"Najviše što država može da nam da jesu predvidivi ekonomski uslovi i pravila rada – kakvi god da su, samo da su predvidivi i da možete da planirate svoje poslovanje u nekom periodu"
„Ponekad u šali govorim da bi tih 25 godina, koliko postojimo, trebalo da se pomnoži sa najmanje tri, s obzirom na to kroz šta smo u tom periodu prošli“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Željko Tomić povodom obeležavanja četvrt veka poslovanja kompanije „OSA računarski inženjering“. „Od početka, od 1989. godine, preživeli smo razne države i sisteme, hiperinflaciju, ratove, ekonomske sankcije i sve vreme smo uspevali da radimo ono za šta smo se opredelili – nismo skrenuli sa tog puta i na domaćem tržištu nismo radili neke druge stvari radi preživljavanja. Radili smo ih na drugim tržištima u vreme kada ovde nije moglo ništa da se radi“, kaže Tomić, generalni direktor ove kompanije.
„VREME„: Koja su to tržišta bila?
ŽELJKO TOMIĆ: U vreme ekonomskih sankcija smo uradili informacione sisteme za pet aerodroma u Sibiru. To su bili poslovi za velike igrače, a mi smo mogli da uskočimo u tu priču kao put za preživljavanje zato što Rusija tada još nije bila toliko otvorena prema Zapadu – mi smo ipak imali neki specijalni status. Brzo smo se prilagodili i uspeli da razvijemo softver koji im je bio potreban, i to nam je pomoglo da preživimo.
Šta ste radili ovde, u zemlji?
Naš osnovni biznis jeste distribucija Autodeskovog softvera za projektovanje uz pomoć računara, takozvani CAD, u svim inženjerskim oblastima. To je i tada bio naš posao, ali u to vreme, kada je plata bila deset maraka, bilo je potpuno smešno da nekome kažete da softver košta 3000 maraka. Stoga smo tražili alternative. Osim u Rusiji, dosta poslova imali smo i na Kipru. Imali smo registrovanu firmu tamo, ali ne poput off–shore firmi koje uglavnom služe za pranje i odliv para, nego on–shore kompaniju koja se bavila vizualizacijom u arhitekturi, što je za to vreme bilo revolucionarno. U tom periodu, mi smo u zemlji još devedesetih godina počeli razvoj softvera za document management, nazvan Unidocs. Radili smo i simboličnu prodaju Autodeskovog programa i periferijskih uređaja, plotera u to vreme, ali je sve to bilo nedovoljno da se firma razvije, morali smo da tražimo alternative van zemlje.
Koji su aktuelni problemi na domaćem tržištu?
Svi govore o svetskoj ekonomskoj krizi – ona je još na sceni i ja se bojim da će ponovo da se pojavi u novom obliku, ali to ne može da bude opravdanje za normalno poslovanje. Mi stalno živimo u nekim krizama – imamo i domaću, i svetsku i sve moguće ekonomske krize. Problem je što bi u Srbiji, u oblasti kojom se mi bavimo, najveći potrošači trebalo da budu država, državne institucije i javna preduzeća, međutim, i sami znate kakva je situacija u toj oblasti – nigde nema para.
Da li je problem u nedostatku para, ili nečeg drugog? Iako je budžet nategnut, ne verujem da su to velike sume iz ugla budžeta.
I nisu i jesu. Kad nema, i kad na sve strane curi, onda je sve problematično. Ako o tome pričamo, industrija informacionih tehnologija (IT) u Srbiji se pokazala izuzetno sposobnom i žilavom. U predizbornoj kampanji je punila novine kao jedan od tri stuba ekonomskog razvoja Srbije i izvoznog potencijala. Ako se sećate, prvi je ministar Ljajić izjavio 2012. godine da nam je prihod od izvoza softvera bio veći od prihoda od izvoza malina. Međutim, niko više ne govori o informacionim tehnologijama. Moja kompanija je članica Američke privredne komore, u okviru koje imamo ICT komitet koji pokušava da stvori uslove u okruženju za bolji razvoj te industrije. Imali smo sastanke sa Ministarstvom trgovine i telekomunikacija, elektronska uprava sada je premeštena u Ministarstvo za državnu upravu, i svi su voljni za saradnju, postoji dobra volja i svest o potrebi ulaganja u IT. Naravno, mi živimo od toga, pa je meni važno da se proizvodi i usluge iz te industrije kupuju i da ona raste. Ali, nezavisno od toga, jasno je pokazano da stepen ukupnog ekonomskog razvoja svake zemlje direktno, proporcionalno zavisi od ulaganja u IT. Znači, nije pitanje da li ćemo mi kao država biti moderni, osavremeniti neke servise, nego je reč o tome da li ćemo naći način da uhvatimo brži priključak sa drugim zemljama u ekonomskom razvoju. Bez toga ne ide, bez toga se ne može.
Ako postoji dobra volja, ako postoji svest i znanje o direktnom napretku u vezi sa IT–jem, šta onda nedostaje?
Prvo, svest još nije dovoljno izgrađena na svim nivoima, a ono što sigurno nedostaje jeste novac. Srbija u proseku ulaže deset puta manje u IT od proseka EU. Kad uzmete pa pogledate po zemljama taj stepen ulaganja i stepen ekonomskog razvoja, jasno vam je o čemu je reč.
Država ima veliki problem sa sivom ekonomijom. I u vašem poslu je to jedan od najvećih problema. Devedesetih bukvalno niko ništa nije plaćao, sav softver je bio nelegalan, šta se promenilo u poslednjih 10–15 godina?
Kod nas je sada, po poslednjim objavljenim statistikama BSA, stepen softverske piraterije između 65 i 70 odsto. Naravno da je to velika stopa, i kada bi se ona za pet odsto smanjila, to bi predstavljalo značajan uspeh i znatno povećanje prihoda države i broja zaposlenih u IT industriji. Mi se svih ovih 25 godina borimo za poštovanje prava intelektualne svojine i za borbu protiv piraterije. Kada se gleda formalno-pravno, mnogi su pomaci učinjeni – imamo solidan zakon, u raznim institucijama postoje formirani centri za borbu protiv piraterije. Međutim, imam utisak da je problem u primeni usvojenih mera i dobre volje da se sve to sprovede, a to nije izuzetak, već je prisutno i u mnogim drugim oblastima. Moramo da shvatimo da sečemo granu na kojoj sedimo, još od vremena pokojnog Tijanića i njegove čuvene rečenice o Robinu Hudu. Kod nas možete da nađete softver koji je još u beta-verziji i nije počeo da se prodaje. Veliku ulogu u borbi protiv piraterije ima i poreska inspekcija koja u okviru redovne delatnosti ima ingerencije nadgledanja softverskih licenci. Ono na čemu treba insistirati, što je usvojeno, ali opet postoji problem primene, jeste pokazivanje licence učesnika nadmetanja na javnim nabavkama – licence softvera pomoću kojeg je napravio potrebnu dokumentaciju.
Pomenuli smo krizu. Vaši poslovni rezultati, po APR–u, deluju veoma dobro. Da li je moguće širenje poslovanja i investiranje u vremenu krize?
Jeste. Mi smo se kao kompanija pre 2008. opredelili za politiku koja je ljudima bila čudna – nikada nismo uzimali kredite. Smatrali smo da treba da se širimo prirodnim putem, da odvajamo za investicije onoliko koliko zaradimo. Svima je to bilo čudno, govorili su nam da imamo povoljne kredite, da niko ne investira od sopstvenih para, zvali su nas iz banaka… Kada je kriza nastupila, pokazalo se da je dobro što to nismo uradili. Prvih deset godina niko od osnivača nije dinara uzeo za sebe, sve je išlo u reinvestiranje. Naši rezultati na APR-u jesu izuzetno dobri, mi u poslednjih pet godina beležimo konstantan rast u uslovima krize. E sad, to nije zato što smo mi bili baš toliko dobri, odnosno postajali sve efikasniji i beležili sve bolje rezultate na istom tržištu – veliki deo tog rasta omogućen je fizičkim rastom tržišta. Pre tri godine je Autodesk rešio da izabere jednog distributera za područje cele bivše Jugoslavije, plus Albanija – tzv. Adrijatik regija. Mi smo konkurisali za taj posao i dobili celu tu teritoriju. To je omogućilo dodatni rast, ali i dodatne investicije, pošto je Autodesk insistirao da otvorimo još dve firme, u Zagrebu i Ljubljani. Kad smo počeli da radimo u Adrijatik regiji, neke firme iz Slovenije iz nekog razloga nisu htele da posluju sa nama, sa firmom iz Srbije. U EU postoji jak antimonopolski zakon, što znači da mi kao distributeri u ugovoru imamo Adrijatik regiju, međutim, naši poslovni partneri u Sloveniji i Hrvatskoj mogu da kupuju od bilo kog distributera iz EU. Da ne bi došlo do novih odlazaka partnera, mi smo maksimalno snizili našu zaradu. To su onda čuli i ostali, te sad radimo sa firmama iz Slovačke, Austrije, Poljske, Španije, jer preko naše firme u Hrvatskoj možemo da radimo sa partnerima iz cele Evrope.
Šta u planirate u narednih pet godina?
Ja bih bio vrlo srećan kada bi se uslovi poslovanja kod nas stabilizovali – najpre politički i ekonomski. U poslednjih godinu dana, pola godine smo izgubili na izbore – kad su izbori, niko ništa ne radi, svi čekaju šta će da se desi. Kao i svih ovih 25 godina, mi ne tražimo ništa specijalno od države. Najviše što država može da nam da to su predvidivi ekonomski uslovi i pravila rada – kakvi god da su, samo da se mogu predvideti i da možete da planirate svoje poslovanje u nekom periodu. Ipak, ono najvažnije, ono što je moto naše kompanije od samog početka, jeste da posao čine ljudi. Bez obzira na to što se bavimo visokotehnološkim poslom, gde je tehnologija jako važna, ako imate dobre zaposlene, ako uspete da ih motivišete, da malo podignete sinergiju, da oni osećaju da je to njihovo, onda ste napravili pravi posao. I to je nešto što mi svih 25 godina intenzivno radimo, to je beskrajna priča, i to jeste lepota u svemu – ovo je treća godina u kojoj zaposleni kod nas učestvuju u podeli dobiti. Pravili smo anketu o tome šta bi za njih bila najveća motivacija da postižu još bolje rezultate, i oni su to rekli – mi u martu napravimo završni račun i postavimo ciljeve za sledeću godinu, koji se definišu u ukupnom prihodu i neto dobiti. Ako dobacimo taj cilj, 20 odsto ostvarene dobiti je njihovo. I to je neverovatno koliki je to motiv, i koliko ljudima to znači.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
