foto: fonet / ap
Posle susreta vaseljenskog patrijarha Vartolomeja i pape Franje najvažniji zalog koji su njih dvojica ostavili svojim naslednicima jeste najava proslave 1700. godišnjice Prvog vaseljenskog sabora, Nikejskog, koja pada 2025. godine. Ideja je da se tada upriliči zajednički sabor pravoslavnih i katoličkih velikodostojnika, što bi bez sumnje predstavljao ogroman napredak u ekumenskim odnosima
Pre pedeset godina dogodio se susret koji je označio prekretnicu u odnosima Rimokatoličke i Pravoslavne crkve. Nakon vekova tišine, u Svetoj zemlji sastali su se vaseljenski patrijarh Atinagora i papa Pavle VI. U veoma toploj atmosferi dva crkvena velikodostojnika su ukinuli međusobna izopštenja koja su 1054. zapečatila podelu hrišćanstva na zapadno i istočno, razmenili takozvani celiv mira, i postavili temelje savremenog dijaloga dve crkve.
Mediji su pisali kako je papa Pavle VI odbio da sedne na tron u zgradi katoličkog poslanstva u Jerusalimu, prepustivši svom gostu, patrijarhu Atinagori, da on zauzme to mesto. Međutim, ni patrijarh to nije želeo, te je tron ostao prazan dok su dva crkvena velikodostojnika sedela na stolicama pored.
Proslavljajući pedesetogodišnjicu događaja, njihovi naslednici, harizmatični papa Franja i vaseljenski patrijarh Vartolomej našli su se pre nekoliko dana u Jerusalimu i, nakon zajedničke molitve sa predstavnicima ostalih hrišćanskih crkava, potpisali ekumensku deklaraciju. U njoj, između ostalog, stoji da ona „predstavlja novi i neophodni korak na putu ka jedinstvu“. Današnji susret po svom značaju ne može se ipak porediti sa onim od pre pola veka i pored težnje pojedinih svetskih novinskih agencija da ga tako predstave. Ali svakako da je reč o bitnom događaju čija će se važnost tek proceniti na osnovu onoga što će doći. Naime, patrijarh i papa najavili su zajednički sabor 2025, a bliži se i 2016, godina u kojoj bi trebalo da se održi Svepravoslavni sabor, gde će se raspravljati i o zajedničkom stavu svih pravoslavnih prema Rimokatoličkoj crkvi.
POLJUBAC: Sam susret pape Franje i patrijarha Vartolomeja bio je još ranije dogovoren, a poziv je uputio vaseljenski patrijarh. Vatikan je saopštio da to i jeste glavni razlog papinog trodnevnog hodočašća, mada su i ostali razlozi privukli dosta pažnje (vidi okvir). Dan obeležavanja pedesetogodišnjice kada su anateme pale u zaborav bio je, na svakom koraku, nabijen simbolikom. Nešto nakon osam sati uveče, patrijarh i papa su se našli pred Crkvom Hristovog groba, podignutom na mestu gde je po predanju Hristos razapet, sahranjen i vaskrsao. Došli su sa suprotnih strana, sreli se na samom ulazu, gde su se zagrlili i stupili u crkvu. Tamo su se pomolili, zajedno sa predstavnicima svih konfesija u Jerusalimu. U papinoj delegaciji našli su se i njegovi prijatelji iz Argentine, rabin Abraham Skorka i nekadašnji generalni sekretar islamskog centra Omar Abud. Time su prvi put delegaciju episkopa Rima sačinjavali i pripadnici drugih religija.
Obojica su govorila o putu jedinstva koji izgleda težak, ali na kojem se mora istrajati. Papa Franja je, između ostalog, naglasio kako oni koji iz verske mržnje ubijaju i progone hrišćane ne pitaju jesu li pravoslavni ili katolici. „Jedna je hrišćanska krv“, glasio je zaključak. Pojedini komentatori vide i susret dva crkvena velikodostojnika kao podršku svim hrišćanima na Srednjem istoku.
Nakon obraćanja patrijarha Vartolomeja, papa Franja je učinio nešto neočekivano. Naime, nakon što je vaseljenski patrijarh seo, on ga je poljubio u ruku. Na snimku se vidi potpuna zatečenost patrijarha koji u prvi mah ne zna šta da uradi. Ovdašnji mediji posvetili su veliku pažnju ovom gestu, kao veoma krupnom koraku ka zbližavanju hrišćana. Zapadni su, međutim, retko to i spomenuli. Papa ima običaj da, kao vid poštovanja ili poniznosti pred tuđim patnjama, poljubi ruke i bolesnima, preživelima holokausta, sada i patrijarhu. Kako se papstvo vezuje obično za moć, pa mora se reći i sujetu, što je bivalo tokom istorije, ovaj čin pape Franje šalje dirljivu poruku.
Patrijarh Vartolomej i papa Franja klečali su potom pred mestom gde je bila Hristova grobnica, a onda upalili sveću na mestu raspeća.
U njihovoj zajedničkoj deklaraciji nije se našlo ništa značajno novo. Istakle su se zajedničke vrednosti i želja da se nastavi sa razgovorima sve dok hrišćani ne postanu jedno i ne postigne se evharistijsko jedinstvo. Najbitniji je svakako zalog koji su njih dvojica ostavili svojim naslednicima – najava proslave 1700. godišnjice Prvog vaseljenskog sabora, Nikejskog, koja pada 2025. godine. Ideja je da se tada upriliči zajednički sabor pravoslavnih i katoličkih velikodostojnika, što bi bez sumnje predstavljao ogroman, pa i iznenađujuć, napredak u ekumenskim odnosima.
Međutim, ne treba se prenebregnuti da je hiljadugodišnja razdvojenost dveju crkava dovela do značajnih razlika, prisutnih ne samo u pojedinim teološkim učenjima, već kulturoloških, razlika u mentalitetu. Na kraju krajeva, odnos između pravoslavne i rimokatoličke crkve ne može se posmatrati isključivo iz prizme odnosa Rima i Carigrada. To je očigledno i na našim prostorima gde se ovaj odnos najčešće svodi na odnos Srba i Hrvata, a duboko je obeležen događajima iz proteklog veka.
JEDNAKI I JEDNAKIJI: Susret dvojice velikodostojnika došao je u trenutku kada je zvanični teološki dijalog u zatišju. Poslednji dokument koji je donesen bio je ravenski, 2007. godine, a potpisali su ga Rimokatolička crkva i skoro sve pravoslavne crkve, osim Ruske. Potpisnici su se složili da na univerzalnom nivou treba da postoji jedan episkop koji ima pravo prvenstvo i da to jeste episkop Rima. Međutim, problem je nastao oko sadržaja prvenstva, odnosno pitanja šta bi ono nosilo sa sobom. Prema pravoslavnom shvatanju, reč je više o poziciji časti prvog među jednakima, dok kod katolika to podrazumeva šira ovlašćenja koja se tiču upravljanja i vođenja crkve. Svakako da je i dogma o papskoj nepogrešivosti neprihvatljiva za pravoslavne. Nakon 2007, bilo je još razgovora, ali se, za sada, dospelo u slepu ulicu. No, papa je, kao i njegov prethodnik, naglasio više puta da rimokatolicizam treba da se ugleda na pravoslavlje po pitanju sabornosti, kao i da postoji otvorenost da se preispita uloga papstva.
SVEPRAVOSLAVNI SABOR: Pitanje sadržaja primata nije samo problem u odnosima između dve crkve, već i unutar pravoslavlja, ali u daleko blažem obliku . Naime, koplja se lome oko uloge vaseljenskog patrijarha, a dve struje, jedna priklonjenija grčkom, a druga ruskom shvatanju, ne slažu se oko uloge koju carigradski patrijarh treba da ima. Pojednostavljeno govoreći, prema grčkom shvatanju on bi trebalo da poseduje šira ovlašćenja kada je reč o davanju autokefalnosti novim crkvama kao i da njegov uticaj po pitanjima odnosa između pravoslavnih treba da bude veći. Sa druge strane, ruska struja nije voljna da mu prizna tako široka ovlašćenja.
To će, zajedno sa desetak drugih pitanja, biti tema predstojećeg svepravoslavnog sabora. Velika su očekivanja od ovog skupa, imajući u vidu da je poslednji ekvivalentan sabor održan 787. Već se decenijama vrše pripreme za njegovo održavanje.
Pravoslavnim crkvama se često zamera nedavanje odgovora na pitanja koja nameće savremeni svet. Ujedno, odnosi unutar pravoslavne crkve su zakomplikovani usled različitih shvatanja o uslovima i načinima na koji se daje autonomija novim crkvama. Takođe, ne postoji jedinstven stav prema drugim hrišćanima. Sve pomenute teme bi trebalo da se nađu na dnevnom redu zajedničkog susreta pravoslavnih 2016.
I Rimokatolička crkva očekuje da će se pravoslavni jasnije izraziti po pojedinim spornim pitanjima.
Konačno, šira javnost i vernici nadaju se da će Sveti veliki sabor, kako glasi zvaničan naziv, uspeti da „natera“ pravoslavne crkve da osavremene svoja učenja. A kako to obično biva, konzervativna struja od istog neskriveno zazire izražavajući svoje nepoverenje prema predstojećem skupu. Ono je dodatno podgrejano nedavnim susretom pape i patrijarha imajući u vidu izraženo antiekumensko raspoloženje konzervativnih krugova.
Profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, Radomir Popović, pre nekoliko meseci je u novinama „Pravoslavlje“ napisao: „Ima mnogo onih koji poseduju nepotreban strah od budućeg Sabora(…) to svakako neće ukinuti post, kako neki misle; neće uvesti oženjen episkopat niti drugi brak sveštenika, neće priznati papsku duhovnu vlast i nepogrešivost, neće potpisati uniju (crkveno jedinstvo) sa rimokatoličkim hrišćanima.“
Valja dodati da se u ovom smirivanju jednih krije i strepnja drugih.
OSTRVO TEOLOGA: Tokom povratka iz Svete zemlje papa Franja je novinarima u avionu rekao kako je sa patrijarhom Vartolomejem govorio o jedinstvu, ali „jedinstvo je hod“, proces, zajednički život, objašnjavao je, a zatim dodao da se ono ne može stvarati ne nekom teološkom kongresu.
Zanimljivo je podsetiti se da je patrijarh Atinagora rekao papi Pavlu VI nešto slično – „Idemo zajedno, mirni, a sve teologe stavimo na neko ostrvo, neka međusobno raspravljaju.“
„Delikatan diplomatski ples“, tako su pojedini mediji nazvali papinu trodnevnu posetu Svetoj zemlji. Sam njegov dolazak propraćen je nemirima. Na protestima u Jerusalimu organizovanim protiv njegove posete, jevrejski ekstremisti su se sukobili sa policijom, a njih 26 je završilo u pritvoru. Papu je čuvalo ukupno 8000 policajaca, a posao im je dodatno otežalo i što on, u svom stilu, nije želeo da se vozi u zaštićenom automobilu. Ulice su bile blokirane, a malobrojni katolici su se žalili da ne mogu ni da vide svog papu. U poslednjem trenutku je sprečeno da se podmetnuti požar u benediktinskom manastiru rasplamsa i to ubrzo nakon što je papa održao misu u sobi gde je po predanju bila poslednja večera, a koja se nalazi vrlo blizu mesta gde je požar podmetnut. Radikalni Jevreji se plaše i da će izraelska vlada ustupiti Rimokatoličkoj crkvi baš tu zgradu gde se, prema verovanjima, održala poslednja večera, ali i gde je, po verovanjima određenih jevrejskih grupa, grob biblijskog kralja Davida.
Papa se trudio da bude umeren, a i učinio je nekoliko neočekivanih gestova koji su naišli većinom na dobar odziv. Prvi čovek Vatikana susreo se sa palestinskim i izrealskim vlastima, kao i sa žrtvama sa obe strane, sastao se sa izbeglicama iz Sirije i decom iz palestinskih izbegličkih logora, otišao je na grob osnivača cionizma, zastao da se pomoli na zidu koji deli Izrael i Zapadnu obalu, koji su Izraelci sagradili, a Palestinci ga nazivaju monstruoznim. Bio je do Zida plača, obišao džamiju, sinagogu, sastao se sa tamošnjim rabinom i muftijom, otišao u Memorijalni centar holokausta „Jad Vašem“ gde je ostavio bolji utisak od pape Benedikta XVI, konačno sreo se sa vaseljenskim patrijarhom. Nije ni čudo što je u crkvi Hristovog groba delovao veoma umorno.
Konačno, uputio je poziv izrealskom i palestinskom predsedniku, Peresu i Abasu, da se nađu u Vatikanu i razgovaraju. Naravno, poziv su obe strane prihvatile. Teško da iko ko danas želi da pridobije simpatije svetske javnosti može sebi da dozvoli da odbije poziv pape Franje. Ipak, premijer Izraela Netanjahu je, kažu, bio nezadovoljan tim predlogom jer se protivi kontaktima drugih izrealskih političara sa Palestincima u trenutku kada se Abas pomirio sa organizacijom Hamas. S druge strane, Abas ne važi kao iskreni, mogući mirovni partner, a devedesetjednogodišnji Peres za koju nedelju odlazi sa predsedničke funkcije koja je ionako više reprezentativna.
Svakako, kako i svetski analitičari komentarišu, neće se na sastanku u Vatikanu dogoditi ništa što može da promeni svet. Interesantan odgovor dao je potparol Vatikana, Frederiko Lombardi, na pitanje šta jedan duhovni i moralni vođa može da ponudi za mir. „Predlaže susret pred Bogom te da se od Njega traži pomoć kako bi se učinilo ono što mi do sad nismo bili sposobni da postignemo te nam je stoga potrebna nečija pomoć. I kako bismo se mi sami obratili, promenili svoje srce tako te se osposobimo za susret i dijalog; kako bismo izašli iz sebe samih, papa nam je – skladno svojoj kompetenciji – dao prikladnu ponudu.“
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
