Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Žene stalno imaju neki problem sa svojim kosama. Umesto da ih čuvaju u od Boga datom i sasvim lepom stanju, one stalno rade nešto s njima
„Jutros sam se probudila kao Ivan Tasovac“, rekla je Tanja pre neko jutro pred ogledalom, parafrazirajući „Dorin dnevnik“ Ćiće Senjanovića iz „Ferala“. Prethodne večeri bilo joj je došlo da isproba taj nekakav gel za frizure, kako to već ženama pada na pamet. Tanja ima oštru, gustu i jaku gavran-crnu kosu sa čeličnim odsjajem i zato nosi relativno kratke frizure: ta je kosa jednostavno neukrotiva, sa šarmantnim prosedim pramenom iznad desne slepoočnice. Kad se već bila namackala tim sumnjivim želeom, ponudio sam se da pomognem: uzeo sam meni odavno nepotreban aluminijumski češalj (sentimentalna uspomena od krila aviona A-7) i počeo sam da je češljam uzbrdo; ubrzo je bila nalik na Lisbet Salander, sa sve krestom. U stvari – nije loše izgledalo, ali je zarežala i otišla da spava.
Ženske su kose mnogo lepa stvar i uvek sam bio slab na njih; ne samo ja, nego svako muško. S pravom: ko bi odoleo? Žene, međutim, stalno imaju neki problem sa svojim kosama. Umesto da ih čuvaju u od Boga datom i sasvim lepom stanju, one stalno rade nešto s njima. Tako su ženske frizure postale neodvojivi deo muških života: frizeri, frizure, boje i nijanse, oblici i dužine. Te je l’ mi ovo dobro stoji; te šta misliš o ovoj boji; te ne znam šta da radim, da se šišam ili da puštam; te da li je bolji frizer Aca ili Vlada, da šta ja mislim o tome? Što god ja mislio, ona će postupiti po sopstvenom sudu i ne vidim zašto me gnjavi s tim, ali tako – izgleda – mora biti; meni se njena kosa sviđa takva kakva je, ali ne i njoj.
Tako ženska frizura i kosa uopšte zauzimaju neizbežno važno mesto u muškom životu. Ako je gusta, one bi je proredile; ako je tanka, očajavaju zbog toga; ako je dugačka, smeta im; ako je kratka, mrzi ih da je puštaju, jer je duga kosa gnjavaža; ako je kovrdžava, peglaju je; ako je ravna, kovrdžaju je; o bojama i da ne govorimo. Tu dolazimo na praktične kućne stvari: nekada su naše mame i bake imale gvozdeni „kolmajz“ (Kolmeise) za kovrdžanje kose koji se grejao na šporetu; posle su se pojavili i električni uređaji iste namene. Obična kućna pegla koristila se za ravnanje kovrdžave kose, što je bio postupak smešan i povremeno opasan. O kućnim farbanjima kose i da ne govorimo: prečesto se to završavalo u suzama i očajanju.
Tu na scenu stupaju ženski frizeri. Nekada su se svi ženski frizeri zvali Aca i bili (u najvećem broju slučajeva) nepravedno optuživani za homoseksualno usmerenje. Ženski frizeraji bili su i ostali tajanstveni teren za odrasle muške; mali dečačići su bili pripuštani tamo, sećam se, na sopstveni užas, da se dosađuju nad ilustrovanim ženskim magazinima i da slušaju kokodakanje ispod „hauba“ za sušenje kose. „Iju, kome pričaš, sestro slatka; ista sam ti takva, drugo moja…“. Ti stari frizeraji bili su neka vrsta foruma ženskog javnog mnjenja, kao kafane muškima, ali to se izgubilo u ovom našem ukupnom napretku, a stvarni rezultati ostali su tajna – jer su žene, štogod vi mislili, diskretnije u stvarima političkim.
„Idem kod frizera“, objavljivale su svečano naše gospođe majke barem jednom nedeljno – ako drže do sebe. To je bila izjava namere apsolutno aksiomatska, nešto neosporivo u dobroj građanskoj porodici. Vraćale su se ponosne, iznenađujući nas fantastičnim natapiranim i ofarbanim konstrukcijama na glavama, što je stvaralo probleme kod spavanja. Mrežice za kosu bile su comme il faut („mikofo“, kod Sterije), a sa neizvesnim jutarnjim ishodom. Gledajući predratne fotografske portrete moje gospođe majke (od uglednog beogradskog ateliera „Urošević“, uredno retuširano, molim!) čudio sam se: „Molim te, kako ste uspevale da sačuvate te vaše tada tako šik ‘šestice’ na čelu i slepoočnicama?“ Bile su to zgodne frizurice, kratke; sve su cure ličile na Betty Boop. „Bile su tu razne pomade da se šestice zalepe“, veli mi majka. „U nedostatku pomada, koristila se i gušća šećerna vodica, Zuckerwasser, ali su muve volele da se tu spuštaju, pa smo izbegavale.“ Vidite, dakle, čemu su se sve naše mame i bake izlagale – frizure radi.
I tako mi, muški, sa pasivnim zanimanjem posmatramo ta fantastična kretanja divnih ženskih kosa, koje „bude sjetu“ (Johnny Štulić): guste i valovite vodopade sjajne grive do struka; fantastične punđe koje otkrivaju vitki dugi vrat; kratke oštre „fen kare“ frizure koje im stoje mnogo bolje nego Velji Iliću; polukratke, do ispod lepih malih ušiju, frizurice; čupave i maštovite punkish haose na glavi; konjske repove, visoko vezane makar i običnom gumicom, potresne i tako seksi. Razlivaju se sve te mirisne i lepe kose po našim jastucima, gladimo ih i mrsimo i molimo Gospodina da našim ljubavima ne padne na pamet neka nova fantastična frizura („zurka“, kažu cure zagrebačke) ili neka božesačuvaj nova boja. Nikada nisam oprostio nekim curama to što su se ofarbale u krivu boju; to što nisu ostavile prosede vlasi kojima ih je Bog ulepšao, a tako su im lepo stajale („Šatiram se kod Gospoda Boga“, rekla je jedna naša drugarica kad su je pitali kako uspeva da joj svaka druga vlas bude seda).
A Tanja je sutradan morala da pere kosu dvaput, posle tog blesavog gela.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve