Intervju: Goran Ješić
Na XVIII Skupštini Demokratske stranke pobedio je dosadašnjeg predsednika Dragana Đilasa (1.461:1.277 glasova)
Bojan Pajtić je postao peti predsednik DS-a od njenog osnivanja i na tu funkciju dolazi sa mesta zamenika predsednika stranke, nakon što je pobedio dosadašnjeg predsednika DS Dragana Đilasa.
Pajtić je osvojio 1.461 glas, dok je za Ðilasa glasalo 1.277 delegata.
Predsednik Izborne komisije Dušan Elezović rekao je da je na Izbornoj skupštini glasalo 2.768 delegata, od kojih je 2.738 važećih glasova, a 30 nevažećih.
Prema njegovim rečima odštampano je 3.290 glasačkih listića, a podeljeno 2.774, dok je 516 listića ostalo nepodeljeno.
U subotu, 31. maja 2014. godine XVIII Skupština Demokratske stranke, koji čini 3.288 delegata iz cele Srbije biralo je predsednika, potpredsednike Stranke, predsednika Političkog saveta kao i članove Glavnog odbora, Statutarne komisije i Nadzornog odbora.
Dragana Đilasa za predsednika DS kandidovalo je 45 Opštinskih odbora i 8 Gradskih odbora, a Bojana Pajtića kandidovalo je 39 Opštinskih odbora i 4 Gradska odbora.
Bojan Pajtić je u intervjuu za „Politiku“ pred izbore rekao da je njegovu kandidaturu podržala većina beogradskih odbora, svi odbori sa Kosova, svi vojvođanski odbori osim dva, kao i veliki broj odbora u centralnoj Srbiji, te da uživa i većinsko poverenje među delegatima Demokratske omladine i Foruma žena…
Kandidaturu Gorana Ješića za potpredsednika podržalo je 39 Opštinskih odbora i 7 Gradskih odbora, Borislava Stefanovića 45 Opštinskih odbora i 9 Gradskih odbora, Dragana Šutanovca 44 Opštinska odbora i 7 Gradskih odbora, Natašu Vučković 46 Opštinskih odbora i 8 Gradskih odbora, Gordanu Čomić 30 Opštinskih odbora i 3 Gradska odbora, Dejana Nikolića 19 Opštinskih odbora i 3 Gradska odbora, Miloša Đajića 25 članova Glavnog odbora, Maju Videnović 9 opštinskih odbora, 3 Gradska odbora i 201 delegat, Slobodana Milosavljevića, koga je kandidovalo 11 Opštinskih odbora i 1 Gradski odbor, i Branimira Kuzmanovića, koga je kandidovalo 11 Opštinskih odbora, sapštila je Informativna služba DS.
Za potpredsednike Demokratske stranke izabrani su: Borislav Stefanović (1.602 glasa), Nataša Vučković (1.557), Goran Ješić (1.526), Maja Videnović (1.494) i Gordana Čomić (1.456).
„Ispod crte“ ostali su kandidati za potpredsednike Dragan Šutanovac (1.394 glasa), Branimir Kuzmanović (1.131), Dejan Nikolić (1.043), Slobodan Milosavljević (701) i Miloš Đajić (513).
Zahvaljujući na izboru Bojan Pajtić je najavio da će Demokratska stranka formirati vladu u senci i raditi na okupljanju društvenih organizacija i demokratski orijentisanih grupa u demokratski blok. Izabran glasovima delegata na Izbornoj skupštini, Pajtić je naglasio da će naredni predsednik DS biti biran na opštim izborima u kojima će učestvovati svi članovi Demokratske stranke.
Izborna skupština DS je usvojila i Deklaraciju o političkoj odgovornosti.
Od osnivanja do ukidanja 1948.
Ljubomir Davidović od osnovanja Demokratske stranke 1919. do 1940, kada je umoro
Milan Grol od 1940. do 1946, (Demokratska stranka je nakon 1945, kada je zbog represije bojkotovala izbore obustavila rad u zemlji, nakon čega je deo rukovodstva nastavio rad u inostranstvu, a deo omladine stranke je bio aktivan u u ilegali zbog čega je većina pohapšena, među njima i književnik B. Pekić, pa je DS potpuno obustavila aktivnost 1948. )
Posle obnavljanja Demokratske stranke 1989.
Na osnivačkoj skupštini Demokratske stranke 3. februara 1990. godine, za prvog predsednika izabran je Dragoljub Mićunović.
Na Skupštini DS održanoj 5. januara 1994. godine za predsednika Demokratske stranke izabran je Zoran Đinđić, koji je posle oktobarskih promena izabran za premijera.
Posle ubistva Zorana Đinđića na Skupštini DS održanoj 22. februara 2004. godine za predsednika Demokratske stranke izabran je Boris Tadić, koji je dva puta biran za predsednika države, 2004. i 2008. godine.
Na XV Skupštini Demokratske stranke 25. novembra 2012. godine za predsednika Demokratske stranke izabran je Dragan Đilas.
Izvori: Demokratska stranka – ukratko, na satju DS;
Demokratska stranka – koreni, na satju DS;
Demokratska stranka je pre četvrt veka, na svojoj Osnivačkoj skupštini objavila svoje programske ciljeve: izgradnju demokratskog društva širenjem slobode i jednakosti građana; praktikovanje demokratskih procedura; poštovanje ljudskih i građanskih prava i jačanje vladavine prava, po uzoru na najnaprednije evropske države parlamentarne demokratije. Tim programskim ciljevima i vrednosnim opredeljenjima Demokratska stranka ostaje trajno privržena.
Danas smo suočeni sa dubokom krizom srpske privrede, društva i države koja se može ublažiti i savladati samo osmišljenim, kompetentnim i pravednim ekonomskim reformama, značajnim podizanjem nivoa obrazovanja i zdravstvenih usluga, jačanjem autoriteta nauke i znanja. Država Srbija suočena je sa neophodnim modernizovanjem države, koja mora imati stručnu i odgovornu administraciju, funkcionalne institucije, sa jasnom i neprikosnovenom podelom vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, sa punom nezavisnošću svake od njih. Pluralizam i konkurencija političkih, ekonomskih i medijskih subjekata moraju biti odbranjene od vladavine jedne partije i jednog čoveka, od monopola finansijskih oligarha, od jednoumlja dirigovanih medija. Država, kao sekularna republika i njene institucije moraju biti odbranjeni od svih vidova uzurpacija njenih nadležnosti od strane nedržavnih organizacija. Društvo se mora odbraniti od svih oblika nasilja: u porodici, školi, na ulici i sportskim utakmicama, mora suzbijati netoleranciju, diskriminaciju i govor mržnje.
Vapaj za socijalnom pravdom stotine hiljada siromašnih, nezaposlenih i očajnih ljudi postaje sve glasniji i obavezuje Demokratsku stranku, kao stranku socijaldemokratske orijentacije, da se udružuje sa svim bliskim strankama i organizacijama i da se angažuje u borbi za pravedniju preraspodelu društvenog bogatstva, za uklanjanje enormnih razlika između sveta bogatih i sveta siromašnih, između sveta rada i sveta kapitala. Moralno je nedopustivo i društveno opasno, da nekoliko procenata ljudske populacije poseduje više od polovine svetskog bogatstva. Zbog toga se zalažemo za socijalno odgovornu privredu, za podsticanje male i domaće privrede, za ulaganje u znanja i inovacije, za razvoj i konzumiranje kulturnih sadržaja, za otvaranje šansi omladini da ostvari svoje mogućnosti i talente, za solidarnost sa ugroženim i nemoćnim građanima, za suzbijanje siromaštva i nezaposlenosti, za rodnu ravnopravnost, za prava, slobode i zaštitu manjina.
Demokratska stranka poziva sve koji veruju da naša zemlja ima mogućnosti i energije da postane mesto u kome je moguće izgraditi pravedniji, sigurniji, slobodniji, kulturniji i lepši život, da nam se pridruže da zajednički pokušamo da ga izgradimo.
Deklaracija usvojena na XVIII Skupštini Demokratske stranke, 31. maja 2014. godine
Rođen je 2. maja 1970. godine u Senti. Živi u Novom Sadu.
Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, gde je, oktobra 1996. izabran u zvanje asistenta na predmetu Obligaciono pravo. Na matičnom fakultetu odbranio je magistarsku tezu pod nazivom „Fiducijarni sporazumi kao sredstvo obezbeđenja obligacionopravnih potraživanja“.
Autor je i koautor naučnih radova i prikaza iz oblasti Obligacionog prava, Zemljišnog prava i Prava intelektualne svojine. Radove je objavljivao u časopisima „Pravni život“, „Pravo − teorija i praksa“, „Glasnik Advokatske komore Vojvodine“, „Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu“, „Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu“.
Član Demokratske stranke od septembra 1996. godine, član Gradskog odbora DS Novi Sad, predsednik Pokrajinskog odbora DS, član Glavnog odbora DS, član Predsedništva DS i potpredsednik DS.
Od 2000. bio je član Izvršnog odbora Skupštine grada Novog Sada, zadužen za opštu upravu i propise. Nakon lokalnih izbora održanih u septembru 2000. godine, izabran je za potpredsednika Izvršnog odbora.
U toku celog skupštinskog saziva 2000−2003. obavljao je dužnost predsednika Zakonodavnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije. Od marta do decembra 2003. bio je Šef poslaničkog kluba „DOS − reforme Srbije“.
Predsednik Izvršnog veća AP Vojvodine 2004−2008. godine, predsednik Vlade AP Vojvodine 2008−2012. godine.
Na sednici Skupštine Vojvodine održanoj 11. jula 2012. godine izabran je za predsednika Vlade Vojvodine.
Na XI skupštini DS, 22. februara 2004, na XII Skupštini, 18. februara 2006, i na XIV Skupštini DS, 18. decembra 2010. godine izabran je za potpredsednika Demokratske stranke.
Na XV Skupštini Demokratske stranke održanoj 25. novembra 2012. godine ponovo je izabran za potpredsednika Demokratske stranke.
Za zamenika predsednika Demokratske stranke izabran je na sednici Glavnog odbora DS održanoj 8. decembra 2012. godine.
Rođen u porodici pravoslavnog sveštenika, oženjen, sa suprugom Vesnom ima sinove Andreja i Stefana.
Govori engleski i mađarski jezik.
Izvor: Informativa služba DS
Osnovni podaci: Rođen je 2. maja 1970. u Senti u patrijarhalnoj porodici. Pajtićev otac Lazar je pravoslavni sveštenik u Tekelijanumu u Sent Andreji.
Posle osnovne i srednje škole u Senti odslužio je vojni rok u Mostaru, a onda završio Pravni fakultet u Novom Sadu. Diplomirao je u martu 1995. i jedno vreme radio u Okružnom sudu u Novom Sadu, a onda postao asistent na Pravnom fakultetu na predmetu Obligaciono pravo, Na Pravnom je i magistrirao 2000. godine. „Rad na univerzitetu je divan, tu su mladi ljudi otvorenih umova i duša. Najveća satisfakcija u svakoj profesiji je da čovek radi na univerzitetu.“
Govori engleski i mađarski jezik.
Oženjen, suprugom Vesnom lekarkom anesteziologom, koja govori jezike, super kuva, ima neki talenat prosto Bogom dan, odrasla je u Libiji, pa je pravi majstor za egzoticne stvari, kaže suprug Bojan. Imaju sinove Andreja i Stefana.
Mnogi su mislili da će Bojan Pajtić postati poznati glumac (amaterski se 15 godina bavio glumom u mladosti), odustao je zbog „egzistencijalne ugroženosti ove profesije“ i odmetnuo se u politiku.
Povodom 660 godina južnobanatskog mesta Seleuša Bojan Pajtić je proglašen za počasnog građanina.
Na „Blicovoj“ rang-listi 300 najmoćnijih u 2007, Pajtić je rangiran na visokom 44. mestu.
Verska i nacionalna opredeljenost: „Iako sam iz svešteničke porodice, ne verujem u postojanje laičkog Boga, sedog starca s dugom bradom. Bog je sveukupnost koja ljudskom umu i dalje ostaje nedokučiva.“
Srbin. Protivi se autonomašima. „Inicijativa i ideja nekih stranaka o republici Vojvodini je neprihvatljiva. Vojvodina može da ima ‘konstitutivni akt’, ali ne Ustav.“
Politička karijera: „U politiku sam ušao zato što mi temperament ne dozvoljava da trpim nepravdu i sedim skrštenih ruku.“ Kao student aktivno je organizovao studentske demonstracije.
Pajtić je u politiku ušao 1995. preko Narodne stranke Milana Paroškog. Pristupnicu je dobio „zbog dugogodišnjeg prijateljstva Paroškog i njegovog oca“. Međutim, već u septembru 1996. postaje član Demokratske stranke i portparol Gradskog odbora DS-a.
Nakon oktobra 2000. počinje njegova munjevita karijera, a tome je doprinelo i to što je u trci za predsednika DS-a između Vuksanovića i Đinđića otvoreno stao uz budućeg predsednika…
Ceo tekst: LIK I DELO Bojan Pajtić, Dragoslav Grujić, VREME, BR 908, 29. MAJ 2008.
Dragan Đilas (Beograd, 22. februar 1967) političar i privrednik, bivši predsednik Demokratske stranke i bivši gradonačelnik Beograda završio je osnovnu školu i IX gimnaziju i Mašinski fakultet BU u Beogradu, smer vazduhoplovstvo. Jedan je od osnivača „Radija B92″ 1989. godine, gde je jedno vreme radio kao urednik informativnog programa. Govori engleski jezik.
Izabran je za ličnost godine 2010. u izboru nedeljnika „Vreme“ (Videti više: Dosta su mi dva mandata, VREME | BR 1045 | 13. JANUAR 2011.
Bio je jedan od predvodnika studentskih demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića 1991. i 1992. godine, kao student-prorektor. U protestima je učestvovao i 1996. i 2000. godine. Od 2004. godine Đilas je član Demokratske stranke, a kasnije i član Izvršnog i Glavnog odbora te stranke. U tom periodu, sve do 2007. godine, obavljao je funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika republike. U drugoj vladi Vojislava Koštunice je, od maja 2007. do jula 2008, bio ministar bez portfelja zadužen za sprovođenje Nacionalnog investicionog plana.
Na skupštini Demokratske stranke 18. februara 2006. godine je izabran za člana Predsedništva DS za beogradski region, a u junu 2006. za predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke na teritoriji Beograda.
Izabran je za gradonačelnika Beograda 19. avgusta 2008. godine. Na XIV Skupštini DS održanoj 18. decembra 2010. izabran je za potpredsednika Demokratske stranke. Na sednici Glavnog odbora DS održanoj 2. aprila 2011, izabran je za zamenika predsednika Demokratske stranke. Nakon sednice GO DS 8. septembra 2012, ušao je u trku za predsednika stranke.
a XV vanrednoj skupštini DS-a koja je održana 25. novembra 2012. izabran je predsednika Demokratske stranke.
Za predsednika Resornog odbora DS za ekonomiju, zapošljavanje i odnose sa sindikatima izabran je na sednici Predsedništva Demokratske stranke održanoj 18. januara 2013. godine.
Na parlamentarnim izborima 16. marta 2014. godine izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Šef poslaničke grupe Demokratske stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Na XVIII vanrednoj skupštini DS-a koja je održana 31. maja 2014. ušao u trku za reizbor na mesto predsednika stranke i izgubio od svog protiv kandidata tadašnjeg zamenika predsednika Bojana Pajtića koji je postao novi predsednik Demokratske stranke.
Manjinski vlasnik je kompanije Multikom grup (Multikom group), kompanije koja je u 2010. zauzela 28. mesto po uspešnosti u Srbiji i jedna je od vodećih na polju medijskog poslovanja na teritoriji bivše Jugoslavije sa manjinskim udelom od 25 odsto vlasnistva.
Dragan Đilas je osnivač i predsednik nevladine humanitarne organizacije „Naša Srbija“ koja se bavi brigom o deci koja su ostala bez jednog ili oba roditelja u ratovima devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije. 18. aprila 2011. izabran je za predsednika Košarkaškog saveza Srbije.
Takođe je manjinski vlasnik i kompanije Dajrekt media (Direct media), koja se bavi prodajom ukupnog reklamnog prostora u medijima i na velikim sportskim događajima kao što su Svetski kup u fudbalu, Olimpijske igre i Svetsko prvenstvo u košarci.
Videti takođe: Dragan Đilas, biografija na satju DS
Izvodi iz intervjua koji je novinaru Vremena Momiru Turudiću dao Dragan Đilas kada ga je redakcija „Vremena“ proglasila za ličnost godine 2010.
Novinarstvo
Kada sam se 1986. vratio iz vojske, otišao sam na audiciju u Radio Indeks, i primili su me da budem novinar saradnik. Tada je tu došlo dosta ljudi koji su kasnije postali poznati novinari, poput Srđana Kusovca, Milice Kuburović, Dušana Mašića, Zorana Mamule, ljudi koji su kasnije napravili B92, radili po nekim drugim redakcijama. Tada mi je pokojni Neša Radulović, Neša Leptir, rekao: „Kako je to super, ti samo kažeš svoje prezime, i to je već fora.“ Posle sam prešao na B92, bio urednik studentskog, pa informativnog programa, i tamo sam radio do 1994. godine. Onda sam prešao u svet biznisa.
Studentske demonstracije
Bio sam student prodekan 1991. godine, 1992. sam bio student prorektor. Ja sam prvi student prodekan koji je izabran glasanjem između više kandidata. I tada sam organizovao neke demonstracije, išli smo kod ministra Dače Markovića, pisali telegrame, tražili neke uslove i dobili ih. To je bila funkcija koja nije imala baš neku težinu, ona je služila kao spona između studenata i profesora. Za studenta prorektora sam izabran devet meseci posle rektora i prorektora, pošto je tada bilo neslaganje državnog rukovodstva da neko ko radi na B92 bude na tom mestu.
Demonstracije 1992. godine su bile vrlo specifične. Organizovane su tako što se skupila grupa studenata sa različitih fakulteta. Prvi sastanak je bio na Bogosloviji, i organizovao ga je današnji vladika zahumsko-hercegovački Grigorije, Mladen Durić mu je svetovno ime. Deset dana posle tog sastanka on je otišao, kada sam pitao gde je rekli su da se zamonašio, otišao kod Atanasija. „Gde baš sada, što nije sačekao bar još mesec dana.“
POLITIKA: Studentski protest 1991.
Te demonstracije su bile potpuno čiste, bez ikakvih ideja, stranaka. Ta mlada generacija je tražila neku šansu, izlaz, shvativši gde zemlja ide, da ratovi počinju, sankcije se uvode. Tražili smo izbore, tražili smo odlazak Miloševića jer je već tada bilo jasno da način na koji on vodi državu ne ide normalno, da ne može da funkcioniše u tom svetu i da ćemo proći katastrofalno, što se na kraju i desilo. Tražili smo da nas Milošević primi. On je primio delegaciju Univerziteta, bilo je tu profesora, rektora, studenata. Nije on uopšte reagovao na nas i ono što smo rekli, on je to iskoristio da pošalje svoju poruku javnosti. Mi smo tada dobili nove izbore, to svi zaboravljaju. Nažalost, opozicija je izašla odvojeno, medijska blokada je bila ogromna, i ti izbori nisu doneli nikakve promene. Cena tadašnjeg glasanja građana je plaćena kasnije, strašno visoka i skupa cena.
Duel na televiziji
Posle sastanka sa Miloševićem gostovao sam na Televiziji Beograd i razgovarao uživo sa Ratkom Dmitrovićem. Prvi put je tada neko ko je imao drugačije stavove došao na Televiziju Beograd. Mi smo tada bili strani plaćenici, izdajnici, danas kada gleda na to čovek se nasmeši, ali je stvarno katastrofalno koji je rečnik tada korišćen i šta je televizija radila. Do emisije je došlo tako što smo mi studenti napisali jedno pismo Vučeliću, koji je tada bio direktor, a on je očekivao da će nekoga od nas ko dođe na televiziju Dmitrović rasturiti. Onda sam ja u emisiji jednostavno pričao ono što je istina, a Dmitrović je pričao ono što veruje da je istina. Sećam se da je za svako pitanje imao napisano više verzija, šta ako ja odgovorim a, b, c ili d. A ja sam uvek odgovarao ‘e’, pošto ono što je on imao kao odgovore nije imalo veze sa realnošću. To je bilo izuzetno zapamćeno, pošto sam ja realno bio mnogo ubedljiviji od njega, a on nije bio tu novinar, nego predstavnik kontrastrane. I dobili smo tada kao studenti veliku podršku građana, ali to je ratno vreme, Srbija je izolovana, nema medijskih sloboda, nema ničega.
Iz tog vremena je i sukob studenata sa Šešeljem, potezanje pištolja. To su bili Šešeljevi maniri, čuva ga 20 ljudi pod oružjem, a on vadi pištolj i maše, pokazuje kako je velik i hrabar. To je bila manifestacija sile, on je tada bio produžena ruka režima.
U tom trenutku nije moglo više da se učini. Dobijeni su novi izbori, to jeste bio jedan od naših zahteva. Promenjen je izborni sistem, bilo je još nekih promena, ali to nije bilo dovoljno. U isto vreme su bili ratovi u Hrvatskoj, Bosni, zločini na svim stranama. Onda je tu izmešano svašta, i pravi patriotizam, i onaj lažni, i razni interesi. To je rekao i Andrić, u ratu fukara ispliva, a normalni ljudi se povuku. Nažalost, posle te 1992, kraja demonstracija, izbora, ogroman broj ljudi je otišao iz zemlje, i oni nam i danas nedostaju. To su ljudi koji bi imali završene škole, bili sposobni da pokrenu svoj biznis, a oni su otvarali firme po inostranstvu. Danas bi sa tim ljudima ekonomija u ovoj zemlji bila mnogo bolja. Treba da prođe puno vremena da bi se popunila ta rupa. Uvek se šalim, da su ti ljudi ostali ko zna ko bi danas bio gradonačelnik, jer bi i konkurencija za ovo mesto bila mnogo jača.
Ceo tekst: Dosta su mi dva mandata, VREME | BR 1045 | 13. JANUAR 2011.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
