Pokrajinski sekretar za poljoprivredu Vojvodine Goran Ješić već tri nedelje je u centru famozne „mlečne krize“, zato što je skrenuo pažnju na povećan nivo aflatoksina u mleku koje se prodaje građanima Srbije. Mada su i „holandske analize“ pokazale da je on o tome iznosio validne podatke, mnogi ga proglašavaju za čoveka koji iz opozicionih političkih razloga radi protiv stočara i mlekadžija u Srbiji. O svim dimenzijama ove afere razgovarali smo sa ovim političarem u trenutku kada se još ne vidi rešenje za normalizaciju proizvodnje i potrošnje mleka.
„VREME„: Skoro tri nedelje traje tzv. mlečna afera, a još nije jasno kako će se ona razrešiti. Ona ima zdravstveno–ekonomsku, ali i političku dimenziju. Šta po vašem mišljenju treba dalje činiti u pogledu onoga prioritetnog – zdravlja i saniranja ekonomskih šteta?
GORAN JEŠIĆ: Pre svega, obaveza je države da kontroliše mleko, da se vratimo na evropske standarde i ponudimo kvalitet u tako osetljivom proizvodu kakav je mleko. Mi smo odmah, posle nekoliko dana od izbijanja te „afere“, formirali stručnu radnu grupu koja je počela da rešava problem tamo gde je on i nastao – u domenu loše stočne hrane, pre svega zaraženog kukuruza ove godine.
Jedini način da vratimo poverenje potrošača mleka jeste da pratimo kretanje aflatoksina u mleku i popravimo stočna hraniva, pre svega kod najvećih farmi, pa potom kod malih proizvođača – jer konzumno mleko je ono koje se meša iz hiljade izvora širom Srbije. Bitno je da razdvojite zdravo mleko i ono koje još to nije. Tek tada kada to obezbedite, neka zvanična državna institucija će moći potrošače obavestiti da je mleko bezbedno.
Nažalost, dosad je u ovoj aferi dominirala politika. Tačnije, Ministarstvo poljoprivrede Vlade Srbije je, bežeći od realnog problema, sve prebacilo na teren politike.
Vlada se doista obrukala u ovoj stvari, ciljam najviše na rešavanje problema putem napuštanja evropskog standarda podnošljivosti aflatoksina. Najavljeno je da će se ta mera ukinuti, da ćemo se vratiti na evropsku meru od 0,05 mikrograma aflatoksina u kilogramu mleka. Kako obezbediti pretpostavke za taj limit?
Ključna stvar je osloniti se na stručna mišljenja. Nije slučajno evropski standard toliko strog i nije slučajno da su zemlje koje se nalaze u našoj klimatskoj zoni (Mađarska i Rumunija) potpuno isključile prisustvo aflatoksina u mleku, jer se plesan u našoj zoni često javlja, a ona je veoma opasna i njeno dejstvo u jetri je slično dejstvu teških metala – ne možete da je izbacite iz organizma. Zato je taj toksin toliko rizičan za trudnice i decu do sedam godina. To je zdravstveni aspekt našeg problema.
nastavak
Drugi aspekt je, naravno, ekonomski. Srbija je ozbiljna poljoprivredna zemlja, značajan izvoznik kukuruza i žitarica, ali i mleka, naročito u regionu – a evropski limit aflatoksina nam je omogućavao da budemo konkurentni u izvozu. Sa povećanjem limita tolerancije ovog toksina mi sami sebe izbacujemo sa naših tradicionalnih tržišta.
U tom kontekstu mogu da kažem da je Vlada Srbije sve u vezi s aflatoksinom radila i uradila veoma pogrešno. Ona čak nije ni priznala krizu, sve dok nije na to bila prinuđena, iako je već dugo imala sve relevantne podatke. Već tokom jesenje berbe kukuruza znalo se da će problem sa buđavošću ove sezone biti velik i da se povodom toga proizvođačima stočne hrane i mleka moraju uputiti jasna i precizna uputstva. Za to i služe mnogobrojne državne institucije koje bi trebalo da brinu o bezbednosti hrane. Sve je to propušteno da se učini, to jest od početka je taj problem guran pod tepih i vođena je politika zataškavanja. Na primer, već septembra prošle godine došlo je do zabrane izvoza, odnosno zabrane uvoza značajnog kontingenta našeg kukuruza, na intervenciju kupaca i njihovih zemalja. A kriza sa aflatoksinom eskalirala je tek sada?
Po meni je još veći problem to što su veliki proizvođači mleka, čiji su obrti ogromni u Srbiji i imaju značajne profite, a koji su ovde veliki monopolisti, sve to blagovremeno i sami znali, ali ništa nisu preduzimali, verujući, valjda, da će i sve zemlje u okruženju zataškavati krizu s kvalitetom mleka, jer su i njihove vlade klimave. Međutim, problem je iskrsao tamo gde se većina nije nadala, u Bosni, pa je to isteralo na čistinu Vladu u Hrvatskoj, koja je takođe pokušala da zataška problem. Tada smo mi iz Vojvodine prozvali Vladu Srbije, pa se problem proširio i na Crnu Goru i Makedoniju. Vlada Srbije je u takvoj situaciji krenula sa nizom loših poteza, koji su je definitivno kompromitovali kod potrošača mleka i kod nas i u okolini.
Naravno da su sada najugroženiji mali farmeri koji od mleka imaju jedini „živ novac“, a koji su i inače najsiromašniji deo poljoprivrednih proizvođača. Vlada je stavljanjem van snage pravilnika o količini aflatoksina u mleku, usred krize, napravila opasan presedan, jer svaka buduća vlada bi mogla da se ponaša isto, kod svake sumnje u kvalitet hrane. Sutra neko može da reši, na primer, da stornira pravilnike o borbi protiv trihineloze itd. Ne mogu se realni problemi rešavati administrativnim potezima. Vlada koja misli drugačije je neozbiljna vlada.
Da li je samo reč o neozbiljnosti ili kratkoj pameti, da se nekom prevarom može zadržati pozicija na regionalnom tržištu? Ili je možda reč o nekoj apsurdnoj štednji na sredstvima koja su neophodna za saniranje štete koju izazivaju određene ekstremne klimatske situacije?
Nažalost, ovaj slučaj s mlekom pokazao je da vladina administracija uopšte nije sposobna da štiti građane od najdelikatnijih opasnosti. Evo, na primer, nedavno ste imali i slučaj s nekim lekovima koji se šire na našem tržištu bez kontrole. Srbija je postala depo za najgoru hranu, za loše medikamente i druge proizvode, mada je naša regulativa na tom planu gotovo ista kao i ona evropska. To pokazuje da država ne koristi ili nema instrumente za sprovođenje propisa koje donosi.
No ovde je slučaj još gori, jer je problem bilo moguće anticipirati još juna prošle godine, pošto je reč o problemu koji se neumitno javlja posle svake suše. Dakle, Vlada je mogla od jula da krene sa merama koje bi predupredile taj problem s mlekom. Da je to učinjeno, sada bismo mogli da ojačamo našu poziciju na spoljnim tržištima, to jest sada bi Srbija mogla da dobro zaradi na izvozu. Međutim, mi nemamo državne institucije koje rade u korist građana i u korist države, a to je smisao kontrole hrane. To je naš zajednički poraz u ovom trenutku.
Pokazalo se da je republička vlada naročito osetljiva na narušavanje njenog monopola na informisanje građana u pogledu bezbednosti hrane. Sećamo se onih izjava o tome ko uopšte ima pravo da kaže da problem postoji ili ne postoji, da vi niste ovlašćeni za iznošenje podataka i tako redom. Kuda to vodi, ako ni jedan Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu ne sme da iznosi svoje podatke?
U ovom trenutku imamo apsolutnu kontrolu Vlade nad vodećim medijima, to nije viđeno ni u vreme Miloševića. Kao da je problem mleka ravan bombardovanju i nekom ratnom stanju. Možda je to od tada ostalo u svesti prvog potpredsednika Vlade, kada je on bio cenzor cele štampe.
Kada nisu priznali krizu oko mleka, za koju su sami odgovorni, refleksno su pokušali da problem presele na politički teren, što je dakako potpuno pogrešno. U tom političkom natezanju ne može se doći do pobednika, kada je mleko zatrovano. Tu ne može biti pobednik Goran Ješić, jer svi smo na gubitku. No, moj je posao bio da skrenem pažnju na zatrovanost mleka – što mi je stavljano na teret, kao navodno neovlašćenom licu za analizu njegovog kvaliteta. To je ludo, jer je svako u ovoj državi, u skladu sa njenim zakonima, imao pravo da čim posumnja u kvalitet hrane zatraži ili poruči analizu njenog kvaliteta. Svako udruženje građana je moglo da naruči takvu analizu i o njenim rezultatima izvesti javnost – a nekmoli pokrajinski sekretar za poljoprivredu kome je to čak i dužnost.
Mi smo tu analizu i naručili zbog toga što smo hteli da pomognemo našim farmerima da poprave kvalitet mleka, a to i dalje pokušavamo. Krenuli smo od proteina, a kasnije smo stigli do aflatoksina.
Ako se vratim na političku dimenziju ove krize, prvo moram da podsetim da na moju molbu moja stranka (DS) uopšte nije ulazila u problem s mlekom, jer sam ja smatrao da se on mora prvo razrešavati na relaciji dve vlade, Vlade Srbije i Vlade Vojvodine. Međutim, na svako moje pitanje Vladi Srbije, dobijao sam odgovor iz stranke ministra Kneževića, iz SNS-a. Ta politička igra je još jedan dokaz o neozbiljnosti modela vođenja državne politike. Dakle, nisu aktivirane institucije, nije uočeno koje institucije čak nedostaju u lancu kontrole, ne priznaju se nikakve, pa ni najočiglednije greške – samo se izdaju stranačka politička saopštenja i samo se čeka šta će jedan čovek da reši. To nije samo neozbiljno nego i opasno, jer vodi ka diktaturi.
Ne bih mogao da se složim da Vlada Srbije kontroliše sve medije. Uostalom, svi mediji su odmah preneli vaša upozorenja, čim ste ih izrekli. I sami kažete da je i vama problem poznat još od prošlog leta, mogli ste i vi ranije da se obratite javnosti. Zbog toga se stiče utisak da je vaša akcija ipak bila i politički motivisana?
Mi smo još u septembru, preko naše laboratorije, koja je najopremljenija u Srbiji, objavili da je u tom trenutku 37 odsto kukuruza zaraženo aflatoksinom. Ti podaci su dostavljeni Ministarstvu poljoprivrede Vlade Srbije – ali se ništa nije desilo. Oni su, zapravo, posle izašli sa podatkom da je zaraženo 7 odsto kukuruza. Mi smo objavili naše nalaze, ali pošto građani direktno ne konzumiraju kukuruz, nije se podigla prašina.
Imate pravo, moju nedavnu izjavu o zaraženosti mleka su preneli svi mediji, ali je veoma brzo počelo političko spinovanje, pa su gotovo svi mediji stavljeni pod kontrolu Vlade. Mediji, na primer, nisu pitali Vladu zašto rezultati analiza iz Holandije, koje dobijete za četiri-pet dana, ne stižu do javnosti toliko dugo. Stigli su posle 15 dana. U međuvremenu Vlada saopštava da je sve mleko u prodavnicama apsolutno ispravno, to jest da odgovara postojećem pravilniku. To saopštenje je poslato još pre promene pravilnika itd. Čim mleko bude odgovaralo evropskom pravilniku, mi ćemo istog dana o tome obavestiti građane Srbije.
Bila je upadljiva nervozna reakcija Vlade Srbije na vaše podatke. Da li je reč o tome da je Vlada posebno osetljiva na kritike koje ukazuju na njenu inkompetenciju ili na njenu improvizovanu politiku – ili se vaša kritika pojavila u nekom za Vladu osetljivom trenutku?
Ne znam otkud ta nervoza, jer mi smo samo radili svoj posao. I mi smo mogli kriti podatke, ne znam da li su se zbog toga osetili izneverenim. Mi smo, u stvari, pretpostavljali da nećemo naići na razumevanje, da ćemo biti proglašeni za saradnike tajkuna – uvoznika, da će nas optužiti za kriminal. Evo, sada je počela „bočna kampanja“ protiv mene lično. Mi smo to očekivali, jer smo primetili da tu Vladu, od njenog osnivanja, niko ne kritikuje, niko se ne usuđuje da je kritikuje, naročito ne njenog prvog potpredsednika. Jer nije ova stvar samo pitanje resornog ministarstva, nego je u pitanju kredibilitet cele Vlade. Tu su umešani i Ministarstvo zdravlja i mnogi drugi. Zakon o zaštiti hrane tačno kaže da svako ko ugrožava zdravlje ljudi mora da odgovara. Da ide u zatvor, ako ne preduzme mere da to spreči.
Dakle, prvi put je neko ozbiljno kritikovao Vladu, to jest njen nerad, i ta nervozna reakcija je neprihvatljiva. Ja sam lično očekivao da će oni reći – stekli smo saznanje o rizicima, preduzećemo te i te mere da se oni otklone. Međutim, kao što sam već rekao, oni su odmah prešli na politički teren, a što je najgore, oni i dalje ne rešavaju realan problem.
Znači, Vlada Srbije još nije povukla iz robnih rezervi ozbiljne količine ispravnog kukuruza. Naknadno je tek priznala da je falsifikovala procenat zaraženosti kukuruza u tim rezervama septembra prošle godine, jer je sada umesto onih 7 odsto, zvanično objavila da je takvog kukuruza 31 odsto. Vlada još nije naredila velikim prerađivačima da i dalje otkupljuju mleko od malih proizvođača, mada je to najavila. Oni su počeli da distribuiraju neke količine ispravnog kukuruza, ali ne znamo kolike su to količine, kome idu i po kojim kriterijumima. Vlada nema precizne analize o tome koji se kukuruz može „popravljati“, a koji ne može. U međuvremenu, mali farmeri više nemaju nikakvog hraniva za svoje krave, čak ni zaraženog kukuruza, a Vladine rezerve ne kreću u masivniju akciju, da bi ona pokušala da sačuva stočni fond, koji i inače drastično opada svake godine.
Krivica nije samo kod Vlade, nego i kod velikih prerađivača, to jest tajkuna koji drže monopol u prometu mleka. Tako da imamo neobičnu situaciju da Vlada Srbije stalno galami protiv tajkuna, a ovde kod mleka kao da su povezani s velikim kompanijama i njihovim vlasnicima. Zašto bi Vlada brinula da li će Imlek ove godine izgubiti svoje profite u Srbiji, kad je na drugoj strani zdravlje građana Srbije? To je i dovelo do ovog problema, za koji se zasad i ne vidi rešenje. Mi predlažemo da se iznese zdrava stočna hrana, da se ažurira i stabilizuje kontrola i da se sve radi transparentno.
Neki politički analitičari vas lično već nazivaju „probnim pilotom DS–a„. Možda je to zbog utiska da ste akciju samostalno pokrenuli, jer ste političku podršku od Vlade Vojvodine i vođstva DS–a dobili sa znatnom zadrškom. Uostalom, nije vam prvi put da pokrećete nešto čemu se ne vidi jasan kraj. U kojoj meri sada doista osećate podršku Đilasa i Pajtića?
Ponavljam, ja radim svoj posao. Kako bi se bilo ko osećao kad dobije rezultate o štetnosti nekog proizvoda koji troše stotine hiljada ljudi. A ja sam prvo o tome obavestio resorne ministre, a potom i premijera, a tek potom javnost. Na to sam ih i upozorio, ali nisu ništa preduzeli.
Ja sam insistirao kod vođstva DS-a, kod Dragana Đilasa i Bojana Pajtića, da se stranka ne meša u sukob koji je odmah otvoren. Sedam-osam dana nakon toga, kada me je uporno napadao SNS, Demokratska stranka je bila prinuđena da se uključi i traži smenu resornog ministarstva.
Uostalom, Goran Knežević nije prva violina kod dirigenta Tasovca, pa da ga Tasovac smenjuje, nego je on političar koji je kroz politički proces došao na mesto ministra poljoprivrede. Vojvođanska vlada je, inače, od početka bila obaveštavana o akcijama Sekretarijata za poljoprivredu, ona je takođe odgovorna za zdravlje građana Vojvodine. Rečju, svako mora da deluje u skladu sa svojim obavezama.
Kako komentarišete teoriju da ste na izvestan način, bacajući rukavicu ministru poljoprivrede iz redova SNS–a, „razbili“ i onu već dugo prisutnu kombinaciju o takozvanoj velikoj koaliciji u nekom budućem vremenu?
Ponavljam, DS se u ovu stvar uključio tek osam dana nakon izbijanja afere, a SNS je već prvog dana krizu s mlekom prebacio na politički teren. To je u krajnjoj liniji logično, jer svi smo mi političari. Na taj način, međutim, ne može se rešiti realan problem, jer ni DS ni SNS nisu krivi za krizu mleka, nego ministar poljoprivrede, koji nije radio svoj posao i koji nije kompetentan. A znali su dimenzije problema i o njima raspravljali na kolegijumima u Ministarstvu poljoprivrede – pa ipak nisu ništa preduzimali.
DS je najveća opoziciona stranka i naravno da ona mora biti najžešći kritičar Vlade. Ovo su teme na kojima se pokazuje nesposobnost koalicije na vlasti, to jest članova Vlade. Ja ne mogu da kritikujem načelnu orijentaciju Vlade Srbije ka evropskim integracijama, jer i mi smo za taj kurs. DS je čak rekao da će tu orijentaciju podržavati i pomagati njene napore da Srbije dobije datum početka pregovora sa EU.
Kriza s mlekom pokazala je još jedan indikativan detalj – oni tabloidi koji gotovo ne kriju da su „oglašivači“ namera istražnih organa na polju bučno proglašene „antikorupcijske politike„, odjednom su pustili u promet i neke vaše navodne sumnjive poslove i zloupotrebe dok ste bili gradonačelnik u Inđiji i ko zna kad ranije. Kako to komentarišete, da li se ovde vidi da se i borba protiv korupcije politički instrumentalizuje radi disciplinovanja opozicije?
Ja sam dvanaest godina bio gradonačelnik Inđije i ne bežim od odgovornosti za bilo šta što sam učinio u tom razdoblju. Šibu o kojoj govorite prošao sam još u vreme Koštunice, pa potom u vreme Tadića – stalno se nešto tražilo protiv mene, ali nisu ništa našli. Naravno da je borba protiv korupcije koju spominjete – selektivna. To se, istina, radilo i ranije, i kada je DS imao svoje tabloide i bio na vlasti. Međutim, to je veliki problem kada tabloidi mogu svakog da proglase lopovom, a u stvari je iza njihovih leđa državna vlast. A kada državna vlast na polju elementarne pravne sigurnosti stane uz hajkače, onda stvarno niko nije bezbedan.