Jedan od težih tereta koji je muškima nametnut kroz stereotipove i „rodne uloge“, kako se to danas kaže, jeste i upravljanje motornim vozilom na javnim putevima. To se nekada zvalo „šofiranje“ (šoferski ispit, šoferska je tuga pregolema, psuje kao šofer, šoferčina itd.). Sve je to od francuske reči chauffeur (ložač, brate) koja nije samo nama došla: u engleskom jeziku ta reč odnosi se isključivo na vozače bogataških limuzina; ostali su obični vozači (drivers). Nezamislivo je – osim Dejvida Hemingsa u filmu Blow Up – da rolls royce vozi „vozač“; vozi ga šofer. Zato ne razumem kojekakve funkcionere i bogataše koji hoće sami da voze službena vozila, mada imaju pravo na šofera; tako je i Radimir Čačić, budući, valjda, potpredsednik hrvatske vlade, u Mađarskoj napravio nesreću sa dvoje mrtvih.
Šofer je, dakle, terminološki (kako sada stvari stoje) profesionalni vozač: šofer kamiona, taksi šofer, ministarski šofer itd. Nekada je to bio svako ko „šofira“, što je nepravda. Zato šofere treba oslovljavati profesionalnim komplimentom: „majstore“. Majstori voze taksije, autobuse, trolejbuse, kamione; ima ih koji i pilote civilne avijacije oslovljavaju sa „majstore“; i to je kompliment. Privatne vozače putničkih automobila zovemo samo „vozači“.
Nije to bez neke: moj tata, fini gospodin, jedva je dočekao da ja položim taj, kako ga je zvao, „šoferski ispit“, mada je imao vozačku dozvolu. On je, s punim pravom, smatrao da je upravljanje motornim vozilom na javnim putevima postupak nedostojan pravog gospodina. „To je kočijaški zanat“, govorio je, nešto jednostavno nespojivo sa otmenošću i lepim vaspitanjem. Tako mi je odmah po mom trijumfalnom povratku s polaganja vozačkog ispita svečano uručio ključeve od auta i rekao mi da ga koristim do mile volje sve dok njega budem vozio tamo i natrag kad mu zatreba. Pošteno (benzin moj, ideje njegove, ali šta se može…).
Od 1965. našofirao sam se toliko da je to strašno: što mojih, što porodičnih, što službenih, što iznajmljenih, što pozajmljenih, što tuđih auta; ukupnu kilometražu ni da zamislim ne mogu. To je posao naporan, opasan, dosadan i nedostojan gospodina, kako je moj tata lepo govorio. Zahteva punu pažnju i opreznost; odgovoran je strašno; dovodi čoveka u situacije neprilične i kompromitantne; ne sme čovek da pije, sve i da je najoprezniji i najpažljiviji vozač. Eto je pre neki dan pred Rijekom u rutinskoj kontroli uvatilo čoveka sa 4,7 promila, a ni prekršaj nije napravio; samo nije mogao da stoji kad je izašao… Doktori posle nisu verovali svojim očima ni da je uopšte živ, jer se to protivilo medicinskoj nauci. Znao sam jednog takvog, vozača autobusa ZET-a (to je njihov GSP) u Zagrebu koji nikada nije napravio prekršaj, a nije se treznio; nanjušio ga je milicionar po mirisu rakijčine, naredio mu da stane i izađe iz vozila, a ovaj je odmah pao i zaspao.
Nego da se mi vratimo na temu. Upravljanje motornim vozilom, uglavnom B kategorije, spada u neke nužnosti modernog života, naročito muškog. Dobro, nije ni to tako strašno, mada je bolje izbegavati. Imao sam tako jednog drugara iz Novoga Sada koji bi svakoj ribi koju smuva slagao da nema vozačku dozvolu, a muvao je isključivo ribe koje dozvolu imaju. Ima i muškaraca koji sistematski i iz principa odbijaju da polože vozački ispit, jer im supruga već vozi; nisam ih pitao za izgovore, ali mora biti da su zanimljivi. Nadam se samo da takvi umeju da promene točak na autu kad zatreba.
Tu dolazimo do žena koje voze auto (vozačice?). Pre svega, tvrdim da su žene sasvim dobre u tom poslu i ne delim blesavu predrasudu da nisu. Više puta sam se prepao od muškaraca za volanom nego od žena. Jednom sam tako, sredinom šezdesetih, stopirao (tad se to još radilo…) od Pule za Rovinj i poveze me neki čovek koji je tako loše vozio da sam ga još pre Limskog fjorda zamolio da me pusti napolje – sve od straha; ohladio sam se dibidus i dan-danas se smrznem kad se setim. S druge strane, sve žene koje su me ikad vozile u autu bile su spretne i oprezne učesnice u saobraćaju. Istina je, doduše, da žene hoće da steknu šoferske navike i kočijaški jezik: znam ih koje su svadljive, hoće da otvore prozor i da onda psuju druge učesnike u saobraćaju, da se bave neverbalnom komunikacijom (uglavnom srednji prst) i već to. Pametne žene, međutim, gledaju da taj „barapski posao“ (kako ga je zvao moj tata) izbegnu. Eto, na primer, moja najbolja i najlepša polovina ume da složi njuškicu i da s visine zapita: ja da vozim auto? Jesam li se zato udavala i položila pravosudni ispit? A sasvim dobro vozi. Samo što neće. Nisam ja tu jedini, koliko shvatam: zašto bi se lepe i pametne žene bavile kočijaškim poslom kakav je upravljanje motornim vozilom?
Pomirimo se s tim. Lepši i jači pol (rod?) zadržava pravo izbora. Može im se. A mi ima da vozimo automobile i da se tešimo komplimentima: šoferčine, dlakave ručerde, sve znaju o autima, šta bih ja bez njega i već u tom pravcu.
Šoferska je tuga pregolema.
