Izbrisani, ali ne i otpisani

Na „mnogobožački“ URS sećanja polako blede. Do juče naizgled vispren i širok koncept najrazličitijih političkih opcija zaogrnut idejom regionalizma i decentralizacije, od izborne noći u kojoj nije prešao cenzus, netragom je nestao sa političke scene. Danas, u APR-u kao prvi osnovni podatak, a to je status udruženja, kod URS-a piše: Brisan iz Registra. Na veb-sajtu ove stranke, netaknutom još od predizborne kampanje, stari nevažeći kontakti i stara nevažeća adresa. Na Fejsbuk strani, „zaokruži sedam“ i poslednja vest od 3. aprila u kojoj potpredsednica Ujedinjenih regiona Srbije Verica Kalanović traži u Nišu pravdu za pritvorenog Branislava Jovanovića iz URS-a.

Da se ne stekne pogrešan utisak, URS ne deli sudbinu demokrata po pitanju čistki i hapšenja u najnovijoj političkoj istoriji. Mnogi poznati URS-ovci su ipak lokalne ili nadlokalne figure pod jakim dejstvom poslovne, novčane i političke atmosfere, cinik bi rekao više su buđelar nego ideja. Imidž „ekspertske“ političke stranke, kod naroda u velikoj meri obesmišljene lažnim obećanjima i aferama (SIEPA, Fond za razvoj) njenog lidera Mlađana Dinkića, imidž apolitične stranke koja se zarad vlasti može mesiti kao podatno testo, kod birača nije upalio. No, uticaj URS-ovaca čini da se oni i dalje nalaze na „pozicijama“, srasli za svoje funkcije, praćeni blagonaklonim pogledom nove SNS strukture vlasti.

SVAKA PTICA SVOME JATU: Možda i najistaknutiji primer tehnike URS-ovog pragmatizma, oslobođenog balasta bilo kakve ideologije, dao je Ivica Kojić, ranije šef kabineta lidera URS-a Mlađana Dinkića u Ministarstvu ekonomije. Kojić je važio za Dinkićevog čoveka od poverenja. Na parlamentarnim izborima 2012. bio je 11. na listi URS-a, a nakon formiranja vlade Ivice Dačića u julu 2012. postao je državni sekretar u Ministarstvu finansija i privrede, koje je vodio Dinkić. Ostavku na tu funkciju podneo je u septembru 2013, kada je URS izbačen iz rekonstruisane vlade. Danas obavlja isti posao, šef je kabineta, samo ne Dinkićevog nego Vučićevog.

Kada je još u junu 2010. formirana predizborna koalicija URS, bila je to kulminacija političkog spoja nespojivog. Na primer, G17 plus sa svojim opozicionim, demokratskim, ekspertskim nasleđem našao se u koaliciji sa Narodnom partijom Maje Gojković, dugogodišnje istaknute političarke Šešeljevih radikala. I naravno, vrlo brzo Maja Gojković je izbačena iz URS-a, i to, opet zanimljivo, zbog davanja podrške demokrati Borisu Tadiću i nuđenja za „patrljak vladu“. Liderka se malo kasnije ipak presabrala i celu svoju Narodnu partiju kolektivno upisala u SNS. Danas je Maja Gojković, bivša članica URS-a, istaknuta funkcionerka u partiji naprednjaka, član je predsedništva te stranke i, svakako, predsednica Skupštine Srbije.

Slučaj Maje Gojković nije bio usamljen, pa čak i pre gubitničke izborne noći. Celi opštinski odbori URS-a, i po malim mestima kao Babušnica i Beočin, ili po većim kao Pančevo i Gornji Milanovac, prelazili su na stranu očiglednog budućeg pobednika. Ipak, u maju 2013. URS je prerastao u političku stranku, i postojao je praktično samo do izbora u martu 2014, što znači ni godinu dana. Posle izbornog poraza i neprelaska cenzusa, na površinu su se izlila ogromna dugovanja iz predizborne kampanje, potreba za što hitnijim gašenjem stranke, okretanje leđa od svega prethodnog i hvatanje slamke za spas. Tako se i ona druga strana URS-a, koja je uvek bila prodemokratski orijentisana, posle raspada „ujedinjenih regiona“ okrenula svojim „istomišljenicima“. U junu ove godine moglo se čuti za pokret „Okupljanje za Srbiju“, svojevrstan savez koji čine dva URS-ovca, „Zajedno za Šumadiju“ Veroljuba Stevanovića i „Živim za Krajinu“ Boška Ničića, kao i LDP-a Čedomira Jovanovića, uključivši još i predstavnike sindikata, nevladin sektor… „Okupljanje“ hoće da ujedini sve koji su u političkom prostoru naspram Vučićeve vlade pa je i najavljeno da će tokom leta biti formulisan jasan program. Okupila su se dakle dva jaka, istaknuta člana URS-a: Veroljub Stevanović, sa SPO prošlošću, gradonačelnik Kragujevca u nekoliko mandata, prvi put biran 1996, pa onda ponovo 2004, 2008. i 2012, na kojoj funkciji je i danas; i Boško Ničić, kontroverzni gradonačelnik Zaječara, potekao iz DEPOS-a, DOS-a, Nove demokratije, koji je propašću URS-a ipak izgubio gradonačelničku poziciju.

Za višestruku ministarku iz redova G17 plus, Vericu Kalanović, ministarku za Nacionalni plan a onda za regionalni razvoj i lokalnu samoupravu, u novom rasporedu vlasti nije bilo mesta. Ona je posle martovskih izbora bila jedan od najglasnijih zagovornika nastavka političkog delovanja URS-a „jer nemaju čega da se stide“. Danas se pominje i kao jedan od glavnih osnivača Narodne stranke Srbije, nove političke partije čija je osnivačka skupština najavljena za oktobar. Međutim, Verica Kalanović tvrdi da neće biti frontmen te stranke.

Umorni od URS-a i izbornog poraza, mnogi iz ove stranke tvrde da su okrenuli leđa politici. Lider Mlađan Dinkić, koji je podneo ostavku još dok su rezultati stizali, danas je opet u žiži interesovanja. Tada je rekao da mu je politike dosta i okrenuo se unosnijim poslovima. Prema podacima APR-a, u maju ove godine osnovano je društvo sa ograničenom odgovornošću „MD Solution“, a u junu se ispostavilo da je direktor tog društva Mlađan Dinkić, koji je na osnovu tog direktorskog mesta ušao u bord direktora ruske „Sberbanke“ za ovo područje. Dinkić je tako postao novi član Upravnog odbora „Sberbanke“ u Srbiji, i zbog toga je trenutno pod istražnom lupom Agencije za borbu protiv korupcije. Prema zakonu, izgleda da je reč o sukobu interesa, jer funkcioner, a Dinkić je do 2013. bio ministar finansija, najmanje dve godine po prestanku funkcije ne sme da se zaposli u privatnoj firmi koja posluje u oblasti koju je pokrivao kao državni činovnik. Sporno je tu više stvari. Prvo, Dinkić za taj posao nije tražio saglasnost od Agencije za borbu protiv korupcije, što je po zakonu morao da učini. Drugo, u rusku banku Dinkić je ušao kao direktor privatne firme „MD Solution d.o.o.“ a prema zakonskim odredbama i za to je morao blagovremeno da podnese zahtev kako bi uopšte zasnovao radni odnos. Dotična firma „MD Solution“ čiji je Dinkić direktor, istina, nalazi se u APR-u, adresa je na Novom Beogradu, njenu delatnost čine konsultantske aktivnosti, sve je tu, račun i ostalo, jedino što u registru nema važnog podatka – ne piše ni ko je vlasnik, ni ko direktor firme.

ADAPTACIJA I ŠALTANJE: Za mnoge članove stranke G17 plus ali i šireg URS-a, gašenje Ujedinjenih regiona neće značiti i kraj karijere, pošto su, uglavnom, kroz politički rad već stekli jake pozicije ili su ponikli iz jakih političkih uporišta u svojim gradovima. Na primer, gotovo je izvesno, sudeći po medijima, da će Suzana Grubješić, do juče potpredsednica URS-a i potpredsednica Vlade zadužena za evropske integracije, uskoro postati savetnica ministra Rasima Ljajića. Pošto je Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija nadležno za pet od 35 poglavlja o kojima se pregovara sa Evropskom unijom, Grubješićka bi mogla da dâ veoma značajan doprinos, navodi se kao razlog u medijima. Na pitanje ovom ministarstvu da li je to istina i da li je dogovor sa Grubješićkom već postignut, ostali smo bez odgovora.

foto: a. anđić

Vlajko Senić koji je posle 15 godina rada u SPO-u, 2007. prešao u G17 plus, u novoj partiji išao je samo uzlaznom linijom. Postao je član predsedništva stranke, bio državni sekretar u Ministarstvu trgovine, turizma i usluga, pa državni sekretar u Ministarstvu omladine i sporta, član Odbora za odbranu i bezbednost, Odbora za inostrane poslove i Odbora za finansije. Od marta 2013. postaje predstavnik Srbije u Svetskoj banci. Senić danas u Svetskoj banci ima položaj savetnika izvršnog direktora konstituence Švajcarske (Švajcarska je zemlja koja zastupa interese Srbije u Grupaciji Svetske banke). Bivša ministarka za omladinu i sport Snežana Samardžić Marković, inače članica G17 plus i Predsedništva URS-a, pre dve godine imenovana je na mesto generalne direktorke novog Direktorata za demokratiju Saveta Evrope u Strazburu. I danas se nalazi u toj najvišoj redovnoj kategoriji službenika.

Posebno poglavlje u istorijatu URS-a zauzimaju gradonačelnici i predsednici opština. Mahom oni ne pripadaju članstvu G17 plus, ali su pod firmom regionalizacije i predizborne koalicije stali pod okrilje URS-a i lidera Mlađana Dinkića. S obzirom na apsolutnu dominaciju SNS-a pomalo iznenađuje da su svi do danas očuvali svoje pozicije.

Gradonačelnik Loznice Vidoje Petrović na primer ima jednu od veoma zavidnih karijera. Posle 16 godina rada u Ministarstvu unutrašnjih poslova, jedan kraći period 2004. radio je u Ministarstvu finansija – Uprava carina Srbije na mestu pomoćnika direktora. Iste godine postao je i prvi neposredno izabrani predsednik opštine Loznica. Kada je Loznica dobila status grada 2007, na sledećim izborima 2008. postao je i prvi gradonačelnik Loznice. Tri puta je biran za narodnog poslanika G17 plus i postavljan za člana mnogih odbora. Član je ekspertske mreže, član predsedništva G17 plus, pa član predsedništva i potpredsednik URS-a. Od 2012. treći put je izabran za gradonačelnika Loznice, a na toj funkciji je i danas.

Za predsednika opštine Pirot Vladan Vasić dolazi 2003. kao član Koalicije za Pirot. Po drugi put na čelo Pirota dolazi 2008. kao predvodnik koalicije „Koalicija za Pirot – Vladan Vasić, G17 plus – Mlađan Dinkić“. Posle njegovog pristupanja URS-u 2010. godine, dolazi do podele Koalicije za Pirot na dve odborničke grupe. URS je obećao da će na narednim izborima 2012. ponovo predložiti Vasića za predsednika opštine Pirot. Kako rečeno, tako i učinjeno, Vladan Vasić je i danas aktuelni predsednik ove opštine.

Za Miroslava Aleksića, predsednika opštine Trstenik, najmanje podataka ima o političkoj pripadnosti, već se opširno navode rezultati i uspesi njegovog rada. Kao član URS-a, na mesto predsednika opštine došao je 2012. godine, i nije smenjivan. Opština Dimitrovgrad je u aprilu prošle godine dobila novu vlast a na mesto predsednika opštine došao je i ostao do danas Nebojša Ivanov iz URS-a.

O sadašnjem predsedniku opštine Niška Banja Zoranu Vidanoviću iz URS-a pisale su i istraživale „Južne vesti“. Iako je na čelu niške gradske opštine sa najmanje stanovnika, kazivao je ovaj medij, mesečna primanja prvog čoveka Niške Banje u decembru 2012. bila su za 2500 dinara veća od plate predsednika Srbije, 30.000 od premijera i čak 46.000 od prvog potpredsednika Vlade. Do podataka iz platnog listića, „Južne vesti“ su došle posle punih pet meseci i intervencije Rodoljuba Šabića. Inače, Vidanović je od 2004. tri puta uzastopce biran za predsednika opštine Niška Banja. Njegova partijska saradnica iz URS-a Dragana Živanović, predsednica opštine Rača, takođe je na tu funkciju birana uzastopce od 2004. godine. Dragan Milić, predsednik opštine Veliko Gradište, prvi put je izabran 2004, a od 2010. do danas i dalje je na istoj poziciji. Broj predsednika opština iz redova URS-a koji je ostao da neometano obavlja svoj posao ovde se ne završava i čini se da je, gledano po spisku članova Predsedništva ove stranke i opštinskih prvaka, najveći broj URS-ovaca ostao dovoljno zaštićen pod okriljem SNS-a. Postoji naravno i ona „čast izuzecima“.

DINKIĆEVA MREŽA: Ako se pitamo zašto, kao prvo, ne treba potceniti moć Mlađana Dinkića proisteklu iz njegovog poznavanja „istine“ o unetom i iznetom novcu, tajnim računima iz Miloševićevog vremena i mnogim drugim finansijskim i privrednim podacima još od 2000. naovamo. Kao što ne treba potceniti ni njegov ugled „reformatora“ sa vezama širom sveta, niti započetu ideju regionalizacije. Upućeni tvrde da je njegova mreža eksperata praktično ostala netaknuta, šireći svoje pipke u svim važnim institucijama: u ministarstvima finansija, privrede, trgovine, u carini, u Narodnoj banci Srbije. Pitanje bi moglo da glasi: zašto Vučić čuva Dinkićevu ekspertsku mrežu? Ako je zaista čuva, da li to onda znači da se Dinkić i nije sasvim povukao iz politike, nego da će preko svojih ljudi i svog uticaja i dalje kreirati finansijsku politiku zemlje? Kada i u kom obliku će se Dinkić formalno vratiti u politiku, i da li u nekom novom „biznis“ ruhu, na primer savetujući premijera oko investicija? Pitanja i sumnji je mnogo, ali ono što sada jedino izgleda izvesno jeste da Dinkića treba da zaboravimo, ili kako bi on neometano radio iz senke ili kako bi u odsudnom trenutku vaskrsao i spasio nas. Verovatno da film o Dinkiću spasiocu još nećemo gledati, jer, ipak, preko je potrebno vreme da zabašuri sve.