Ima neka tajna veza

Ima gradova koje događaji, najčešće tragični, delimično izmeštaju u druge prostore. Novi balkanski ratovi su po Londonu, Berlinu, Beču, Torontu rasejali bivšu Jugoslaviju, ali su zajednice tamo ostale nekako utopljene u opšte šarenilo. Hodajući Beogradom, reklo bi se da se duh Sarajeva u ovom gradu dobro ukorenio, svako malo se naleti na „Sarajevski ćevap“, „Sarajevski burek“, veliki je krug ljudi u muzici, filmu, književnosti koji su došli iz Sarajeva.

Sa druge strane, dvadeset godina posle početka rata i šesnaest od njegovog kraja, kao da neugodna tišina leži na priči o sarajevskim Srbima koji su za vreme i posle rata otišli iz svog grada. Možda zato što svaki razgovor o tome uključuje mučne rasprave – ko je pobegao jer je znao da će opsada početi, ko je odlaskom u Beograd, simbol onoga što je Sarajevo četiri godine uništavalo, izdao svoj grad, simbol stradanja u ratu, ali i šta se dešavalo sa onim Srbima koji su ostali, i zašto su posle rata put Beograda otišli i mnogi od njih koji su u Sarajevu proživeli četiri strašne godine.

Verovatno zbog te tišine, zbog „onih tamo i ovih ovde“, sagovornici „Vremena“ kažu da njihova prava imena nisu važna. Na pitanje da li se, i pored duha Sarajeva koji naizgled postoji u Beogradu, ipak čini da su mnoge „beogradske Sarajlije“ nekako izopštene iz obe zajednice, 78-godišnji Rade kaže: „Nema tu opšte atmosfere, svaki je čovjek jedna priča.“

Ako opšteg mesta ima, to je ono o kome govori Nenad: „Pre našeg rata, o ratu nismo ništa znali, to su bile priče koje se drugom dešavaju. Tomas Man, Hana Arent, Adorno pobegli su iz Nemačke jer su bili protivnici nacističke ideologije. Onda počne rat i ti shvatiš da nije lako postati Tomas Man, njegov odlazak je bio značajan za čovečanstvo, a ti nisi Tomas Man. Složen je život, u ratu ima problema o kojima ne misliš dok se ne nađeš u tome. Bežimo iz sebičnih razloga, zato što nećemo da straćimo život u nečemu što se ne zna kada će se završiti, ali imaš roditelje, prijatelje, ako ostanu i ti si u glavi ostao tamo. Mi smo iz Sarajeva pobegli, tako se pričalo, iz jedne demokratske, liberalne sredine u Beograd koji je u svetu shvatan kao simbol totalitarizma, a Beograđani su bežali u inostranstvo jer su bili protiv vlasti, na stranu što su neki napravili od toga biografije. Ali mi smo bili dvostruko krivi, to je stalno lebdelo.“

POČETAK: Za razliku od drugih izbeglica, Sarajlije su retko pričale o mučnim iskustvima početaka u novoj sredini; nekako je to delovalo nepristojno u odnosu na pakao koji su proživljavali oni koji su ostali. „Preživjeli smo zahvaljujući Kinezima i njihovim drangulijama koje smo preprodavali. Neki ljudi su potpuno uništeni, mahom oni koji se ne bi snašli u svim prilikama. Stariji su se teško prilagođavali. Ovdje su instinktom došli jer im je, jednostavno rečeno, ovdje bilo bolje, ali ovdje ih ništa ne zanima, ne idu u pozorište, kafanu, ne znaju muziku“, priča Rade.

„Za izbeglice, svuda je ista situacija“, kaže Nenad. „Moj rođak je izbegao iz Sarajeva u Bijeljinu pa je odatle otišao u Australiju, očajan i besan jer ga tamo nisu prihvatili jer je ‘došljak’.“ Nenad kaže da je važno otići u veću sredinu, u manjim mestima je mnogo teže, tamo su oni koji su došli iz Bosne i danas „one izbeglice“, kao i njihova deca, iako su tu rođena. „Ja nisam imao većih problema, osim što sam bio bez posla, ali bili su i mnogi Beograđani. Svašta sam u početku radio, ali u svetu kulture su se oni koji su znali da rade posao snašli, ne znam za ostale. Sigurno je bilo mnogo teže onima manje obrazovanim, po rubu velikog grada.“

Za Katarinu, nestvaran je bio osećaj da „u ratu stigneš u mir u Beogradu“. „Moje razočarenje je bilo u jednonacionalnu sredinu, ovde su ta prva i druga Srbija bili odvojeni svetovi, jedni za druge su smatrali da su skotovi ako ne misle isto, mrzeli su se, nisu hteli da se druže. U Sarajevu je bilo nekako sofisticiranije i modernije. Mislim da je čak i na početku rata bilo moguće da se sa nekim ne slažeš politički, ali da ne misliš da je loš čovek, tek kasnije se to promenilo. U Beogradu su me svi lepo primili, problem je bio psihološki šok.“ Katarina kaže da je ipak bilo i onih koji su bili besni zato što im se preti sankcijama i bombardovanjem „zbog nas“. „A odavde je krenulo, mada ne mislim da je samo Milošević bio kriv, ali da nije bilo ovoga ovde, ne bi bilo ni onoga tamo. Pa glasine da izbeglice glasaju za Slobu i Šešelja, a većina nije ni imala pravo glasa, državljanstvo se nije moglo dobiti, glasine da su izbeglice bogate i razmažene, priče da deca iz Beograda ginu po bosanskim gudurama.“

Dragica priča da su ona i svi članovi njene porodice stare Sarajlije, intelektualci, ali da ih je nevolja naterala da traže drugo zanimanje. „Odlično su nas svi primili, jedino što na početku morate više da se dokažete nego oni koji su ovdje rođeni. Nismo imali ničiju pomoć, ali Beograd nam je dosta pružio, djeca su se školovala ovdje, snaha se porodila, unuci se sada školuju. Trudimo se da Beogradu vratimo to što smo imali gdje doć.“

„Trebalo bi da budemo zahvalni jer smo primljeni, a onda čujem kako neko javno izjavi da ‘izviremo kao iz slivnika’, mi došljaci, pa shvatim da ima sveta koji te trpi, ali te nije prihvatio“, kaže Nenad. „Nismo došli da poseljačimo ovu sredinu kao što su pričali, sredina nije izgubila našim dolaskom. Ne znam nijednog čoveka koji je napravio neku karijeru ovde a da to nije učinio znanjem i radom, bar u kulturi.“

Rade kaže da su pripadnici starijih generacija, poput njegove, „dvojne ličnosti“. „Pate strašno, tamo se kopaju obavezno. Bosna okupira mozak. Mnogi bi se vratili, ali ne smiju da kažu, mlada generacija, odrasla ovdje, ne da nazad. Ovi matori su svi protiv ovih ovdje na vlasti, ali ne znaju za koga su.“

Nenad priča da je njegova, ondašnja „srednja generacija“ pre rata bila kosmopolitska. „Ne moram da pripadam mestu, vežu me ličnosti, situacije, atmosfere. Ne verujem u idealizacije, u lojalnost i pripadnost gradu, nespojivo mi je to sa kosmopolitizmom. Naravno da me za Sarajevo vežu detinjstvo, mladost, ljudi, ali ja mogu da živim bilo gde. Ono što se promenilo je da me pre rata nije zanimala politika, danas sve pratim, i po svetu i ovde. Mi smo postali preosetljivi na političku manipulaciju i previše zainteresovani za politiku. Mentalno smo još u Titovom dobu uređenog i kontrolisanog društva, kad si bilo gde mogao da spavaš u parku čekajući da se ujutru otvori pošta da uzmeš neke pare i nastaviš da putuješ.“

PRE RATA: Neizostavno, razgovor sklizne u predratno doba. Katarina je rođena u Sarajevu, u koje su se roditelji doselili. Kaže da je bila oficirsko dete i nije nikada imala osećanje vekovnih mržnji, o kome su mnogi pričali kada je rat počeo. „Imala sam osećanje jednakosti, kao da sam starosedelac. U Sarajevu su svi bili građani prvog reda. I kada danas odem u Sarajevo, nedostaje mi onaj predratni grad, to je moja psihološka domovina“, priča Katarina. „Tek pred rat sam shvatila da su svi imali svoje strahove, muslimani nisu hteli da ostanu sami sa Srbima zbog pokolja u Drugom svetskom ratu, Srbi nisu hteli sa Hrvatima zbog istih sećanja, svi su se zbog tih sećanja nečega plašili.“

„Bila je zvanična istorija, ali bila je i ‘sijelo istorija’, kada se pričalo šta je ko kome radio ranije“, kaže Rade. „Rat lako počne, da bi ubio 50 ljudi ne treba ti nego pet ljudi. Kada je počelo, lupali su po Sarajevu iz svega što su imali, iz svih oružja, od početka i neprestano. Najgore je bilo onima koji su zbog nečega ‘od svojih’ prešli ‘kod onih’, niko im nije vjerovao. Ja sam sticajem okolnosti prešao sa srpske strane na muslimansku, nisu me smatrali ‘dobrim Srbinom’, pa sam se plašio da mi se nešto ne desi, ali ni tamo nije bilo bolje. Dva prijatelja, muslimana, spavali su kod mene, da neko ne uleti u stan, mogao me je ubiti neko od onih rodoljuba, tako se čuva čovjek. Tako je trebalo da čuvaju muslimane ovdje u Beogradu kada je Šešelj pretio pa su bježali, nije dovoljno da kažeš ‘sve je u redu, ništa ti neće biti’, mora čovjek da osjeti da si uz njega. Ali na kraju sam morao i otud da bježim.“

„Kada sam došla prvi put posle odlaska u Sarajevo, moja prodavačica na pijaci me jurila da mi da pečeno pile, u restoranu su me služili u posebnim bakarnim sudovima, naručili za mene pjesmu ‘Samo za tebe Beograđanko mala’. Moj frizer, kome je sin poginuo u borbi ,poljubio me u ruku i rekao: ‘Ovo nije bio ni Vaš ni moj rat’. Svi su mi se bar javili, pa ipak se mnogo promijenilo…“, priča Dragica.

„Stalna je priča ‘on se strašno promenio, ide u džamiju, veruje u boga’. Prestao je razgovor među ljudima, pa ne vidiš da li si se i ti promenio, da je neko moj najbliži poginuo, možda bih i ja svaki dan išla u crkvu“, kaže Zorica. „Kažu i ono: ‘Da su po tebi pucale granate…’ Što se mene tiče, čini mi se da mnogima manje smetaju oni koji su bili uz Karadžića, jer ‘za njih znamo šta su’, i da ih više nerviram ja zato što sam otišla u Beograd.“

…i ugostiteljski objekti

foto: a. anđić