Čekajući Bugaroa

Za „Vreme“ iz Bona

Postoje samo dva izlaza iz bugarske bede: Terminal 1 i Terminal 2. Ovaj vic nikada nije bio aktuelniji, jer su Bugari, uz komšije Rumune, početkom godine dobili neograničeno pravo na rad u drugim članicama Evropske unije. Oni su, dakako, i do sada mogli da rade u Nemačkoj, Austriji ili Britaniji (baš kao što to mogu i državljani Srbije ili Indije) – razlika je samo u tome što sada Rumuni i Bugari mogu da budu i nezaposleni o trošku socijalnog sistema drugih država u kojima imaju prebivalište. Upravo su oko toga vladajući bavarski konzervativci iz Hrišćansko-socijalne unije (CSU) podigli dževu, diskretno podržani od svoje velike sestre, Hrišćansko-demokratske unije (CDU) kancelarke Angele Merkel.

Tokom božićnog medijskog zatišja, kada baš i nema o čemu da se piše osim o Deda Mrazu, „Zidojče cajtung“ je preneo tobožnje strahovanje CSU-a da će umesto kvalifikovanih radnika sa istoka Balkana stići najezda lezilebovića koji će da preplave tržište rada i da potope socijalni sistem. „Ovo mu dođe kao deža vi“, kaže Gerhard Boš, sociolog rada sa Univerziteta Duizburg-Esen. On govori o „već viđenom“, misleći na sličnu histeriju kada su pre tri godine pravo na rad u Nemačkoj dobili državljani osam zemalja koje su Uniji pristupile 2004. godine. Tada se najviše pričalo o Poljacima, a sada su u njihovoj ulozi Bugari i Rumuni. „U čitavoj debati ostaje neizgovoreno da su ovde Romi iz Bugarske i Rumunije posebno nepoželjni“, navodi Boš za „Vreme“. Naravno, Rome konzervativci ne bi pomenuli ni u ludilu iz poznatih istorijskih razloga. Uostalom, politička korektnost ovde ide dotle da je grad Hanover zabranio restoranima da reklamiraju tradicionalnu cigansku šniclu – sada je to tamo „balkanska šnicla“.

IGRA BAVARACA: Tajming za ovu „zabrinutost“ bio je malo nezgodan, jer ove teme tek što su se dohvatili i uticajni francuski i holandski nacionalisti Marin Lepen i Gert Vilders, oboje političari na ivici rasizma. Ali, kod CSU-a nije sve baš tako jednostavno. „To nije histerija, nego jasna izborna taktika“, navodi za „Vreme“ Robert Švarc, glavni urednik redakcije Dojče vele na rumunskom jeziku. U martu su u Bavarskoj lokalni izbori, a u maju izbori za Evropski parlament. Suočena sa popularnošću novoosnovane Alternative za Nemačku koja se protivi monetarnoj uniji, CSU želi da ponudi svojim biračima malo bavarske sirovosti, dozu populizma kojim se podseća da u Nemačkoj niko ne sme da bude desnije od bavarskih konzervativaca (osim, naravno, neonacista iz Nacionaldemokratske partije). Ili, kako kaže Švarc, „CSU mora glasno da obeleži svoj teren kao mlađi partner u Velikoj koaliciji“, kako ih dve krupnije stranke ne bi prečule.

I zaista, Bavarci su još jednom pogodili u živac. Debata se primila u tabloidima i ozbiljnim medijima, svoje mišljenje rekli su svi, od građana u anketama, do uglednih profesora i političara. Međutim, frontovi u ovoj debati su postavljeni zastarelo i pogrešno, primećuje nedeljnik „Cajt“. „Sa jedne strane proroci koji naslućuju bezmalo propast Nemačke; sa druge strane oni ljubazni, što kažu ‘što više došljaka, to bolje’. Odlučujuće pitanje nije da li je sloboda kretanja, koju bi svako voleo samo za sebe, u osnovi dobra ili loša. Pitanje je kakve će konkretne posledice imati. A iskren odgovor glasi: pozitivne, ali uz neželjene nuspojave“, piše list. Kakve su tačno te nuspojave? Ili, konkretnije, kada tamo neki Vasil iz Sofije plati 220 leva za autobusku kartu do Frankfurta u jednom pravcu, šta njega tamo čeka?

DEČJI DODATAK: Ako došljaka u Nemačkoj već čeka radno mesto, onda mu se od bruto plate odbijaju razni porezi i osiguranja, između ostalog i doprinos za nezaposlene. Kada izgubi posao, on postaje briga socijalnog sistema, godinu dana može da dobija skoro 70 odsto poslednje plate i očekuje se da u tom periodu pronađe drugi posao. Ako ne uspe, onda prelazi na glasoviti Harc IV – dugotrajnu pomoć za nezaposlene nazvanu po svom idejnom arhitekti Peteru Harcu. Ova pomoć trenutno podrazumeva 391 evro mesečno kao i besplatan stan uz plaćene troškove infostana. I to tako može do kraja života – živi dokaz su gomile pivopija ispred svake gradske železničke stanice u Nemačkoj. Među tim takozvanim azijima (od asozial, nedruštven, asocijalan) nalaze se i oni pravi gubitnici zapadnog kapitalizma koje su iz fabrika isterale rentabilnije mašine, ali i one društvene pantljičare sa četiri razreda škole koje nikada nisu ni imale nameru da rade.

Nejasno je na šta ima pravo naš Vasil ako se uputi u Nemačku znajući da ga tamo ne čeka posao (ili možda ne želi da radi). Pravnici se spore da li mu i tada treba dati Harc IV. Dva zemaljska suda – jedan u Donjoj Saksoniji, a drugi u Severnoj Rajni-Vestfaliji – donela su oprečne presude po istoj tužbi dvojice Rumuna, tako da je jednom pomoć odobrena, a drugom nije. Međutim, ono što posebno bode oči „zabrinutih građana“ mora da je dečji dodatak na koji ima pravo baš svako ko je prijavljen na adresi u Nemačkoj, i to čak i za decu koja su ostala u svojim domovinama. Primera radi, ako Vasil bude prijavljen kao nezaposlen u Frankfurtu i dokaže da je u Sofiji ostavio osmoro sitne dece, dobijaće iz nemačkog budžeta 1633 evra samo na ime dečjeg dodatka (po 184 evra za prvo dvoje dece, 190 za treće i po 215 za svako sledeće). Bavarski CSU sada traži da se dečji dodatak isplaćuje samo za decu koja su sa svojim roditeljima u Nemačkoj.

U Minhenu pored toga traže da došljaci iz EU prva tri meseca boravka u Nemačkoj nemaju pravo na apsolutno nikakva primanja iz budžeta. Time bi se, veruju, obeshrabrili oni koji dolaze samo da bi parazitirali na ovdašnjim poreskim platišama. Profesor Gerhard Boš veruje da je ovaj „grejs-period“ dobro rešenje: „Članice EU su uvek bile saglasne da žele slobodno kretanje radne snage, a ne socijalni turizam. Tu je i pitanje pravičnosti – stranci nisu plaćali porez u Nemačkoj, pa ne bi trebalo da imaju pravo na socijalna davanja. To se menja onog momenta kada se uključe u tržište rada.“ Novinar Robert Švarc je drugačijeg mišljenja. Podseća da članstvo u EU nosi obaveze, ali i jednaka prava za sve građane. „Niko ne trči da napusti svoju domovinu kako bi negde u inostranstvu živeo na rubu društva“, kaže Švarc, ali dodaje da je taj rub društva svakako podnošljiviji u Nemačkoj nego u Rumuniji i Bugarskoj.

Iz prašine koja se podigla u ovoj raspravi u ponedeljak je izvirio i Laslo Šandor, evropski komesar za rad. On je predstavio uputstva EU za ovakve slučajeve, ali posle njegove konferencije za novinare nismo ništa pametniji. Šandor je, naime, rekao da je Brisel protiv paušalnog odbijanja zahteva za socijalnu pomoć, ali i protiv slepog prihvatanja svih zahteva. Nadležni treba dobro da provere da li su navodi podnosioca zahteva tačni – na primer, da li Bugarin Vasil zaista živi u Frankfurtu i pokušava da nađe posao, ili je došao samo da se prijavi pa se vratio u svoju Sofiju. Ali, svaka država već ima uhodane mehanizme za sprečavanje i kažnjavanje socijalnih prevara (strancima tada preti proterivanje iz zemlje), tako da je uplitanje Brisela ispalo potpuno suvišno. Pametnije bi bilo da Brisel nije „kriminalno ignorisao“ problem, kako kaže Švarc, kao i da EU poveća socijalne fondove za siromašne članice.

BERAČI JAGODA: Dok konzervativci u Nemačkoj upozoravaju na najezdu siromašnih, druga strana debate je mobilisala statistiku – sindikati i privredni instituti koji su bliži Socijaldemokratskoj partiji podsećaju da budućnost Nemačke zavisi od gastarbajtera. Zbog najnižeg nataliteta u EU prognozira se da će 2050. biti samo 27 miliona radno sposobnih Nemaca. Trenutno u Nemačkoj ima 42 miliona radnih mesta. Već godinama hronično manjka visokoobrazovanih lekara koji su spremni da rade na selu, programera, inženjera mašinstva i elektrotehnike. Što se „prljavih poslova“ tiče, ono što je nekada bila „bauštela“, danas je nega starih i nemoćnih (vidi „Vreme“ 1193: Heroji Angele Merkel). Nacija toliko stari da bi narednih godina svaki drugi školarac u Nemačkoj trebalo da odabere baš ovaj posao kako bi se zadovoljila potražnja. Ovo je takođe posao koji zapošljava najviše građana Rumunije i Bugarske u Nemačkoj, mahom žena. Traže se i radnici u gastronomiji, kao i sezonska ispomoć u poljoprivredi. Zbog ovog poslednjeg se u Rumuniji gastarbajteri posprdno nazivaju „beračima jagoda“.

Ovdašnja privreda je upućena na auslendere, mada ima i glasova koji kažu da je trenutna nezaposlenost od 6,7 odsto (najniža još od ujedinjenja dve Nemačke) zapravo šarena laža. I u samoj Nemačkoj milioni ljudi rade kao pozajmljena radna snaga, na slabo plaćenim poslovima i sa ugovorima na tri ili šest meseci. Teško je njih ubediti, piše list „Noje vestfeliše“, da Nemačkoj, eto, treba još veća konkurencija na tržištu rada. „Treba nam dozirana imigracija“, smatra profesor Boš i upozorava da 46 odsto Rumuna i Bugara u Nemačkoj nema nikakvo stručno obrazovanje niti zanat (treba ovde reći da je taj procenat neobrazovanih među etničkim Nemcima još i mnogo veći). Zbog ovakvih opaski je bugarski list „Standart“ podsetio da se Nemci nisu bunili kada su im dolazili najobrazovaniji Bugari, što je u balkanskoj zemlji dovelo do bolnog odliva mozgova. „Tek se sada kuka, kada i prosta radna snaga ili marginalizovani Romi mogu da iskoriste slobodu kretanja radnika“, piše ovaj list. Robert Švarc upozorava da bi tekuća rasprava mogla da preplaši stručnjake koji onda radije odlaze u klasične useljeničke zemlje – Kanadu, SAD ili Australiju. „Samo narednih godina je Nemačkoj potrebno 1,5 miliona stručnjaka, a aktuelna debata baš i ne spada u kulturu dobrodošlice“, dodaje on.

U Nemačkoj živi ukupno oko 370.000 Bugara i Rumuna (poređenja radi, državljana Srbije ima oko 250.000), a stručnjaci neznanim metodama procenjuju da bi broj mogao da poraste do 550.000. Trenutno problem postoji u samo nekoliko gradova poput Dortmunda i Duizburga, gde postoje čitava socijalna naselja, nešto poput skvotova Bugara i Rumuna, od kojih tek svaki deseti ima posao. Da li će njihovi sunarodnici pohrliti u obećanu zemlju, teško je reći. Prvi dani nove godine pokazali su da Rumuni i Bugari baš i nisu čekali 1. januar sedeći na spakovanim koferima. Jedna anketa u Bugarskoj je pokazala da među mlađim radno sposobnim ljudima (od 15 do 55 godina) skoro svaki peti „razmišlja“ da napusti zemlju, što opet ništa ne znači. U tako neobaveznoj anketi u Srbiji verovatno bi procenat bio još i mnogo veći. Na kraju se može ispostaviti i da će Nemci i Britanci (vidi okvir) poput Vladimira i Estragona čekati nekoga ko neće doći.

Velika Britanija: Ti drčni prosjaci

POOŠTRAVANJE MERA ZA STRANCE: Premijer Dejvid Kameron

Za „Vreme“ iz Londona

Nakon što je prvi avion lou-kost kompanije Wizz Air iz Rumunije 1. januara rano ujutru sleteo na londonski aerodrom Luton, malobrojne putnike, uključujući mladog Viktora Spireskua, dočekale su kamere i mikrofoni. Besplatnom kafom u Kosta kafeu prve putnike iz Rumunije koji su u London stigli u novoj godini častili su laburista Kit Vaz i konzervativni poslanik Mark Rekles.

„Došao sam ovde zato što je Konzervativna partija dala obećanje da će smanjiti priliv imigranata“, rekao je Rekles okupljenim novinarima. Međutim, kada je zbunjeni i još pospani Spiresku rekao da je u Veliku Britaniju došao po pozivu poslodavca i da nikada nije čuo za britanski Zavod za zdravstveno osiguranje, video-snimak događaja izazvao je buru podrugljivih komentara na račun konzervativaca u britanskoj javnosti koja se, do nove godine, već umorila od debate o imigantima.

Otkad je britanski premijer Dejvid Kameron u novembru najavio pooštravanje mera protiv imigranata iz zemalja EU kao „štit“od rumunskih i bugarskih imigranata koji su od 1. januara stekli pravo da bez posebne dozvola rade u zemljama EU, britanska desna žuta štampa ne prestaje da izveštava o „pretećem talasu bugarskih i rumunskih prosjaka“. Tako je tabloid „San“ nedeljama pisao o „drčnim prosjacima“, koji smatraju „da je Britanija sada i njihova zemlja“. „Dejli mejl“ uoči nove godine piše o tome kako su cene avionskih karata do Londona u zemljama istočne Evrope skočile i do 3000 funti. A nakon što je slika polupraznih aerodroma i autobuskih stanica obišla Britaniju, ovaj tabloid nastavlja da prati mladog Viktora Spireskua, „prvog Rumuna koji je ušao u Britaniju“, donoseći bombastične naslove o tome kako je Spiresku navodno bez posla i sa rumunskim kriminalnim dosijeom.

Ukoliko je „prvi Rumun“ ostao bez posla, ne bi mogao da optereti britanski socijalni sistem, jer je 1. januara na snagu u Velikoj Britaniji stupila izmena Zakona o socijalnoj pomoći. Prema novim merama, radnici iz zemalja EU moraju biti u zemlji najmanje tri meseca kako bi koristili povlastice nezaposlenih. A nakon šest meseci korišćenja socijalne pomoći samo oni koji mogu da dokažu da postoji šansa da će pronaći posao mogu da ostanu u zemlji. Zakon nalaže da se građani EU zemalja koji budu pronađeni kako prose, automatski deportuju.

Izmena zakona ocenjena je kao „jurnjava“ Dejvida Kameruna da u „pet do dvanaest“ umiri evroskeptike. Politički komentatori „Fajnenšel tajms-a“ pišu da Kamerun igra „opasnu igru“ pokušavajući da udovolji potencijalnim glasačima evroskeptične Britanske nezavisne partije (UKIP), kojoj podrška, prema istraživanjima javnog mnjenja, jača uoči majskih izbora za Evropski parlament. Vođa UKIP-a Najdžel Feridž izričit je da radnici iz EU ne mogu primati socijalnu pomoć u prvih pet godina boravka u Britaniji i ne prestaje sa izjavama da se „talas siromašnih Rumuna, Bugara i rumunskih Roma“ neizostavno očekuje.

Pritisak na premijera Kamerona vrše i evroskeptici iz njegove Konzervativne stranke – devedesetoro konzervativnih poslanika predalo je prošle nedelje zahtev o uvođenju veta na sadašnje i buduće zakone Evropske unije, koji se „protive nacionalnom interesu“ Velike Britanije. „Moramo biti realniji,“ poručio je ministar spoljnih poslova Vilijam Hejg odbivši zahtev grupe konzervativaca o uvođenju veta.

Da je debata o pravima imigranata u Velikoj Britaniji dostigla stepen apsurda pokazao je i mini skandal poslanice konzervativaca Nadin Doris, koja je gostujući na BBC-ju izjavila da se striktne mere moraju preduzeti zbog pretnje priliva velikog broja imigranata iz Jugoslavije i time izazvala buru podrugljivih komentara na društvenim mrežama.

Burne reakcije u javnosti izazvao je i dokumentarni film političkog urednika BBC-ja Nika Robinsona „Istina o imigraciji“, kojim je Robinsom prvi put javno kritikovao britanski javni servis da je godinama cenzurisao debatu o imigrantima i da britanska javnost ima iskrivljenu percepciju o broju doseljenika koji žive na Ostrvu. Kritičari su mu odgovorili da nije rekao zapravo ništa novo, jer se o imigraciji u Britaniji već decenijama „ogovara, a ne razgovara“.

Podeljenost i žustre reakcije britanskih političara na otvaranje tržišta rada za Bugarske i Rumunske građane mnogi smatraju uvodom u debatu o budućnosti Velike Britanije. Tako je politički urednik lista „Gardijan“ Patrik Vintur ocenio da će 2014. biti godina u kojoj će Britanija ne samo odlučivati o budućnosti svoje vlade, već i o budućnosti svog „nacionalnog identiteta“. Po njemu, politička utakmica će se slomiti na izborima za Evropski parlament u maju, razmatranju „specijalne veze“ sa Amerikom i septembarskom referendumu o nezavisnosti Škotske. Debata o imigrantima, samo je uvertira.

Petra Živić