Nema mere od koje svi imaju koristi

Zajednički imenitelj svih vlasti od dvehiljadite do sada su Mlađan Dinkić i Rasim Ljajić. Međutim, dok je Dinkić uvek bio tamo gde su pare, Ljajiću su vazda zapadali najdelikatniji poslovi: u vreme kad su isporučivani optuženici Haškom tribunalu, bio je ministar za ljudska i manjinska prava i svaki transfer u Hag je on potpisivao, u vreme kad je privatizacija pokazala svoju ružnu stranu, u vreme velikih otpuštanja radnika, protesta, zaprečavanja pruga i puteva bio je ministar rada i socijalne politike i on je bio taj koji je morao da se oči u oči gleda sa gubitnicima tranzicije, da objašnjava zašto je tako kako je… Evo i sad: u godini najveće suše i enormnog poskupljenja hrane, u godini kad kroz državnu kasu duva promaja pa je povećana stopa PDV-a, kad su povećane akcize, baš kad poskupljuje otprilike sve, zapao mu je resor trgovine.

„VREME„: Vama kao da je usud da budete tamo gde najviše grmi?

RASIM LJAJIĆ: Dva sata pre nego što ste došli, reče mi jedan kolega koji je radio sa mnom i u prethodnom ministarstvu: „ovo je prosto neverovatno – gde god smo mi, tu su problemi“. Sećam se kada sam preuzimao dužnost u Ministarstvu rada i socijalne politike: ni dva meseca nije prošlo a imali smo onaj izveštaj, ako se sećate, o stanju u domovima sa decom sa posebnim potrebama. Cela javnost je brujala o tome, ja sam došao u žižu ni kriv ni dužan. Posle sam mesec dana morao da objašnjavam stvari za koje nisam bio odgovoran, niti sam znao kakvo je realno stanje niti sam na bilo koji način odgovoran. Evo i ovo sad – ni mesec dana na ovom mestu, a čini mi se da nikada nije bilo ovako sa poskupljenjima kao ove godine. Bila je kriza 2008. godine, ali nikada na ovaj način tema nije aktuelizovana kao sad. I s pravom kaže taj moj kolega – gde smo mi, tu grmi. Dobro, šta je tu je, ja uvek kažem, da je nešto dobro, ne bi mene zapalo. Na kraju krajeva, u Vladu sam ušao najkasnije, kada su praktično bila podeljena sva mesta, tako da je ostalo ovo ministarstvo kao ponuda, ali u svakom slučaju konstatacija stoji. Nadam se da je ovo poslednji put da imam ovaj usud.

Počela je primena nove, veće stope PDV–a, što će uticati na sve cene sem na cene osnovnih životnih namirnica za koje stopa nije menjana, ali su one ranije već znatno poskupele, poskupela je i osnovna vrsta hleba čiju cenu određuje Vlada – sa 44 na 48,5 dinara za veknu od pola kilograma.

Kao što znate, pekari su tražili da hleb „Sava“ bude 54 dinara. Oni su to opravdavali cenom brašna koja je porasla 30 posto, da je cena pšenice porasla 30 posto, da su prošle godine kupovali brašno po 27 dinara, da ga ove godine kupuju po 38 dinara, da je cena pšenice bila 17-18 dinara, da je sada po 28 dinara. Takođe, cena goriva je „otišla“, pa kursne razlike…

Prošle godine, pa pretprošle, pa one ispred i svake godine unazad pekari su tražili poskupljenje hleba i uvek su imali „jako“ obrazloženje zašto tako mora da bude: ako je pšenica skuplja nego prethodne godine, onda je to razlog, ali ako je pšenica jeftinija, to onda nije razlog za pojeftinjenje, već opet treba da poskupi jer je skuplja recimo struja, pa je skuplja so, gorivo, hrana za kanarince…

Dobili smo „inpute“ malih zanatlija, ali i od velikih industrijskih pekara, pa smo onda mi pravili računicu na osnovu nekih naših pokazatelja i rekli smo: ovo je cena koju možemo da prihvatimo uključujući i uvažavajući sve vaše razloge, a vi uzmite ili ostavite – mi smatramo da možete da se pokrijete sa ovom cenom i da zaradite. Tu je zarada od 3,5 do 5 dinara po vekni hleba, zavisno od proizvođača. Iovako nije pekarima glavna zarada na hlebu, već na pecivu. Ovo je sada cena koja će važiti narednih šest meseci sasvim sigurno. Oni i dalje tvrde da je to socijalna cena, mi mislimo da smo dali jednu cenu koja predstavlja kompromis između toga da imaju ekonomski održivu cenu hleba, a da pritom imamo i cenu hleba koja će štititi i one najugroženije kategorije stanovništva. Mogu vam reći da smo se za jedan dinar, ma za pedeset para smo se cenkali po četiri i po sata.

Isto kao i sa hlebom, svake godine ili skoro svake godine u jesen biva da nema zejtina. Kapacitet srpskih uljara je dvostruko veći od potreba tržišta, ulje se izvozi, a u maloprodaji ga nema, ili ga ima „na kašičicu„. Nelogično, zar ne?

Obišao sam uljare i dobio neke odgovore koji mi se čine verodostojnim: suša je bila katastrofalna, rod suncokreta je bitno manji od prošlogodišnjeg, cena suncokreta je skočila sa 330 evra po toni, koliko je koštao prošle godine, na današnjih 480 do 500 evra. To je bio jedan razlog da oni podignu cenu iako žetva nije ni bila završena. Dakle, porasla je cena upravo na psihološkoj priči o mogućim nestašicama i iz toga je proizašla potreba uljara da automatski povećaju cenu. Drugi razlog što je samo jedna uljara, da ne pominjemo imena, proizvodila uobičajene količine, dok su druge dve uljare otkupile manju količinu suncokreta nego inače, ni 50.000 tona, i proizvodile su manje količine ulja, a četvrta uljara je proizvodila manje količine zato što se pokvarila neka presa koja je važna u procesu proizvodnje. Psihološke nestašice i skok cena, objektivno manja proizvodnja, time manja isporuka trgovcima determinisali su s jedne strane cenovnu, a s druge strane i tržišnu nestabilnost. Zbog toga, sproveli smo nekoliko mera. Jedna od njih je zabrana izvoza suncokreta, soje i šećerne repe. Ujedno, doneli smo odluku o intervenciji iz robnih rezervi, sa nekih 5000 tona ulja, a već u četvrtak ćemo još to da povećamo sa dodatnih 3000 tona. Tako ćemo tokom celog meseca oktobra imati isporuke prema trgovinskim lancima ulja iz robnih rezervi.

Bila je suša i u Mađarskoj, prinos je i tamo podbacio, na Budimpeštanskoj berzi suncokret košta više nego kod nas, a opet zejtin je jeftiniji, biće zbog slobodnog tržišta: da ne govorim u Nemačkoj. Njihovo tržište je slobodno, ali pitam se da li je naše tržište slobodno, jer ako jedna uljara vama određuje cenu, to onda više nije slobodno tržište.

To su monopoli, to je nedostatak konkurencije. To je nešto što je u Evropi nezamislivo, tamo imaju zdravu tržišnu utakmicu uz učešće više aktera koji se bore za svakog kupca i potrošača, bore se za mesto na tržištu kvalitetom, redovnim isporukama i cenom. Vi ovde imate četiri ili pet proizvođača ulja, ajde da kažemo pet relevantnih proizvođača ulja i praktično se tu spisak završava, što pruža mogućnost „kartelisanja“. Svi ovi problemi – rast cena, nestašice – posledice su zapravo nedovoljne konkurencije i imate onda ovakvu situaciju da sve što možete da uradite jeste da intervenišete iz robnih rezervi, da zabranite izvoz pa onda imate problem sa Evropskom unijom, ili da ukinete carine na uvoz, za šta opet Evropska unija može da reaguje. Mi smo, naime, u jednom spoljnotrgovinskom režimu i moramo da to prihvatimo i da o svakoj izmeni režima, bilo da je reč o izvozu ili uvozu, obaveštavamo Evropsku uniju i pratimo njenu reakciju dokle možemo u tome da idemo. Ipak, razmatramo mogućnost, mislim da će to biti na sledećoj sednici Vlade u četvrtak, da interventno dozvolimo bescarinski uvoz ulja, da bismo sprečili eventualnu nestašicu.

Isto to smo već imali ranije: prvo nestašica, zatim poskupljenje, pa intervencija iz robnih rezervi i na kraju interventni uvoz. Međutim, ni litar ulja nije uvezen.

Zato što nije baš bilo interesa za uvoz, zato što je cena ulja u regionu manje-više slična, pa onda dok se plate troškovi transporta to ulje vam je skuplje i trgovci nemaju razloga da ga uvoze. Verujem da će bescarinski uvoz ulja već kao najava, ako ništa drugo onda u psihološkom smislu, uticati na situaciju na tržištu. Gledali smo cene u okruženju i postoji mogućnost uvoza iz Bosne i Mađarske, gde ulje ima nižu cenu od ovdašnje. Kao država, uradićemo sve što možemo da bismo sprečili poremećaje koje smo imali na tržištu kada je reč o snabdevenosti uljem.

Uredbom je zabranjen izvoz suncokreta, soje i šećerne repe, što se odmah očitovalo padom cena na Produktnoj berzi. Ima onih koji tu meru podržavaju u nadi da će to direktno uticati na sniženje cena finalnih proizvoda, ali se ratari, rekao bih, s pravom bune: em im je suša pojela rod, em je i cena ovom uredbom oborena. Dvostruko su, tvrde, oštećeni.

Ne postoji mera koja neće biti osporavana i ne postoji mera koja će svima ići direktno u korist. Mi smo ovde gledali da postignemo glavni cilj, a to je stabilizacija tržišta i proizvodnje osnovnih životnih namirnica za domaće potrebe. Postoje svakako i mane ove mere. Jedna od tih kritika koje smo dobili od Evropske unije jeste da je to mera protekcionizma. Imali smo problema i sa Hrvatskom. Hrvatska je, naime, subvencionisala svoje proizvođače da sa našim ratarima sklapaju ugovore o proizvodnji, a sad ne mogu da preuzmu to za šta su avansno platili. Ali, kao što sam rekao, glavni cilj je bio da obezbedimo sirovine za proizvodnju za domaće potrebe uz sve rizike da će ta mera nekoga pogoditi i da će biti kritika od strane Evropske unije, koju smo mi obavestili o razlozima zbog kojih smo tu meru doneli i koja je privremenog karaktera. Sa druge strane, smatramo da je cena ratarskih kultura na domaćem tržištu dovoljno visoka da ne šteti proizvođačima i da oni imaju sasvim sigurnog kupca po toj ceni na domaćem tržištu i da se tu neće napraviti velika ekonomska šteta za njih, a da ćemo mi opet obezbediti proizvodnju ulja i šećera

Suša je najviše uticala na podbačaj roda kukuruza, ali njegov izvoz nije zabranjen.

Razgovarao sam i sa Ministarstvom poljoprivrede, koje je iniciralo donošenje mere o privremenoj zabrani izvoza. Pitao sam ih zašto ne i kukuruz, odgovorili su mi da berba još nije završena, da se još ne znaju definitivni bilansi i da još ima vremena da se donese definitivna odluka o eventualnoj zabrani ukoliko za to bude bilo potrebe. Od sutra počinjemo na berzi otkup 200.000 tona kukuruza kako bismo kasnije mogli da intervenišemo iz robnih rezervi, ukoliko se za to pokaže potreba, ukoliko budemo imali nestašice u proizvodnji stočne hrane ili poskupljenja stočne hrane, što bi se odrazilo i na cene mleka i mesa.

Da li u Robnim rezervama zaista postoje taj kukuruz i ta pšenica, taj zejtin i taj šećer? Godinama se provlači priča da su državne rezerve, u stvari, „papirne„?

Iskreno, više puta otkako sam došao na ovu funkciju, čuo sam za sumnju da u Robnim rezervama nema robe u obimu kako stoji u evidencijama. Čuo sam čak i za mahinacije koje su vršene u prošlosti oko intervencija iz robnih rezervi, da se neko obogatio zahvaljujući tim intervencijama. Čuo sam svakakve priče. Zato sam naredio da se izvrši vanredni popis zaliha, da vidimo da li zaista imamo 209.000 tona pšenice kako je meni rečeno, da li imamo tih 79.000 tona kukuruza kako mi je rečeno, upravo iz razloga koji ste vi naveli – zbog sumnje da li je to na papiru ili mi stvarno to imamo da možemo da intervenišemo. Rečeno je da manje-više postoji ta količina koja stoji u evidenciji. Sada sam naredio da se to uradi ponovo, iako su pre dva meseca to već radili, da ponovo urade taj popis, da vidimo šta sve tačno i koliko imamo, da bismo mogli da planiramo nekoliko meseci unapred s obzirom da bi moglo da dođe do poremećaja tržišta.

Ovo bi pre bilo pitanje za ministra poljoprivrede, ali mleko je takođe nešto što se nalazi u trgovinama, pa eto, kad smo već u kancelariji: nema dovoljno stočne hrane, mlečne krave se transportuju u klanice, domaćeg sirovog mleka je sve manje, ali se i otkupljuje po sve nižoj ceni, dospeli smo do uvoza iz Bosne i Hercegovine, možda i iz Nemačke, gde je mleko u prodavnicama jeftinije nego ovde, a domeće mlekare najavljuju poskupljenje. Gde je tu logika?

Plašim se da je reč o istoj situaciji, ne baš identičnoj, ali sličnoj kao i sa uljem: mislim da neki proizvođači mleka i mlekari s jedne strane ucenjuju primarne proizvođače, a onda sve nas. Međutim, carina na mleko je mala da bi njeno ukidanje moglo nešto značajnije da utiče na cenu i snabdevenost.

Trgovinski deficit nam je već tradicionalno visok. Kako da se on smanji?

Početak cele priče i kraj cele priče jeste imamo li mi proizvodnju, bilo da je reč o poljoprivredi ili o industriji. Svi govore o izvozu, ali mi moramo da imamo šta da izvezemo. Kada govorimo o strategiji našeg izvoza, strategiji naše trgovine, sve zavisi od toga da li ćemo imati domaću proizvodnju, da li ćemo imati šta da izvezemo i da li ćemo moći da dovedemo strane ulagače i investitore koji su, opet, u najvećem obimu i izvoznici.

Zaista, šta je to što mi proizvodimo za izvoz?

Dobro pitanje: šta je to što mi proizvodimo a da može da se izveze? Kada sve stavimo na papir, vidi se da se spisak završava na četiri, pet vrsta robe – žitarice, smrznuto voće, konzervisano voće i povrće, šećer, čelik dok je US Stil radio, obojeni metali i tačka. Nažalost, to je naša realnost.

Kakav je plan da se ta realnost izmeni?

Plan je da se oslobodimo viška birokratskih procedura, da se stvori takav ambijent za strane i domaće ulagače. Pre svega, promenićemo Zakon o trgovini. Zamislite, u njemu stoji odredba da Ministarstvo trgovine daje saglasnost za izgradnju trgovinskih objekata većih od dve hiljade kvadrata. Kakva glupost: vi na nekoj tamo opštini dobijete sve dozvole da pravite, ne znam, šoping-centar recimo, da biste na kraju došli kod mene, a ja vas, već iz nekog razloga, odbijem. To ćemo da uradimo da bismo stvorili ambijent za zdravu konkurenciju, da bismo obezbedili pravnu sigurnost za sve koji su spremni da investiraju. Mislim da je jako dobro što smo krenuli sa ukidanjem parafiskalnih nameta, sa ukidanjem agencija.

Sa ukidanjem agencija ova vlada se nije baš proslavila: od stotinu i koliko već njih ukinuto ih je celih sedam.

Sporo to ide jer mnoge od tih agencija su uspostavljene zakonom i zakonom moraju da budu ukinute. Mora sada svako ministarstvo da predloži izmenu zakona, pa da parlament o tome raspravlja… Ovo što je moglo da se uradi sada, urađeno je, ali to bi stvarno bilo ništa ako se na ovome bude stalo. Očekujem da se taj proces nastavi kroz izmene drugih zakona, moguće je spajanje nekih agencija. Sve su to koraci u dobrom pravcu. Dobar korak je izdvajanje više sredstava u rebalansu za Ministarstvo poljoprivrede, a plan je da naredne godine bude još veći.

Da se vratimo na trgovinu: kod nas je sve skuplje nego u okruženje, ali i vodećim članicama Evropske unije, sem Hrvatske koja nas, istina, u tome „šije„. To je, cenim, zato što ovde nema konkurencije?

To je apsolutno jedini razlog.

Šta ćete vi da uradite da konkurencije ubuduće bude?

To je ovo o čemu smo i dosad govorili. Moramo velikim trgovinskim lancima da pružimo ovde sve uslove da dođu, ulože, investiraju, posluju. Niko neće da dođe ovamo ako nema mogućnosti da ostvari profit. Niko neće da dođe ovamo ako ima nestabilnost po bilo kom osnovu: političkom, ekonomskom, pravnom. Moramo da uverimo sve da je Srbija značajna investiciona destinacija, da u Srbiji vredi investirati i ulagati i da se može ostvariti značajan profit, da su manji porezi nego u drugim zemljama, da su podsticaji veći nego u drugim zemljama. Nema druge: moramo da se borimo za svakog od tih trgovinskih lanaca i da sprečimo korupciju, a ne da neko dođe i kaže ja ću vam omogućiti dozvole brže nego što je to inače, samo mi dajte koverat…

U Novom Pazaru su održani protesti povodom onog filma koji vređa verska osećanja muslimana. Protesta je bilo širom sveta tim povodom, ali u Novom Pazaru, za razliku od tog celog sveta, protestovali su navijači lokalnog fudbalskog kluba. Kako to komentarišete?

Videla žaba gde se konj potkiva, pa i ona digla nogu: ajde da uđemo i mi u red onih koji zbog nečega protestuju da bismo pokazali da i ovde žive muslimani. Povod je budalaština od filma, od koga su se svi ogradili, pa čak i glumci koji su u njemu učestvovali, ali to je bio dovoljan impuls da se navijači organizuju, pa umesto da navijaju za svoj fudbalski klub, oni se pojavljuju kao branioci interesa i identiteta jednog naroda. Dakle, paradoks nad paradoksima: ako će još navijači da se bave politikom i zaštitom nacionalnih interesa, onda tu nešto nije u redu ili sa tim interesima ili sa tim navijačima. Ne bih znao da kažem sa čim tu tačno nije u redu, ali ono što znam jeste da je efekat svega ovoga katastrofalan po narod koji tamo živi, jer Novi Pazar se svrstao u red gradova gde su bili protesti sa nasiljem, u zemljama gde ginu ljudi, poput Avganistana i Pakistana. Sad vi meni recite, sad smo već načeli ovu temu, ko će sada da dođe i uloži u Novi Pazar: domaćeg kapitala nema, domaće industrije nema koja će da pokrene novi ekonomski ciklus… Jedina vam je sada nada da vam država pomogne u oblasti infrastrukture i da dovede neke inostrane ulagače kojima ćete dati sve uslove o kojima smo sada pričali da bi oni imali interes da dođu tamo. Znači, on treba da prođe Beograd, Novi Sad. Prvo Suboticu, pa Novi Sad, pa Beograd, pa Kragujevac, pa Niš da bi došao u Pazar. A vi mu servirate ovakvu sliku. Golema šteta je napravljena. Ne znam da li je iko video koristi od toga što je neko šetao zbog jednog budalastog, glupog, odvratnog filma koji, usput budi rečeno, nisu ni gledali. Ako ima išta dobro onda je to što nije bilo nikakvog nasilja, što je sve proteklo mirno i verujem da će konačno taj narod neku pouku izvući, da ovakve stvari štete jedino njima koji tamo žive i da kvari svaku perspektivu da možemo da se izvučemo iz tog blata u kome se nalazimo, a nalazimo se u blatu čim je 50 odsto ljudi nezaposleno. Najveće blato koje postoji je to i umesto da se borimo protiv toga, da vidimo načine kako iz toga da izađemo, mi hoćemo da se bavimo svetskom politikom da vidimo šta ko u svetu radi i da to oponašamo. Pa šta je cilj toga? Da li to proizvodi neki pozitivan efekat? O tome ne razmišlja više niko.

foto: m. milenković