Po prirodi stvari, a u najvećem broju slučajeva, brak donese dete ili decu.
Deca su čudo, radost, zabava, briga i već sve to banalno u šta nećemo ulaziti, jer je opštepoznato. Važniji su odnosi.
Dakle: ono malo počinje da se rita iz stomaka; onda zapne i rodi se, pa se posle dvoumi je li mu to baš trebalo. Kad se rodi nalik je na ET-ja; posle se prolepša i stekne ličnost sa pratećim karakterom. Uz redovno održavanje, srtpljenje, nežnost i pažnju, dete uskoro počinje da komunicira (osim smeškanja i gugutanja); tada nastaje prava priča, tek tada vidite s kim imate posla.
Ima onih ćutljivih koji nemaju primedbi dok im nešto ne zasmeta; ima onih koji usta ne zatvaraju; ima ih sklonih debatama. Svi rado postavljaju pitanja i svima – to je moje iskustvo – treba odgovarati istinito, iskreno (lukaviji su oni nego što mi mislimo!) i do kraja. Na primer: dete od četiri godine kihne i ja mu kažem „nazdravlje“, a ono pita zašto sam mu to rekao. Ja kažem da je to od toga što narod misli da kod kijanja hoće da izađe i duša, pa se zato kaže nazdravlje i već slične želje u raznim jezicima. A onda ono pogleda sa okicama i lukavo zapita: „A šta je to duša?“. E, sad, popo budi čovek, što kažu u Banatu… Složili smo se na kraju da kad imaš dušu, onda si živ, a kad umreš više nemaš dušu; funkcionalna definicija, kako da vam kažem, ali je dete bilo zadovoljno. Jednom unuku (7 godina) nedavno sam objašnjavao kako se prave alkoholna pića: razliku između fermentata i destilata itd. Sve je shvatio. Jednom od sinova morao sam da objašnjavam kako radi atomska bomba; zabrinuo se. Devojčicama je sve jasnije, jer ih slične budalaštine ne zanimaju.
Tu onda dolazimo do tzv. vaspitavanja, što je u neposrednoj vezi sa goreopisanim. Nekada su decu lemali kao volove u kupusu, što nije davalo nimalo bolje rezultate od današnjih pristupa vaspitavanju; ali nimalo gore takođe. Lično bih bio više voleo da su me ponekad lemali kao vola u kupusu nego što su na meni primenjivali „moderne“ pedagoške pristupe, kao ljudi obrazovani i napredni. Detetu od tih „modernih“ pristupa nije nimalo lakše; naprotiv: da mi je keva zavalila vruću šljagu umesto što me je prostudirano ignorisala celo popodne – bio bih srećniji. Posle šljage smo kvit; ovako dan-danas vučem traumu, jebi ga.
U svakom slučaju treba sa decom razgovarati, ali bez sranja i popovanja, nego stvarno. Kako ćete to uraditi, ne znam i ne pitajte me; nekog načina svakako ima, ali moraćete ga naći sami. Poučan je primer jednog Koče (četiri godine): kad se otac na njega pedagoški izviče, sve iskreno i činjenično, Koča se zamisli i posle nekog vremena dođe i kaže: „A da mi se sada izviniš zato što si vikao na mene?“. Otac mu se izvini i sve je u redu: pa zar ga nije sam učio da se treba izvinjavati kad napraviš neko sranje i zameriš se nekome? To što je tata bio u pravu kad je vikao ne znači da ne treba da bude i pristojan. Mislite o tome.
Dete je, kao što je poznato, ali ne baš svakome, ljudsko biće; niste vi ništa bolji od njega, bez brige; naprotiv. Deca hoće da lažu; naravno da hoće, sasvim iskreno i pragmatično: to je dokaz da se uče društvenom životu. Ako niste znali, važan i potresni problem autistične dece je to što ne poznaju pojam laži; kad počnu da ga shvataju, lekari i roditelji odahnu. O tome, uostalom, postoji opsežna i uglavnom veoma pametno napisana literatura. Neću da kažem da dete treba učiti da laže; naučiće to i samo, bez brige, čim se normalno socijalizuje. Neko je jednom rekao da se zadatak roditelja svodi na dve stvari: da dete nauče da ide na nošu i da im dete diplomira. Skromno bih dodao: i da dete nauče razlikovanju dobra i zla, ispravnog i pogrešnog. Sve i da im dete ne diplomira, to je već ozbiljno dostignuće; za veće ne znam. Pogledajte samo koliko je pokvarenjaka, pizduna, gamadi i zlikovaca sa diplomama, masterima, magisterijima i doktoratima; ima ih čak i po akademijama nauka; a o politici i da ne govorimo.
Deca onda odrastu i – da se setimo Duška Radovića – ne izmetnu se na vas, nego su bolja. Zar to, uostalom, od njih niste i očekivali? Dobro, ima tu i neke vaše zasluge, istini za volju, ali je njihova veća i ne ponosite se preterano. Pogledajte se u ogledalo i prisetite se kakvi ste magarci bili u njihovim godinama. Dobro ste i prošli, kad čovek pogleda. S druge strane, ako deca ne ispadnu baš najbolje ili ispadnu loše, to je više krivica vaša nego njihova – ali to je tako.
Onda se i vaša deca jednoga dana razmnože. Unuci imaju tu jednu veliku prednost: mazite ih, budalite s njima, zabavljate se sjajno, a kad se useru – vratite ih njihovim roditeljima. Dobro: čuvate ih, pazite ih, brinete se, ne sporim, ali tako i treba da bude – sve dok roditelji ne dođu po njih. U svakom slučaju sve ide po redu: deca imaju decu itd.
U tome je i stvar.
