Za „Vreme“ iz Kijeva
Slučaj je hteo da prva osoba koju sam srela u Kijevu bude Alisa, mlada novinarka „Kijev posta“, rodom iz okoline Slavjanska. Roditelji su joj već nedeljama bez struje i vode, ali je u njihovoj okolini situacija „relativno bezbedna“. Na moje pitanje šta znači to „relativno“, kaže: „Bezbednije je nego u Slavjansku.“ Objašnjava mi da njeni roditelji ne žele da odu jer ne žele da počinju život iz početka, da je škola u koju je išla oštećena u ukrajinsko-ruskim sukobima, da su joj svi prijatelji iz Slavjanska u podrumima: „Ali, kad razgovaramo, mnogo su smireniji nego ja ovde. Kažu mi: ‘Zovem te kasnije, sad se malo puca.’“
Alisino prisustvo mi malo umiruje savest. Sve vreme na putu od Beograda do Kijeva razmišljam koliko je, sa etičke strane, bilo ispravno što sam prihvatila poziv da dođem na Mežigirja festival, koji se događa ni manje ni više nego na nekadašnjem posedu svrgnutog predsednika Viktora Janukoviča, imanju koje je 26. februara, četiri dana nakon Janukovičevog bekstva iz zemlje, odlukom parlamenta vraćeno u državno vlasništvo. Sve na ovom imanju podređeno je uživanju, a mi na njemu i spavamo. Koliko god da smo svesni da se nalazimo u zemlji koja je u ozbiljnoj krizi, teško je ne opustiti se i ne uživati u zelenilu, jezercima, cvrkutu ptica i kreketu žaba. Grižu savesti zbog toga što uživam u zemlji u kojoj je trenutno rat, ublažava mi to što je Alisa, kojoj je porodica u opasnosti, takođe ovde. Pa kad može ona, možemo i mi, zaključujem blago prekorevajući sebe zbog preteranog moralisanja.
Mežigirja festival je zapravo trodnevna konferencija posvećena istraživačkom novinarstvu, digitalnom aktivizmu i slobodi govora, uz prateće muzičke i druge zabavne programe. Nazvan je po mestu na kom se održava, imanju Mežigirja, 25 kilometara od Kijeva i svega nekoliko kilometara od gradića Višegrada. Tu je Janukovič živeo od 2002. godine. Za to vreme od Mežigirje je napravio grad u gradu. Čitav posed, površine 140 hektara, opasan je sa jedne strane zidinama, a sa druge akumulacionim jezerom koje se puni vodom iz Dnjepra. Svuda uz obalu sprovedene su žice sa visokim naponom, a na svakih 10 metara ograde instalirana je po jedna kamera za nadzor.
LJUDI SA PANCIRIMA: Naš prvi susret sa Mežigirjom bio je vrlo zbunjujuće iskustvo. Po dolasku sa aerodroma nailazimo na prizor koji više liči na nekakvu vojnu bazu: zelena ograda viša od dva metra, svuda naokolo vojnici u maskirnim uniformama i pancirima, naoružani do zuba. Oko njih se motaju beskućnici, nešto nam dobacuju, traže cigarete, zveramo unaokolo i čekamo da neko od organizatora dođe po nas jer nismo baš sigurni da smo na pravom mestu. U tom trenutku, Ukrajina mi izgleda baš onako kako sam je pre dolaska zamišljala. Ali onda primećujem nešto što mi potpuno remeti logiku tog prizora. Svega nekoliko metara od stražarske kućice parkirane su desetine bicikala za iznajmljivanje. Još malo dalje, beskonačni niz improvizovanih tezgi na kojima se prodaju kobasice, pivo, šećerna vuna, sladoled i suveniri. Rano je popodne, dan je lep, čitave porodice sa malom decom, čak i sa bebama, motaju se tuda, prilaze ogradi i onda se gube iza nje. Ubrzo shvatamo da je stražarska kućica zapravo kasa na kojoj se naplaćuje ulaz u kompleks. Kasnije nam organizatori festivala objašnjavaju da većina uniformisanih ljudi nisu nikakvi vojnici, nego volonteri koji se staraju o Mežigirji. Trudim se da ne razmišljam o činjenici da naredna četiri dana treba da spavam u zgradi koju čuvaju naoružani volonteri dobro opskrbljeni alkoholom, u sobi koja se ne zaključava.
Spavamo u administrativnoj zgradi na samom obodu imanja. Do Janukovičevog bekstva iz zemlje služila je kao upravna zgrada za pripadnike obezbeđenja imanja. Na vratima onoga što su sada sobe za smeštaj još uvek stoje natpisi poput „Sala za sastanke“, „Garderoba“, „Šef nadzora“… Sada su to sasvim udobne sobe, opremljene krevetima, ormarima, posteljinom, peškirima. Ideja je da se jedan deo kompleksa prilagodi konferencijskom turizmu. U početku ne razumem otkud novac za sve što se tu trenutno nalazi, a onda saznajem da je sav nameštaj kupljen od novca iz grantova za Mežigirja festival. Zato su lokalna samouprava i ljudi koji se staraju o imanju i pristali na predlog da festival bude održan tu – kako bi zadržali taj nameštaj za buduće turiste.
O Mežigirji se danas stara oko 250 bivših radnika na imanju. Toliko ih je ostalo od ukupno 2000, koliko ih je nekad opsluživalo Janukovičeve potrebe i želje. Naše prisustvo ih čini pomalo nervoznima. Od februara su tu sami i doživljavaju Mežigirju kao svoj posed, a goste konferencije kao uljeze. Novac za održavanje imanja obezbeđuju prodajom ulaznica za posetioce i, delimično, prodajom pokretnosti koje su nekada pripadale Janukoviču, kao što su brodovi, jahte, kamioni…
To međutim nije ni približno dovoljno za dugoročno, samoodrživo staranje o posedu. Osim 140 hektara šuma, pašnjaka, parkova, golf terena, jezeraca i kanala, treba se starati i o dvadesetak zgrada, uključujući Honku, velelepnu palatu u kojoj je Janukovič živeo, desetinama rasnih mastifa kojima je bivši predsednik trgovao (pojedini psi vrede između 30 i 50 hiljada dolara), o ovcama, kravama i živini, i zoološkom vrtu koji je razbacan po čitavom imanju. Pored administrativne zgrade, u kojoj su smešteni učesnici Mežigirja festivala, nalazi se deo zoo-vrta sa emuima i nojevima. Zečevi trčkaraju svuda unaokolo (nemoguće je prošetati makar stotinak metara a ne naleteti ni na jednog). Šume širom Mežigirje naseljava svakojaka divljač, dok su kanali i jezerca bogati ribom, a krase ih crni i beli labudovi i patke.
SAUNA KOJA JE SPASILA DOKAZE: Stotinak metara od administrativne zgrade nalazi se objekat u kome se održava veći deo konferencije. Lokalci ga zovu Putinova vila. Reč je o jednospratnoj prostranoj kući sa ogromnim vrtom kroz koji protiče veštačka rečica. Duž vrta se nalaze senice, lepo uređena ponta i prostrani objekat sa ugrađenim roštiljem i prostorom za dvorišne zabave. Sama kuća je nešto između luksuza i kiča, sa kupatilom od skupocenog mermera, svetiljkama ukrašenim kristalima, električnim kaminom i terasom koja opasuje čitavu zgradu. Vladimir Putin u njoj nikada nije prespavao, ali ju je koristio za održavanje sastanaka prilikom svojih poseta Janukoviču. U podrumu kuće posetilac prvo nailazi na ogroman salon opremljen plazma televizorom i garniturom od svetle kože. Odatle se ulazi u saunu i prostor za masažu sa velikim mermernim stolom za masažu, koji pomalo liči na sarkofag.
Ta sauna odigrala je izuzetno važnu ulogu u ukrajinskoj revoluciji. Kada su pripadnici Euromajdan pokreta upali na Mežigirju, zatekli su ogromnu količinu dokumenata kako pluta po površini akumulacionog jezera. Zahvaljujući grupi novinara koja se zatekla sa pobunjenicima, ti dokumenti su spaseni i danas su dostupni na sajtu Janukovič Liks (yanukovychleaks.org). Reč je o 2500 različitih računa, ugovora i drugih dokaza o finansijskim malverzacijama i načinima na koje je Janukovič izvukao iz zemlje desetine milijardi dolara i uložio ih u Mežigirju i svoje privatne biznise. Potpuno mokri papiri sušeni su u toj sauni, a potom skenirani i postavljani na sajt. Za proučavanje, selekciju i skeniranje 2500 dokumenata novinarima je bilo potrebno nedelju dana danonoćnog rada i 60 volontera opremljenih računarima i skenerima. Novinari su potom dokumenta slagali u kutije, ubrzo napunivši čitavu jednu prostoriju. Kada je posao bio skoro gotov, došli su predstavnici tužilaštva u nameri da zaplene materijale, opremljeni dvema putnim torbama. Kada su ugledali sobu punu dokumenata, ostavili su novinare na miru da dovrše posao, koji je kasnije i njima olakšao pripremu optužnice protiv Janukoviča.
MUZEJ KORUPCIJE: Iako smo smešteni na posedu koji je nekada bio u vlasništvu Viktora Janukoviča, u glavnu palatu, Honku, ne možemo da uđemo. Zbog prvobitnih pljački zgrada je zapečaćena i ulaz u nju je najstrože zabranjen. Ulazak pripadnika Evromajdana u Honku i zvanično je označio kraj Janukovičeve vladavine. Legenda kaže da su u Honki pronađeni zlatni hleb, pozlaćene daske na toaletnim šoljama i slične perverzije. U kijevskoj ponudi suvenira važno mesto zauzimaju magneti za frižider koji su zapravo kopije zlatnog hleba.
Zahvaljujući nizu neobičnih okolnosti, na kraju uspevamo da uđemo u Honku. Andrej je predsednik jedne opštine u blizini Mežigirje i aktivan učesnik Evromajdana. Otkako su počeli protesti bio je na Trgu Majdan, a kada su demonstranti upali u palatu preuzeo je upravljanje imanjem. Iz nekog razloga simpatični smo mu i obećava da će nam omogućiti da uđemo u Honku, ali u manjim grupama, tek posle 10 uveče, jer se tada kompleks zatvara za posetioce. U subotu, drugog dana konferencije, od Andreja saznajemo da nećemo ići u malim grupama, nego svi odjednom, i da ćemo do palate otići peške. Nikog od nas ne zanima preterano koliko je put dalek, važno nam je samo da uđemo. Ispostavlja se da je pred nama skoro sat vremena hoda uzbrdo. I više nego dovoljno vremena da proklinjete svaku cigaretu zapaljenu tokom 15 godina aktivnog pušačkog staža.
Ipak, tokom te naporne šetnje u sparnoj letnjoj noći, lepo se mogu uočiti mnoge neobičnosti kojima Mežigirja obiluje. Bila sam ubeđena da se onih 250 volontera stara samo o delu imanja kojim se kreću posetioci kompleksa i da zato nigde nema nijednog opuška, trava je beskrajno zelena i uredno pokošena. Prevarila sam se. Svaki pedalj Mežigirje je čist, uredan i negovan kao da su domaćini još uvek tu. Zapravo, ako se ima u vidu da je ovo imanje godinama održavano novcem koji je otet od ukrajinskih poreskih obveznika, domaćini i jesu tu i to tek sada.
Drugo iznenađenje je kvalitet betonskih staza i kolovoza duž ovog imanja. Putevi u okolini Kijeva su tako jezivi da putnik u automobilu ima osećaj kao da je u raketi koja se upravo lansira. Pojedine rupe su toliko velike da vam preti opasnost da izletite kroz šoferšajbnu ako vozač vozi malo brže. Dolazeći u Mežigirju pitali smo se kako je moguće da makar put do predsedničke rezidencije nije malo bolji. A onda smo se setili da je Janukovič ovde dolazio isključivo helikopterom, a onda nastavljao vožnju kolima na glatkim i besprekorno održavanim kolovozima Mežigirje.
Janukovičevih pedesetak oldtajmera koje je strastveno sakupljao i dalje su u garaži u kojoj ih je ostavio, samo je garaža sada preuređena u muzej retro automobila. Predsednikov teren za golf je ogroman, mada niko od vodiča ne zna da nam kaže kolike je površine. Uglavnom, proteže se dalje nego što pogled može da dopre, sa obe strane auto-puta.
Na putu ka Honki nailazimo na objekat u izgradnji, magacin, hangar, nije nam najjasnije šta je. Uglavnom, nezavršen je i veličine je, recimo, jednog pogona Fijat automobila u Kragujevcu. „Ko zna čime je trgovao i šta je tu planirao da skladišti“, objašnjavaju nam domaćini.
KLAVIR DŽONA LENONA: Konačno, stižemo do odredišta. Dobrih dvadesetak minuta hodamo pored luksuzne ograde, kroz koju se od drveća i žbunja ništa ne vidi, ali se čuje žubor fontana. Ulazimo na glavnu kapiju i shvatamo da smo u vrtu koji kao da je ispao iz neke Diznijeve ekranizacije bajke za decu. Ceo, dobro osvetljen vrt miriše na ruže, koje su sada u punom cvatu. Hodamo kroz park u kom primećujemo i mlada, sveže posađena stabla. Da, volonteri se staraju i o tome, iako sada imaju desetostruko manje plate nego dok su bili u Janukovičevoj službi.
Nerviram se što nemam profesionalni foto-aparat i što je noć, pa su slike lošeg kvaliteta. Ipak, prizivam u sećanje fotografije snimljene kada su demonstranti upali u Honku. To je to. Ništa ne nedostaje i ništa nije preuređeno da izgleda luksuznije i kičastije nego što jeste. Luster od zlata i kristala, visok tri metra, proteže se sa plafona i vidi se sa svakog od pet spratova vile. Dugmad u liftu ukrašena su Svarovski kristalima, pod i zidovi su mermerni, a staklena vrata lifta izrezbarena su kao kristalna čaša.
U jednom od salona zaista se nalazi beli Steinway klavir, model Imagine, proizveden u ograničenom broju, po uzoru na onaj na kom je Džon Lenon svirao u videu za pesmu Imagine. U sebi pevušim tu pesmu i odjednom imam osećaj da će mi glava eksplodirati: „Imagine no possessions, I wonder if you can, no need for greed or hunger, a brotherhood of man, imagine all the people, sharing all the world…“ (Zamisli da nema poseda, pitam se da li možeš, nema pohlepe i gladi, samo bratstvo ljudi, zamisli sve ljude kako dele čitav svet.) Teško da postoji pogrešnije mesto na kom bi jedan klavir nazvan po ovoj pesmi mogao da se nađe.
Količina sjaja i neukusa kojim odiše svaki ćošak ove vile ne može se dočarati ni rečima ni slikom. Na ulazu u zimsku baštu posetilac se prvo susreće sa prepariranim lavom, da bi potom ušao u prostoriju u kojoj se nalazi dvadesetak prepariranih mačaka, običnih, kućnih, seoskih tarabašica.
Među dokumentima pronađenim na imanju našao se i notes Janukovičevog šefa obezbeđenja, u koji je on brižljivo upisivao predsednikov dnevni raspored. Nekoliko stranica iz maja 2013. ukazuju na to da Janukovič nije radio ništa drugo osim što je išao na kozmetičke tretmane, masaže i treninge. U okviru kuće se nalaze teniski teren, teretana, bokserski ring, solarijum, slana soba i hiperbarična komora. Ipak, mesto gde posetioca obuzima istinska tuga je ulaz u spa centar. Sa obe strane ulaza nalaze se staklene vitrine, a u njima, kao u sobi tinejdžerke kojoj se još nisu razvili estetski kriterijumi: muški losioni za posle brijanja, šamponi i balzami za kosu, serumi protiv bora i – krema za omekšavanje grubih peta.
PERFORMANS NA MAJDANU: Jedan deo grupe iz Srbije stigao je u Kijev nekoliko dana pre konferencije. Insistiraju da odemo na Majdan, centralni kijevski trg sa koga je sve krenulo. „To izgleda kao ‘Pobesneli Maks’“, kažu. Majdan danas, dva i po meseca nakon konačne pobede demonstranata koji su od decembra do februara tamo vodili okršaje sa policijom, ginuli, smrzavali se, izgleda kao kulise za revoluciju. Sve je još uvek tu: vojnički šatori, barikade od automobilskih guma i džakova sa peskom, prevrnuti kontejneri, izvađena kaldrma… Tu su i ljudi, njih oko dve stotine, takođe uniformisani, naoružani, u uniformama sklepanim s koca i konopca. Izdvaja se gospodin u nekakvim crvenim šalvarama, sa jataganom, kozačkom kapom i u maskirnom prsluku. Desni sektor zauzima centralni deo trga, izgledaju opasno, ali rado poziraju, osmehuju se i dopuštaju da gotovo uđemo u njihov šator da ih fotografišemo.
Uz ivičnjake gore kandila i sveće za nastradale u sukobima. Svuda su transparenti koji iskazuju ljubav prema Ukrajini i mržnju prema… Ne prema Rusiji, nigde nema poruka mržnje prema Rusiji. Meta svih uvreda i podsmeha je isključivo Vladimir Putin.
Između šatora, smestili su se prodavci suvenira: osim magneta za frižidere i privezaka za ključeve prodaju još i otirače za cipele i toalet-papir sa Putinovim likom. Sa svih strana ječi od muzike uličnih svirača. Prolaznici neometano šetaju, vode malu decu, niko ne deluje zabrinuto ni uplašeno. Naprotiv, atmosfera je prilično karnevalska. Pitamo kampere zašto su još tu, sad kada je, za sve osim za Donjecku oblast, sve gotovo. Kažu: ostaju kao opomena za nove vlasti.
Ispred jednog šatora dimi se vojnički šporet. Pored šporeta polurazvaljeni drveni sto, na njemu plehani tanjir, komad hleba i kašika. Prilazi momak u maskirnim pantalonama, sporim pokretima iz lončeta presipa čorbu jadnog izgleda u tanjir, skida jaknu, spušta je na naslon stolice, seda, uzima kašiku i zastaje sa kašikom u ruci kako bismo ga slikali. „Pa on nama izvodi performans“, kažem jednom od saputnika. „Sve je ovo performans“, odgovara mi pokislo.
Kasnije, od Ukrajinaca na festivalu saznajem da je Majdan za vreme protesta izgledao potpuno drugačije. Nakon nereda, lideri pokreta Evromajdan angažovali su studente dizajna da preurede trg. Ponovo onaj osećaj da će mi glava eksplodirati: nikako ne mogu da obradim to estetizovanje i „karnevalizaciju“ bunta tako brzo po okončanju sukoba.
Dan pred naš odlazak iz Ukrajine na Majdanu je održan festival patriotskih pesama, a na obali Dnjepra festival pop-muzike. Novi ukrajinski predsednik Petro Porošenko položio je zakletvu i obećao prekid vatre na istoku zemlje. Ukrajinske snage ponovo su granatirale centar Slavjanska, zbog čega je poginulo četvoro civila, među njima i jedno dete.
