vratio se pisanju. Njime se, govorio je, i inače počeo baviti „iz velike radoznalosti i velike želje da se stvar pomeri makar i za jedan santimetar napred, da se dođe negde gde se do tada nije bilo“.
Tih nekoliko najtežih godina sedeo je i pisao za sebe. Mislio, pisao i smeštao tekstove u kartonske kofere, u svoju riznicu.
Pokrenuo je i privatne novine Zapisi, u kojima je bio urednik, a sedište redakcije se nalazilo u Ulici Svetog Save 16. List nije bio dugog veka, izašlo je samo nekoliko brojeva, ali je preživeo pseudonim Žak Žaks. Imenom oca svoje predratne drugarice Jevrejke, koja je sa porodicom stradala u logoru, potpisivao je objavljene pesme. Žak Žaks se potom preselio na radio-talase, jer je Ale, kako su ga prijatelji zvali, imao sreću da ga Dečjoj redakciji Radio Beograda preporuči, i da za njega garantuje, Duško Radović.
Za Radovića on je bio jedan od najdarovitijih ljudi koje je upoznao. Ali nije on bio samo darovit, već i neumoran. Radio je mnogo. Na radiju su emitovani njegovi mnogobrojni prilozi. I kada je pisao za decu, trudio se da bude razumljiv i iskren. Kasnije je tvrdio da ne postoji tek književnost za decu, jer ono što je dobro razumljivo je i deci i odraslima, već postoje samo dobri i slabi pisci. Dragan Lukić, pesnik posvećen deci i urednik u Dečjoj redakciji Radio Beograda, po odlasku Duška Radovića u Televiziju Beograd, tvrdio je da je Aleksandar Popović postao tako dobar dramski pisac blagodareći tome što je zanat „ispekao“ na radiju.
POZORIŠTE, LJUBAV OD DETINJSTVA: Šesnaest godina pošto je odlučio da pisanjem izdržava sebe i porodicu, i zvanično je postao književnik: 1961. godine postao je član Udruženja književnika. Sledi potom saradnja sa televizijom, kojoj ga je privukao Radović.
Saradnju sa televizijom počeo je oktobra 1963. godine. Do jula 1965. snimljene su 34 emisije serije za decu Na slovo na slovo, u crno-beloj tehnici. On je pisao scenario za prvih deset, a za ostale Duško Radović. Osim tekstova za dečju seriju Na slovo, na slovo, kasnije je napisao i scenarija za više stotina epizoda serija od kojih se neke pamte i danas: Ljubav, ah ljubav, Ni crno ni belo, Ceo život za godinu dana, TV bukvar, Rađanje radnog naroda, Uspon i pad Žike Proje. Tako je osvojio još jedan medij.
Preostao je onaj prema kojem je gajio posebnu ljubav još od detinjstva – pozorište. Njegov pozorišni život započeo je postavljanjem „farse u dva dela“ Ljubinko i Desanka, u novoj zgradi Ateljea 212. Kada se pojavio, mnogi kritičari ga nisu razumeli, čak je i Bojan Stupica, kada je pročitao jedan njegov dramski tekst, pitao Duška Radovića: „Da li je ovaj čovek lud?“ Tek mnogo kasnije ocenjen je kao „najzanimljivija, najšarmantnija, najoriginalnija figura našeg savremenog teatra“.
Od pozorišta se nije razdvajao naredne 32 godine. Bilo je u njegovom pozorišnom životu i uspeha i neuspeha, gorčine i zadovoljstava, i zabranjenih i sa repertoara skinutih predstava, ali i nagrada i priznanja, poput onog koje mu je 1994. godine dodelio žiri pozorišnih kritičara proglasivši njegov tekst Razvojni put Bore Šnajdera za našu najbolju posleratnu dramu.
Napisao je više od četrdeset drama, od kojih je sedam zabranjivano. „Ja sam za 32 godine napisao kao petnaest drugih pisaca zajedno. Neki put se pitam da nije to bolest. Nažalost, to je moja radost…“ Njegove su predstave, isticano je, predstavljale „prelomni trenutak u pozorišnom životu grada“, a takođe se vezuju za početke „izlaska naše teatarske avangarde u svet“.
U Americi je bio više puta. U Njujorku je pokušao da osnuje Slovensko pozorište, a za poznatu pozorišnu trupu Elen Stjuart „La mama“ prvi put je režirao, i to komad koji je skinut sa repertoara Ateljea 212, Druga vrata levo. Kad se vratio, režirao je i u Beogradu, a onda napravio „neformalnu teatarsku grupu“. Pet godina trajalo je ostvarenje sna o eksperimentalnom pozorištu, u koje je uneo svu svoju energiju i ušteđevinu. Radio je u njemu sve poslove, i scenografiju, kostime, osvetljenje, muzičke ilustracije. Izvedena su samo dva njegova komada, Tajna veza i Ružičasta noć. Ideja o novom pristupu pozorištu, nažalost, nije opstala. Kao i više puta do tada, bio je ispred svog vremena.
Kult teatar, koji je radio u okviru Doma kulture „Vuk Karadžić“, na tadašnjem Bulevaru revolucije, otvoren je 1993. godine premijerom Popovićevog komada Tamna je noć, koji je doživeo tri stotine izvođenja, a Zvezdara teatar je otvoren 1984. premijerom Mrešćenja šarana.
RAD KAO ŽIVOTNA POTREBA: Aca Popović je tvrdio da je pisanje stvar tehnike, da se nijedan posao ne može raditi bez dara, pa čak ni hoblovanje parketa, i takođe da se nijedan posao ne radi rukama, nego glavom. Govorio je da se radeći puni, a ne prazni, da je rad životna potreba, da je rad njegov život, i da ne bi znao šta bi radio kad ne bi radio. Fasciniralo ga je koliko ima da se radi, osećao se kao čovek koji kofom treba da premesti more. Ali pred kraj života, posle svega što se dešavalo u Jugoslaviji i Srbiji, sa gorčinom je rekao: „Zbilja ću otići, onako, sa gorkim jednim ukusom. Ne umem više ni da se osmehnem. Sustiglo me, sve me sustiglo! Nemam više ni zabluda. A imao sam zabluda. Nas su učili da ćemo stvaranjem da se spasemo. Ako ja nisam na to navalio ko svinja na torbu, ne znam ko je! A sad već pomišljam da je i to zabluda bila. Nisam se baš mnogo iščupao.“
Uspešno se izborio sa svim nedaćama koje mu je život donosio, ali nije uspeo da savlada kancer. Nije dočekao kraj prošlog i početak novog veka, koji bi mu sigurno doneo i novu gorčinu i verovatno nove trenutke radosti. Bile bi nam dragocene i njegove nove drame, jer nam je i danas potreban kako bi nas suočio sa nama samima, i podstakao i smeh i tugu, ali i zabavio nas. Pa ipak, ima toga dovoljno i u onome što je stvorio, i što se i danas povremeno izvodi na našim pozorišnim scenama. „Ja sam hteo“, rekao je u intervjuu napravljenom tri godine pre smrti, „da identifikujem narod koji ovde živi, da napravim njegovu ličnu kartu, i mislio sam: ko pročita moje drame, mnogo će mu jasnije biti ko smo mi u stvari.“
Iznad bareljefa u holu „Vuka“ kako ga popularno zovu, ispred scene „Aleksandar Popović“, ispisano je ono što je jednom prilikom rekao: „Neću pisati ono što ne mislim.“ Dosledno je zastupao stav da je pisati ono što ne misliš smrtni greh. Moglo je i drugačije, ali ne može to i onaj koji je proveo pet godina na prevaspitavanju na ostrvu, sa kojeg se vratio, a da mišljenje nije promenio. Rođen u buržoaskoj porodici, čitavog života je po ubeđenju bio komunista, studirao je život i znao više zanata, ali je priznavao da mu je život jedini zanat, i od obaveze da bude dobar pisac veća mu je bila briga da ne odstupi od svojih uverenja. Od svih nagrada koje je dobio, a dobio ih je mnogo, veća satisfakcija bila mu je što su svi njegovi nekada zabranjeni komadi igrani za njegovog života.
BEOGRADSKE ADRESE: Za šezdeset sedam godina života Aleksandar Popović je tek nekoliko puta voljno, kratko, i jednom nevoljno, duže, ako bi se boravak u logoru mogao tako nazvati, živeo van Beograda. Većina njegovih beogradskih adresa vezana je za Vračar – i one najranije iz detinjstva i kasnije, kada je formirao svoju porodicu i tokom drugog braka.
Rano detinjstvo Aleksandar je s porodicom proveo u maloj kući u Ulici Prote Mateje.
Aleksandrov otac Momčilo je prodajući građevinski materijal i baveći se niskogradnjom stekao veliki stan u Ulici Alekse Nenadovića. U ovom stanu dočekao ih je rat. Aleksandrova sećanja su dramatična: „Recimo, šesti april četrdeset prve, izađem iz kuće, nismo bili u svojoj, nego preko puta kod kuma – naša kuća gori! Pala zapaljiva bomba. A neke kuće pored porušene, u njima su moji drugovi. Klinac sam bio, jedanaest godina, pitam: ‘Pa, gde su oni?’ Keva ćuti, ćale mi je već bio u vojsci, a stariji brat: ‘Šta vazdan pitaš? Poginuli su!’ Znači, ostali su pod ruševinama. Teško mi je bilo da to shvatim…“
Popovići nisu uspeli da na okupu dočekaju kraj rata: na Sremskom frontu je poginuo Aleksandrov stariji brat Dimitrije, kao mobilisani pripadnik ravnogorskog četničkog pokreta. Posle rata nova vlast je ustanovila da sada tročlana porodica Popović živi u prevelikom prostoru i 1945. godine u stan se uselila porodica jednog partizanskog oficira. Stan nikad nije vraćen vlasnicima.
I posle oslobođenja Popovići se sele na novu adresu u istoj ulici u kojoj su do tada živeli, ali sada u stan od 40 kvadratnih metara koji je „odgovarao njihovim potrebama“. Država je taj stan uzela od advokata Martića, kojeg je Momčilo poznavao. Aleksandrov otac je obećao da će vratiti stan čim bude mogao. U ovom stanu se 1946. godine rodila Aleksandrova sestra Miroslava.
Iste godine Aleksandar zasniva porodicu i sa suprugom Danicom preseljava se u kuću njenih roditelja u Ulici Svetog Save 16. Skromnu, tipski građenu, jednospratnu građansku kuću kupio je Daničin deda Kosta, šumarski inženjer. Napravio je veliki vrt, pun raznovrsnog cveća, najviše ruža, a zasadio je i voćke i mnogo ukrasnih stabala. Ovde se Aleksandru i Danici Popović 1946. godine rodila ćerka Milica, a 1960. i Sofija.
Kao naknadu za iseljenje iz kuće u Ulici Svetog Save, Danica i Aleksandar 1962. godine dobijaju stan u Makenzijevoj. Tu se 1963. godine rodila ćerka Tatjana, a 1965. godine Persida. Aca je govorio: „Za mene su u kući rezervisani grublji poslovi – imam kompletan alat i sa uspehom popravljam sve što se pokvari: struja, voda… Moj je san da imamo stan sa velikim dvorištem. Onda bi zidovi bili čisti. Ovako su deca u kavezu na četvrtom spratu, i to još na Slaviji!“ Bio je ranoranilac i voleo da ujutro popije belu kafu. Neumorno je kucao svoje tekstove na pisaćim mašinama, a u retkim časovima odmora voleo je da gleda sportske prenose. Ponekad je odlazio i na boks-mečeve, jer je to još jedino mesto, govorio je, gde se dva čoveka ravnopravno bore.
Odvajanje od porodice 1979. godine svakako nije značilo i prekidanje veza sa ćerkama, koje je smatrao svojim najvećim životnim blagom. Prema supruzi Danici, od koje se nije razveo iako je na Zvezdari započeo život sa balerinom Nevenkom Nenom Lanbauer, gajio je posebnu vrstu osećanja. Daničina iznenadna smrt od moždanog udara 1984. godine toliko ga je pogodila da je pomišljao i na samoubistvo. Pet godina kasnije venčao se s Nenom Lanbauer. Poslednju deceniju života proveo je na Vračaru, ispunjen istovetnom radošću života i igre koju su posedovali njegovi dramski junaci.
(oprema i skraćenja redakcijski)
