Urednici Srbije

U trenucima dok nastaje ovaj tekst, čak i bliska budućnost pojedinih medija i njihovih vlasnika krajnje je neizvesna. Tekst, naime, nastaje u utorak, 10. novembra, a oglašavanje Aleksandra Vučića o tekućem ratu na liniji „Kurir“–“Informer“–TV Pink najavljeno je tek za sutradan – sredu, 11. novembar.

Do tog obraćanja, svaka pretpostavka je čist pucanj u prazno, a rat je i inače takav i toliki da se o njemu retko ko usuđuje da progovori. Od nedelje, kada je izbio u punoj snazi i kada je krenula vatra iz svih oružja, o sukobu je naširoko pisala samo „Politika“ (koja je u čitavu stvar direktno i uključena), dok su se drugi ili potpuno uzdržali od izveštavanja („Blic“, RTS) ili izveštavanje sveli na hronologiju („Danas“, „Večernje novosti“, TV B92, N1). Što se tiče analitičara, do ovog trenutka uglavnom su se istakli samo oni koji i inače nastupaju na TV Pinku, odnosno oni čija je objektivnost – u najmanju ruku – pod znakom pitanja.

Za sada, dakle, moguće je sve i ne zna se ništa. Jedino što je izvesno jeste da čitava ova stvar zaudara do nebesa i da svaki događaj koji se plasira pred građane i građanke Srbije, liči na spinovanje ili dobro organizovanu predstavu. Što, naravno, nije ništa čudno imajući u vidu da su glavni akteri – Aleksandar Rodić, Dragan J. Vučićević i Željko Mitrović – ljudi koji su svoje karijere i bogatstva izgradili na višegodišnjem promovisanju beščašća i prostakluka, na bliskosti različitim političkim strukturama, srozavanju novinarske profesije, kršenju svih odredbi profesionalnog etičkog kodeksa i većeg broja zakona ove države.

SRBIJO, IZVINI: Aktuelna epizoda sukoba formalno-pravno počela je u nedelju, 8. novembra, naslovnom stranom „Kurira“ na kojoj je, na beloj pozadini crnim slovima bilo ispisano „Srbijo, izvini“, i gde je udarni sadržaj bilo otvoreno pismo vlasnika Aleksandra Rodića. U tom pisanom uratku ima mnogo čega antologijskog, ali poenta je da je Srbija država cenzure i autocenzure, a da je Rodić tome i sam doprineo pošto je pristao na naloge vlasti.

„Otvoreno kažem – i sam sam učestvovao u projektu ulepšavanja stvarnosti, zajedno sa 80 odsto drugih vlasnika medija, među kojima su i Željko Mitrović i Dragan Vučićević. Sve je počelo time da smo svi zajedno direktno učestvovali u radu izbornog štaba Aleksandra Vučića. Ubeđivali se nekad i verovali da je to dobro za našu zemlju“, navodi vlasnik „Kurira“. Zbog svega toga, on – tako probuđen i osvešćen – kaže : „Stajem ispred cele naše profesije i kažem – dosta!“

Bez obzira na pokajnički ton, u ovom pismu (vidi okvir „Pismo 1: Aleksandar Rodić“) najzanimljivije je ipak to što ga potpisuje čovek koji je tokom svoje dosadašnje karijere uradio sve što je mogao da Srbija utone u mrak u kakvom se trenutno nalazi i u kojem je za sva izvinjenja naprosto suviše kasno.

Kako bilo, nije se Rodićevo pismo još ni društvenim mrežama pošteno raširilo, a Željko Mitrović već je imao pisani odgovor (vidi okvir „Pismo 2: Željko Mitrović“), ali i spreman celodnevni program pod maštovitim nazivom „Rušenje Vučića“. Ova emisija – način na koji je vođena i realizovana, izbor i izjave gostiju – lako bi zaslužila mesto u udžbenicima novinarstva (i vrlo verovatno pomogla studentima budućeg doba da saznaju kako se nikada i ni pod kojim uslovima ne bi smelo raditi) čak i da nije bilo Dragana J. Vučićevića.

Međutim, nakon što se tu pojavio vlasnik i urednik „Informera“, „Rušenje Vučića“ prestalo je da bude samo primer za sramotno novinarstvo i postalo jako loša predstava koja je kod svakog iole pismenog gledaoca izazvala ozbiljne probavne/nervne tegobe.

foto: zoran sinko

Ponavljajući već mnogo puta iznete optužbe na račun vlasnika „Kurira“, Vučićević je uz vragolast osmeh najavio da će uskoro imati i čvrste dokaze za svoju priču. Ni predahnuli nismo, a u programu se pojavio snimak koji je kasnije mnogo puta repriziran, a u kojem vlasnik Farmakoma Miroslav Bogićević u telefonskom razgovoru sa Vučićevićem priznaje da je Aleksandru Rodiću i njegovom saradniku Dušanu Bjelopetroviću 2012. godine dao milion evra kako bi ušao u posao kupovine „Politike“, ocenjujući da to nije bio mito, već „klasičan reket“.

Kako je istakao, za to su znali Boris Tadić, njegov šef kabineta Miodrag Rakić i funkcioner DS-a Dušan Petrović. „Tadić me je zamolio da ja to kupim“, naveo je Bogićević, uz napomenu da je od njega traženo da Rodiću da milion evra „zato što su posao prethodno već ugovorili“. Po njegovim rečima, on je taj slučaj u dva navrata prijavljivao policiji, bio je čak i na poligrafu, ali sve to nije imalo nikakve posledice.

NIKO, NIKOM, NIŠTA: Bogićevićeve tvrdnje demantovali su i Tadić i Aleksandar Rodić: Tadić tvrdnjom da nikome nije sugerisao da kupuje medije, a Rodić najpre tezom o „medijskom linču“, a potom novim otvorenim pismom objavljenim u popodnevnim satima 9. novembra. Tu se, između ostalog, navodi da je s vlasnikom Farmakoma 2012. potpisao ugovor o prodaji potraživanja WAZ-a prema „Politici“ za 3,5 miliona evra, ali da Bogićević tu sumu nikada nije isplatio „uprkos pravosnažnoj odluci suda u Šapcu“.

foto: aleksandar dimitrijević

Navodno, februara 2012. on je „pod pritiskom tadašnje vlasti DS-a i na zahtev Bogićevića“ s njim zaključio ugovor „o prodaji akcija u svojoj kompaniji, koja je sa WAZ-om potpisala ugovor o otkupu potraživanja prema ‘Politici’“. Nakon promene vlasti, navodi Rodić, Bogićević se zbližio s Aleksandrom Vučićem i Goranom Veselinovićem (koga je „Kurir“ pre izvesnog vremena već optužio da je novi vlasnik medijskog prostora, odnosno da igra ulogu koju je navodno igrao Dragan Đilas tokom vladavine DS-a). „Svi zajedno od mene su tražili da Bogićeviću oprostim više od pola duga. Kad sam ja to prihvatio, oni su izigrali dogovor, samo su kupovali vreme. Čak sam u maju 2014, na zahtev Bogićevića, s njim zaključio poravnanje, prema kojem on priznaje dug, a koje smo overili pred sudom u Beogradu. Međutim, ni to nije ispoštovao. Jedine pretnje i jedini pritisak vršeni su na mene da moram Bogićeviću da oprostim dug“, kaže Rodić. U prilog tim tezama, priložio je i dokumenta koja pokazuju da je potraživanja WAZ-a prema „Politici“ otkupio preko svoje firme registrovane na Devičanskim ostrvima, kao i da je sa Bogićevićem potpisao ugovor o prodaji te firme (za već pomenutih 3,5 miliona).

U izdanju od 10. novembra, „Politika“ objavljuje zanimljiv detalj koji odgovara na pitanje zašto je priča o kupovini „Politike“ otvorena baš kad je otvorena – početkom oktobra ove godine. Pošto je zbog nenaplaćenog duga od Bogićevića, Rodić tražio angažovanje sudskog izvršitelja, 16. oktobra ga je izvršitelj navodno obavestio da od tog posla nema ništa i da naplata duga nije moguća. Prema navodima „Politike“, baš tada je „‘Kurir’ započeo kampanju neprijateljskog preuzimanja“.

Ova poduža i užasno konfuzna storija ima mnoštvo nepoznatih, ali u ovom trenutku ključne su dve. Prvo i iznad svega, ovde lažu ili Bogićević, ili Aleksandar Rodić, a obe priče podjednako su skandalozne i u podjednakoj meri pokazuju rasulo jedne države. Ako pak lažu i jedan i drugi, što je takođe moguće, sva je prilika da, štiteći svaki svoj interes, kriju neki još grozomorniji scenario.

Druga velika nepoznanica jeste razlog zbog kojeg je Bogićević progovorio – gle slučajnosti – nepuna dva dana pošto mu je „ukinut pritvor uz elektronski nadzor“, tj. skinuta „nanogica“. Zbog tog „detalja“, čoveku normalne inteligencije zaista je teško da poveruje kako iza njegove ispovesti ne stoji neki dogovor. Iako za to verovatno nikada neće biti nikakvih dokaza, nameće se zaključak kako je nanogica otišla u prošlost tek nakon što je Bogićević pristao da progovori.

Ili, ako nastavimo s hipotezama, moguće je da je Aleksandar Rodić napisao svoje „Izvini“ nakon što je saznao šta mu se sprema – to bi značilo da je u ovoj priči kokoška starija nego jaje, tj. da je gazda „Kurira“ saznao šta će Bogićević da kaže, shvatio da je pušten niz vodu i odlučio da iz svega toga izađe kao „borac za opštu stvar“, koji je žrtva medijsko-političkog linča.

Pored razloga zbog kojih je progovorio, neverovatno je i kako je Bogićević progovorio: u telefonsku slušalicu, posle samo jednog pitanja Dragana J. Vučićevića. Gledaocu koji nema nikakve veze s medijima i sklonom da poveruje u sve što vidi na TV Pinku, tako nešto izgledalo je krajnje verodostojno – posebno nakon što je reprizirano više desetina puta. Nasuprot tome, gledaocu koji je samo za trenutak uključio mozak ili je makar elementarno medijski pismen, već je i sam mizanscen probudio sumnju. Pre svega, takve izjave ne daju se pošto te pozove tamo neki novinar – naprotiv, iza njih je obično višednevno ubeđivanje, objašnjavanje, međusobno sticanje poverenja itd. Čak i da je Bogićević čitavog života bio u prijateljskim odnosima sa Vučićevićem, teško da bi mu to što mu je rekao, rekao nakon jednog pitanja, u telefonskom razgovoru, onako u prolazu. Još je teže zamislivo da bi on to izgovorio tek tako, bez nekog pozadinskog interesa, ucene, pretnje ili dogovora.

Ovako kako je predstavljeno, izgledalo je da je Bogićević jedva čekao da ga neko priupita koga je i kada podmićivao, pa da on otvori dušu rizikujući, u ime istine dabome, da ponovo zaglavi robiju. A to u realnom životu jednostavno ne biva.

Posebno ako se ima u vidu kakav je Bogićević igrač, o čemu je „Vreme“ ranije već pisalo.

PREDIGRE: Kao i svaki drugi rat, ni ovaj nije izbio iznenada. Već godinama, a naročito od kada su tabloidi „Kurir“ i „Informer“ dobili status Vučićevih medija, traje sukob između njihovih vlasnika Aleksandra Rodića i Dragana J. Vučićevića. U periodima najburnijih svađa, nikada se nije štedelo na uvredama, optužbama koje su zvučale krajnje uverljivo, a nije manjkalo ni oštrih reči: „Informeru“ je iz tabora „Kurira“ uglavnom prebacivana preterana bliskost s režimom, dok je s druge strane uzvraćano tezama o medijskom kriminalu, tj. o brojnim preregistracijama firme putem kojih je „Kurir“ izbegavao svoju materijalnu i pravnu odgovornost u različitim prilikama. Mora se priznati da je Dragan J. Vučićević tu obično prolazio bolje, i to ne samo zahvaljujući dobroj priči (i inače opštepoznatoj). Bodove je dobijao uglavnom na bazi „umjetničkog dojma“, tj. zahvaljujući živopisnom načinu izražavanja i odsustvu bilo kakve brige za kulturu i etiku javne reči.

Ipak, ono što se događalo ovaj put, izgledalo je nešto drugačije. Pre svega, već mesecima je bilo očigledno da „Kurir“ nekako „luta“ kada je u pitanju uređivačka politika, tj. političko usmerenje.

Za razliku od „Informera“, u kojem nije bilo šanse da se pročita bilo šta što nije u skladu s Vučićevim interesima, urednici „Kurira“ kao da nisu znali šta hoće: čas su napadali Tomislava Nikolića (gde je optužba da je predsednik dobio vanbračno dete najskandaloznija), čas ga branili; čas su branili zvanične stavove o padu helikoptera, čas ih dovodili pod znak pitanja; iako tradicionalno na strani Aleksandra Vučića, tokom trajanja nemira u Podgorici otvoreno su podržali protivnike Mila Đukanovića (što nije bilo u skladu s državnom politikom). Konačno, otvorili su i pitanje uloge Gorana Veselinovića na srpskoj medijskoj sceni, ne potrudivši se da ga na bilo koji način zatvore.

Istovremeno, „Kurir“ je delovao bledunjavo čak i na frontu koji je sam otvorio: sagi o navodnoj kupovini „Politike“. Nakon što su 7. oktobra obznanili da su „otkupili sva prava i potraživanja“ od nemačkog WAZ-a u kompanijama „Politike“, kao i da će u „narednom periodu ući u proces realizacije ovih prava i potraživanja“, nadležni u „Kuriru“ (tj. u Adria medija grupi) pokazali su da su im i odbrana i napad prilično slabi i neubedljivi.

Pošto je vest o otkupu u javnosti protumačena kao finalna faza kupovine našeg najstarijeg dnevnog lista, i pošto se tim povodom „digla kuka i motika“, „Kurir“ se vrlo nevešto branio od paljbe koju je predvodila urednica „Politike“ Ljiljana Smajlović. Za razliku od nje, koja je bila toliko „naoštrena“ da je u kolumni citirala nepismeni SMS koji je dobila od Radisava Rodića, a „Politiku“ nazvala „draguljem srpskog novinarstva“, Rodići u svojim odgovorima nisu pružili ni neophodne informacije, ni bilo šta vredno citiranja. Nije tu bilo nikakvih validnih argumenata, koji se prikazuju tek sada, kada je Aleksandar Rodić očigledno priteran uza zid i prinuđen da se brani činjenicama, a ne poezijom.

Mesec dana ranije, dok su još imali kakvog-takvog manevarskog prostora, nadležni u „Kuriru“ bavili su se trivijalnostima i na vrlo čudan način reagovali na rafalnu paljbu iz „Politike“.

Primera radi, kada je „Politika“ objavila da je „Kurir“ medij koji često krši Kodeks novinara Srbije i koji se, kao takav, često pominje u žalbama pred Komisijom za žalbe Saveta za štampu, objavljen je tekst u kojem se analizira i poštovanje profesionalnih kodeksa u „Politici“. Nije, naravno, ni „Politika“ bezgrešna (ni nekad, a ni sad), ali komparacija ta dva lista kako bi se dokazalo da je „Kurir“ moralniji i profesionalniji, potpuno je neverovatna. „Kurir“ tu između ostalog navodi da je u Savet za štampu stizao i veliki broj žalbi na „Politiku“, ali da te žalbe „na volšeban način, najverovatnije zbog različitih pritisaka, skoro nikada ne dolaze na dnevni red Saveta“. Koliko god sve to privlačno i zanimljivo zvučalo, u pitanju je – čista laž. Pre svega, princip rada Komisije za žalbe je takav da je jednostavno nemoguće da žalbe „nestaju“. Nijedna žalba protiv „Politike“ nije nestala – sve su uredno procesuirane, i bilo ih je neuporedivo manje nego žalbi na „Kurir“. Povrh svega, iz čitave ove nadrealne priče izostavljena je činjenica da u toj istoj Komisiji već duže vreme sedi zamenica glavnog i odgovornog urednika „Kurira“. Ako je Komisija već toliko korumpirana i pod takvim pritiscima, zašto je ona tu? Zašto nije reagovala, pobunila se?

ZAGREVANJE PRED BITKU: Otvaranje fronta počelo je 30. oktobra, kada je – ne pozivajući se ni na šta drugo osim na sopstvene pretpostavke i saznanja iz neimenovanih izvora – „Informer“ na naslovnoj strani objavio fotografiju Aleksandra Rodića praćenu tvrdnjom „Ovaj kreten hoće da bude premijer“. Nastavio je već sutradan, tezom da „Rodić juri Borka“, navodeći kako vlasnik „Kurira“ hoće da u svoj politički tim uvrsti i Borka Stefanovića.

Rodić je sve to demantovao, ali je Vučićević, opet po dobrom starom običaju, sve njegove tvrdnje ignorisao. Odmah posle teksta o vezi između Rodića i Borka Stefanovića, razradio je priču o marifetlucima Adria media grupe navodeći kako „Rodić ima profit od 257 miliona, a ne plaća porez“.

S druge strane, „Kurir“ je bio uporan u objavljivanju tekstova o umešanosti Vučićevića i Mitrovića u sukobe u Crnoj Gori, tvrdeći kako je baš Vučićević „Milova medijska batina“.

Pošto Vučićeviću ne treba mnogo da plane, već 2. oktobra kod njega je osvanulo otvoreno pismo Aleksandru Rodiću u kojem ga opet optužuje za kršenje zakona, ucene i reketiranje, otvoreno mu poručivši da nije kreten, već „moralni gmaz“: „Ja sam, priznajem, prošlog petka napravio veliku grešku kada sam nazvao Acu Rodića kretenom. Nije on kreten! Svi mi koji smo radili sa njim, krivi smo jer to nismo razumeli. Kreteni su svi oni iz zapadnih ambasada koji mu pružaju podršku ne bi li se nekako oslobodili Vučićeve dominacije, a on, bitanga, koristi stvarne i lažne naloge koje dobija od američke i ambasade EU u Srbiji kako bu ucenjivao i plašio bedne srpske političare – jer kad on, moralna grdosija, krene u napad na njih, najebaće sto posto.“

Uzvratni udarac „Kurira“ opet je delovao neubedljivo. Nakon niza tekstova na istu temu, ovaj list na naslovnoj strani od 3. novembra donosi grafički prikaz „svoje slike sveta“: tu se navodi da su „crnogorska crkva i opozicija složne“ da „Milovi janjičari dobijaju novac da pljuju Srbe“. Citiraju se zatim reči lidera crnogorskog Demokratskog fronta Andrije Mandića kako „crnogorski premijer sprovodi diktaturu po utvrđenoj šemi: 1. Đukanovićev podanik Beba Popović da nalog da se neko napadne“ i 2. Vučićevićev „Informer“ to razradi, Mitrovićev Pink M preuzme tu „vest“ i „besomučno je vrti“.

Iako je u sve ovo i do tada bio uključen, vlasnik TV Pinka Željko Mitrović tada se već vrlo aktivno angažuje i – sasvim očekivano i u skladu sa svojim inače izraženim literarnim porivima – Rodiću upućuje otvoreno pismo. Ono je, kao i sva njegova prethodna i potonja pisana dela prepuno patetike i opštih mesta, ali danas, post festum, deluje zabrinjavajuće proročanski. Naime, Mitrović već na samom početku piše: „Ne mogu da kažem da nisam srećan što ćemo narednih nedelja i meseci imati priliku i to svakodnevno, makar na minut-dva, jedan drugom da, muški krajnje iskreno, saopštimo šta mislimo jedan o drugom, ali i da raspravimo razne stvari iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Naravno, za onog od nas dvojice koji medijsku budućnost uopšte bude imao.“

Nakon ovoga, Vučićević je svoje snage usmerio uglavnom na najavu „raskrinkavanja“ kolega iz CINS-a, BIRN-a i KRIK-a, odnosno na reakciju koju je ta hajka izazvala u Briselu, pa su napadi na Rodića bili sporadični i daleko blaži od onih zabeleženih prethodnih dana.

No, u subotu, 7. novembra, bilo je jasno da se sprema nešto veliko. Tog dana, „Informer“ je na naslovnoj i na sledeće četiri strane objavio tekst „Rodići pokrali državu“, sa sve dokumentima koji navodno potvrđuju ranije Vučićevićeve teze.

Sutradan, Aleksandar Rodić odgovorio je sa „Srbijo, izvini“, a ostalo je već istorija.

NASTAVAK U IDUĆEM BROJU: Iako su nerealni optimisti očekivali da će međusobno gađanje blatom između Rodića, Vučićevića i Mitrovića brzo proći, ni tri dana nakon formalnog početka, rat ne jenjava. Naprotiv.

Zainteresovanoj publici su 10. novembra pruženi sadržaji znatno prijemčiviji od skoro filozofske priče o kupovini „Politike“: dok „Informer“ nastavlja da seiri nad detaljima Bogićevićeve ispovesti i ovaj put donosi živopisne opise novčanica i torbe u koju je stavljen novac za mito, „Kurir“ se na naslovnoj strani opet bavi nerazjašnjenim okolnostima smrti Mitrovićeve ljubavnice Ive Bodrožić. Ozbiljna situacija na medijskoj sceni tako je opet svedena na rijaliti, na sočne tračeve i detalje koji možda jesu validno oružje u očima sukobljenih strana, ali koji zapravo dodatno srozavaju i onako srozanu profesiju i, uopšte, javnu scenu u Srbiji.

U ovom trenutku ključno je samo jedno: šta će na sve to da kaže Vučić, odnosno kako će na kraju da presudi. Sve ovo što se dogodilo, sigurno nije moglo da se desi bez njegovog znanja, ali će tek nakon njegovog zvaničnog oglašavanja biti jasnije zašto je sve to urađeno i zašto je urađeno baš sada. Da li je sve to samo bacanje magle kako bi se prikrili mnogo važniji događaji (što je i inače redovna pojava u ovdašnjem političkom životu)? Da li je „Kurir“ na medijskom tržištu zauzeo previše mesta? Ili pak zauzima mesto na koje je neko već bacio oko? Da li je u pitanju unutarpartijski rat u SNS-u, pa se „Kurir“ sad svrstava na jednu, a TV Pink i „Informer“ na drugu stranu? Ili je u pitanju samo puko otkrivanje prljavog veša, bez ikakve političke pozadine?

Iako mora da se pomene, jasno je da je poslednja varijanta praktično nezamisliva. Aleksandar Rodić, Dragan J. Vučićević i Željko Mitrović u svojim karijerama nisu uradili ama baš ništa što nije bilo povezano s politikom i političarima. Opredeljenja su menjali u odnosu na izborne rezultate, a o posledicama svega toga, kao i mehanizmima koje su primenjivali, najdetaljnije i najverodostojnije mogu da „svedoče“ blateći se među sobom. Nijedan istraživački novinar na planeti ne bi mogao da razmrsi to klupko nemorala, bezobzirnosti i beščašća tako delotvorno kao sami akteri.

Zato bi ovih dana, koliko god to mučno bilo, trebalo pažljivo gledati tu predstavu. Uključujući tu pre svega glavnog glumca – onog kojeg su do pre neki dan svi slušali, a koji sigurno neće mirno prihvatiti pobunu jednog od svojih donedavno vernih slugu.

Pismo 1: Aleksandar Rodić (izbor)

„Poštovane kolege iz medija, vlasnici, urednici i novinari, i vi znate da cenzura i autocenzura postoje. I vi ste, baš kao i ja, pristali na pritisak kojem smo izloženi. Čak i oni koji su navodno usamljeni jahači pravde nisu u potpunosti slobodni.“

„Svi urednici i novinari u Srbiji znaju istinu.“

„Danas, kad sam ja pod direktnim udarom i pritiskom na uređivačku politiku, stajem ispred cele naše profesije i kažem – dosta!“

„Ovog puta nećete me zastrašiti vašim pretnjama i ucenama, bez obzira na cenu koju ću morati lično da platim zbog toga.“

„Apelujem na sve da sačuvaju obraz i narodu Srbije počnu da saopštavaju istinu.“

„Drage kolege iz svih medija, pozivam vas da se oslobodimo straha, jer samo tako možemo da budemo novinari. Tamo gde prestaje strah, počinje istina.“

foto: kurir

Pismo 2: Željko Mitrović (izbor)

„Rodić otvoreno kaže da je učestvovao u projektu ulepšavanja stvarnosti, a ja kažem da je on stvarnost svakodnevno pretvarao u fekalije, da za njega nikada ni jedna dobra vest nije bila vest, a da ni loše vesti nisu bile vesti ukoliko mu se za to dobro plati. Politika kanalizacije i septičkih jama za svakoga i sve, jedina je politika Aleksandra Rodića, koji čak ni pismo nije umeo da sastavi, nego mu ga je sastavio isti autor jednog Miškovićevog obraćanja.“

„Ja, Željko Mitrović, izvinjavam se, poštovani građani Srbije, što sam sa Aleksandrom Rodićem išta radio, jer mi je jasno da on nikakva uverenja nije ni imao, sem uverenja o pothranjivanju sopstvenih bisaga. Uostalom, Aleksandar Rodić je poznat po tome da je patentirao džuboks novinarstvo, a to je ono kad novac ubaciš gore, a nešto izađe dole.“

„Ja, Željko Mitrović, pozivam sve časne ljude i kolege da se suprotstave kriminalcima iz naše branše, koji, kako sami kažu, nikada nisu govorili istinu, a kojima je dobra samo ona država koja toleriše, hvali i podstiče njihov kriminal. Izvini Srbijo što ti na vreme nisam rekao koliko takvih lopova, reketaša i kriminalaca ima.

Tamo gde prestaje strah od kriminalaca, počinje istina.“

foto: miroslav dragojević

Pismo 3: Ivan Tasovac

Prava je šteta što je 8. novembar bio dan toliko ispunjen događajima da je saopštenje ministra kulture povodom „pokajanja“ Aleksandra Rodića prošlo nezapaženo. Jer, reč je o štivu koje je čudno, prepuno zamena teza i opštih mesta koja ne govore ni o čemu, osim o samom potpisniku. Štivu, ukratko, koje na najbolji mogući način pokazuje da nije nikakvo čudo što se Srbija, kada su u pitanju mediji, nalazi tu gde se nalazi.

Ivan Tasovac, sasvim očekivano i sasvim razumljivo, tvrdi da nije kriv ni za situaciju u kojoj se nalazi Tanjug, ni za situaciju u kojoj se nalazi „Politika“, pa ni za slučaj „Kurir“. Podugačko je to objašnjavanje i opravdavanje, te nema svrhe ni smisla da ga ovde prepričavamo ili citiramo. Ono što je ipak vredno pomena i što naročito zabrinjava jeste percepcija sopstvene važnosti koju je ovde prikazao nadležni ministar. Zaboravljajući da su i pre njega postojali medijski zakoni, Tasovac navodi kako je set novih medijskih zakona predvideo „pravo novinara na objavljivanje tvrdnji i iznošenje stavova i mišljenja“, kako novinari zbog toga ne mogu da ostanu bez posla ili plate i kako niko ne sme da ih diskriminiše. Po Tasovcu, novinari tek sada imaju pravo da odbiju nalog urednika, da se ne potpišu ispod izmenjenog ili naručenog teksta, da slobodno osnivaju udruženja, a imaju i definiciju javnog interesa u oblasti javnog informisanja (bez toga, je l’ te, teško su do sada mogli da žive).

„Sve to su, tokom ove vlade, dobili mediji“, kaže ministar.

Razumljiv je Tasovčev bes zbog dešavanja u „Kuriru“, i donekle razumljiv cinizam kojim se brani od odgovornosti za takvu situaciju, ali reći novinarima kako su „tokom ove vlade“ dobili (valjda na poklon) nešto što do sada nisu imali ili što im po zaslugama ne pripada, zaista je bezobrazluk i neznanje posebne vrste. Naročito imajući u vidu da ti i takvi mediji, baš „tokom ove vlade“ jedva preživljavaju raznorazne pritiske i da je pitanje koliko će ih posle ove vlade uopšte preostati.

Da bi upotpunio utisak, Tasovac je objasnio da se „Kurir“ nije bunio zbog autocenzure u vreme kada je radio u interesu različitih političkih faktora: „Ništa od toga. Autocenzura postoji samo u slučaju Aleksandra Vučića i mene kao njegovog Gebelsa. I mi smo cenzuru uveli, i to tako da nema dana da ‘Kurir’ i svi ostali ne pišu o meni, ali i o njemu i, posebno, njegovim kadrovima.“

O tezi da mediji svakodnevno pišu o Tasovcu, „ali i o njemu (Vučiću)“, teško je i govoriti i pisati van posprdnog konteksta.

Ovde je pak dovoljno da se zabeleži kako je poređenje s Hitlerovim ministrom propagande krajnje neadekvatno. Tasovca, naime, niko nikada ne može da uporedi s Gebelsom, jer je on, za razliku od Tasovca, odlično radio ono za šta je bio angažovan.

foto: fonet