DOMAĆIN I GOST: Emir Kusturica i Milorad Dodik / foto: radoslav ćebić
Dodik je pred kamerama, u početku izokola, a na kraju i "onako kao što svi mislimo", potvrdio da će na parlamentarnim izborima u Srbiji podržati dosadašnjeg partnera, Demokratsku stranku. Dok je on to govorio, Kusturica je u jednom trenutku gestom profesionalne deformacije, mikrofon pomenute novinarke B92 podigao malo bliže Dodikovim ustima. Jednom od fotografa je osmeh pobegao kroz nos, na šta mu je Kusturica namignuo. Onako profesorski
U ponedeljak 23. januara, na Trgu Nikole Tesle, ispred drvene crkvice Svetog Save i kuće Emira Kusturice, na mokrogorskom brdu Mećavnik, čekao se predsednik Republike Srpske Milorad Dodik. Stiže automobilom jer, kako je neko od novinara objasnio, „treba dozvola da Kustin helikopter leti bosanskim nebom“.
Dok novinari i osoblje Kustendorfa čekaju predsednika, svi hvataju priliku da se slikaju sa „profesorom“. Tako na Mećavniku oslovljavaju Kusturicu, čak i on sam kad o sebi priča u trećem licu. Izgleda kao da je raspoložen. Šeta se jedući jabuku. Priča glasno, a neko se uvek smeje njegovim dosetkama. „Kritikuje“ prisutnu novinarku televizije B92 koja ga je neki dan prekinula u čitanju Hegelove Logike, a zatim primećuje da se B92 „u poslednje vreme popravio“. Uskoro kroz drvenu kapiju, Trgom Ive Andrića, u selo ulaze crni mercedes i audi. Neko primećuje da je to „prvi mercedes na Mećavniku“, Kusturica ga ispravlja: „Prvi bitan mercedes!“
Strance toliko nije interesovao dolazak predsednika Republike Srpske, pa su se, nakon izlaska iz „važnog“ mercedesa i triputnog ljubljenja sa domaćinom, samo lokalni novinari gurali da čuju šta će Dodik i Kusturica reći. Međusobno su izrazili zahvalnost i još jednom potvrdili lično prijateljstvo.
Gosta je jedan od novinara upitao dokle se stiglo sa istragom o slučaju „Borik“ i kako tumači obustavljanje procesa Dobrovoljačke ulice. Kusturica se našalio pročitavši sa svog telefona „vest“ o tome da u Boriku nije nađeno oružje, već „pelikani“, „parkeri“ i drugi pribor za pisanje beogradskog Foruma pisaca.
DUŠA FESTIVALSKA: Sedam dana ranije 17. januara u bioskopskoj sali „Prokleta avlija“ festival su zvanično otvorili osnivač Emir Kusturica i pokrovitelj ministar kulture, informisanja i informacionog društva Srbije Predrag Marković. Tada je režiser rekao da Kustendorf ima „ratničku dimenziju kada je u pitanju odbrana onoga što vredi“ i da festival ima zadatak da širi ideju o filmu kao kulturi. „Na Kustendorfu se borimo za mitsku sliku o ljudskom rodu naspram holivudskog pojednostavljenog, banalizovanog i jeftinog pristupa“, rekao je Kusturica.
Za razliku od prošlih godina, mediji su sa više pažnje pratili program i dešavanja na Kustendorfu. Posebno nakon Tanjugovog pisanja o tome kako su strani novinari oduševljeni festivalom na Mećavniku. „Bio sam u Kanu, Berlinu, Veneciji, San Sebastijanu, Sankt Peterburgu, ali Kustendorf je drugačiji, ima posebnu atmosferu. Ovaj festival ima dušu i zato mi se dopada“, rekao je italijanski novinar Andrea Badijo.
O toj atmosferi priča i jedan od mladih gostiju festivala, osamnaestogodišnji Luka: „Ne mogu to da objasnim, tu neku čar još niko nije uspeo da objasni.“ On svira violinu, ali ga privlači režija i zbog toga ne propušta ovaj festival. Kaže da je neprocenjivo to što nakon gledanja nekog od filmova, tokom redovnih radionica, može da razgovara sa svetskim filmskim majstorima bez ikakvog problema: „Ovde se ne postavljaju zanatska pitanja na koja se odgovori mogu naći u knjigama. Ovde su razgovori mnogo intimniji, ličniji, autori govore o sopstvenim pogledima, razmišljanjima.“ Luka istu intimnost pominje i u komunikaciji sa ostalim ljudima u Drvengradu tokom Kustendorfa. „Ako vidiš da neka grupa stoji zajedno i priča, nemoj misliti da se znaju od ranije. Ovde je to upoznavanje mnogo drugačije nego kad, recimo, sretneš nekog stranca u Beogradu. Plus je i što su to sve mladi, pametni i obrazovani ljudi.“
Dok Luka ima akreditaciju za gostovanje na Festivalu, Olja i Milica su došle same, turistički. Pronašle su smeštaj u hotelu ispod Mećavnika, plaćaju hranu i piće, a gledaju sve što stignu. Sve projekcije, radionice i muzički program su besplatni. Turistički ulaz u etno-selo plaća se 200 dinara. Njih dve su ove godine propustile, po njihovom mišljenju, najzanimljivija, prva tri dana. Misle da je prošle godine bilo više ljudi i da je program bio bolji. Posebno radionica Nikite Mihalkova. Sledeće godine će pokušati da ostanu svih sedam dana.
RAKIA MOKRE GORE: Komentari turista ili učesnika o tome da je „film bio ‘onako’ ili ‘dosadan’“ jedini su negativni komentari koji se mogu čuti unutar kapija Drvengrada. O bilo čemu. Tokom festivalske sedmice selo je puno raznobojnih nasmejanih, uveče opijenih mladih ljudi i onih koji u godine ne veruju. Svako sa drugačijim imidžom, iskustvom i pogledom na svet deli na sveprisutnom engleskom jeziku svoju mudrost. Razmenjuju se Fejsbuk kontakti, a od „naših“ se traže saveti šta treba jesti i piti. Stranci, po običaju, znaju da izgovore „Jednu rakiu!“, „Pivo!“. Inače, u kafićima i restoranima samo je kisela voda gazirana. I apatinsko pivo, točeno. Sve drugo su domaće rakije, čajevi i voćni sokovi na čijim flašicama je, sa jedne strane, Kusturičina slika, a sa druge Če Gevarina. Sok se zove „Biorevolucija“.
Bioskopske sale (u najvećoj od njih uveče se održavaju koncerti) krcate su tokom svake projekcije. Dolaze ljudi iz okolnih srpsko-bosanskih mesta. Najviše stranih turista je iz Slovenije i Japana.
Jedna od žiteljki Mokre Gore kaže da je individualna stvar šta ko misli o Kusturici. „Neki ga vole, neki ga mrze. Zbog njegovog festivala, sedam dana svake godine, zauzeti su mi svi kreveti u kući.“ Kaže da kod nje ove godine spava i jedan dramaturg i da od njega uzima preporuke koje filmove treba da pogleda. Noćenje naplaćuje 15 evra.
Selo Mokra Gora ima 820 stanovnika (uračunati i studenti koji su u većim gradovima). Stanovnici kažu da se „ne bave ničim“. Imaju, posle, ali i pre privatizacije, mrtvu hemijsku industriju „Kotroman“, a jedini profit stiže od turizma zahvaljujući Šarganskoj osmici, skijalištu „Iver“ i Kusturičinom Drvengradu. Tokom Kustendorfa organizatori zapošljavaju mlade iz susedne Bosne jer ih u Mokroj Gori nema dovoljno.
U poslednjih pet godina, tokom Kustendorf festivala, užičko selo Mokru Gora, na oprezna četiri sata vožnje od Beograda, posetili su Nikita Mihalkov, Peter Handke, Džoni Dep, Džim Džarmuš, Fatih Akin i drugi.
MIG: Tog 23. januara, inače poslednjeg dana filmskog i muzičkog festivala Kustendorf 2012, šezdeset akreditovanih novinara iz celog sveta već su se navikli na nesvakidašnji festivalski ritam Drvengrada. Mnogi od njih su već otišli, a oni posvećeniji su čekali večernju ceremoniju dodele nagrada i poslednju žurku.
Nakon Kusturičine dosetke o „pelikanima“ i „parkerima“ u Boriku, a pre nego što je sa odabranima otišao na ručak, Dodik je pred kamerama, u početku izokola, a na kraju i „onako kao što svi mislimo“, potvrdio da će na parlamentarnim izborima u Srbiji podržati dosadašnjeg partnera, Demokratsku stranku. Dok je on to govorio, Kusturica je u jednom trenutku gestom profesionalne deformacije, mikrofon pomenute novinarke B92 podigao malo bliže Dodikovim ustima. Jednom od fotografa je osmeh pobegao kroz nos, na šta mu je Kusturica namignuo.
Tokom ovogodišnjih sedam festivalskih dana, po železničkim pragovima kojima su popločani trgovi Drvengrada, šetali su francuska glumica Izabel Iper, južnokorejski režiser Kim Ki-Duk, američki reditelj Ejbel Ferara, turski režiser Nurij Bilge Džejlan, belgijski režiseri Žan-Pjer i Lik Darden, nemački režiser Andreas Drezen, iranska rediteljka Marđan Satrapi, danska rediteljka Frederika Aspok, iranska glumica Lejla Hatami, mladi francuski glumac Tahar Rahim, francuski producent Pjer Edelman, iranski reditelj Ašgar Farhadi, direktor Kanskog filmskog festivala Tjeri Fremo…
Predsednica žirija Lejla Hatami i članovi Pjer Edelman i srpski glumac Zoran Cvijanović iz takmičarskog programa Festivala izabrali su i nagradili filmove Glazgov poljskog režisera Pjotra Subotka (Bronzano jaje), Momci, gde ste? studentkinje treće godine beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti Jelene Gavrilović (Srebrno jaje) i španski Selo Alto Sause režisera i studenta montaže Fernanda Pamaresa (Zlatno jaje). Nagrada filmskih kritičara i novinara uručena je poljskom reditelju Bartolomeju Zmudi za film Barbakan. Nagradu „Vilko Filač“ za najbolju kameru snimateljki Tatjani Krstevski za film Od pepela Ognjena Glavonića, dodelili su češki snimatelj Martin Šec i srpski dizajner zvuka i filmski montažer Svetolik Mića Zajc.
Na festivalu je prikazano ukupno 41 ostvarenje u nekoliko selekcija. U takmičarskom delu učestvovalo je 20 filmova iz Belgije, Velike Britanije, Estonije, Kanade, Italije, Kirgistana, Makedonije, Meksika, Nemačke, Poljske, Portugala, Rusije, SAD, Srbije, Francuske i Španije.
U muzičkom programu nastupali su ruska pevačica Pelageja, holandski Rozenberg trio, Stribor Kusturica i njegov bend Trovači, trubači Adama Stinge iz Moldavije, orkestar trubača Marka i Bobana Markovića, grupa Sonido Galo Negro iz Meksika, etno-grupa Trag iz Banjaluke…
Poslednjeg dana je premijerno prikazan film Naš život u kome glavnu ulogu igra sam režiser – Emir Kusturica. Film traje 15 minuta i biće deo omnibusa meksičkog producenta Giljerma Arijage Razgovor sa bogom, koji govori o religijama. Kusturica igra pravoslavnog monaha koji svakodnevno, sizifovski nosi hercegovačko kamenje na jedno brdo odakle ga – baca.
„Ovo je peta godina kako prisustvujem Kustendorfu. To je za mene jedan potpuno specijalan praznik koji je udvostručen osećajem stida što ovde prvi put srećem neke vrlo, vrlo značajne autore koje sam propustio sam da primetim. Jednostavno živimo u vreme kada smo zatrpani nekim konceptima popularne zabave i kulture, pa je čoveku potrebna neka studioznost da otkrije ljude kao što je Kim Ki Duk ili braća Darden. Tako moj nivo bruke ide dotle. Sa jedne strane osećam obavezu da to iskreno priznam, a s druge strane to udvostručuje moje zadovoljstvo jer, stvarno, tokom ovih sedam dana Kustendorfa dobijem neku sliku prošle godine i svega zanimljivog što se desilo u poslednjih nekoliko godina. Odlazim odavde kao vrlo, vrlo srećan čovek.“
Šta Kustendorf znači za kulturu države Srbije?
„Kultura, kao koncept, definitivno je ispuštena. Nema je više ni u tragovima. Ovde sada ne postoji nikakva razlika između estrade i kulture, pa ovo postaje adresa na kojoj se skupljaju – možda je tako najbolje reći – zaverenici nade da autorstvo i prava kreativnost još uvek negde postoje i da će još biti dobrih, zanimljivih filmova koji su van industrije i van komercijale i estrade.
Mislim da je to najveća zasluga Kustendorfa: što se stvorila jedna velika porodica budućih, mladih autora. Već ove godine imamo ljude koji su u međuvremenu počeli da snimaju igrane filmove, dolaze sa svojim novim filmovima i da postižu uspehe širom sveta.“
A šta mislite o Emiru Kusturici?
„Emira poznajem 30 godina, a nismo nikad radili zajedno. On je za mene uvek bio neka vrsta uzora. Za nas je sve bilo iznenađenje kada je mladić od dvadeset sedam, osam godina pobedio u Veneciji i niko od nas nije znao ko je to. To nas je s jedne strane iznenadilo, a s druge i postidelo, i naravno, sve obradovalo. Tako da je Emir za mene uvek bio neka vrsta repera: kada meni stvari ne idu kako treba i kad živimo u ambijentu kada se prijatelji oko mene žale na sve živo, ja onda pogledam u njegovom pravcu i vidim da on nema nikakvih problema. Onda mi bude jasnije gde je moje mesto i šta je za mene planirano, i nekako mi je lako i drago da to prihvatim jer vidim da uspeh postoji i da kreativnost ništa ne može zaustaviti.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
