Život, smrt i politika na severu

Da li ste bili na Kosovu? Ako ste bili, kada je to bilo i gde ste bili? Sa kojim ljudima ste razgovarali, šta su vam rekli? Da li uopšte znate gde je Kosovo i kako se tamo dolazi? Da li znate koja su vam dokumenta potrebna kada idete na Kosovo?

Zašto biste uopšte išli tamo? Da li se plašite da odete na Kosovo i zbog čega se plašite? Šta znate o životu ljudi na Kosovu, a posebno o životu Srba? Da li ima razlike između Srba koji žive na severu pokrajine i onih „južno od Ibra“?

Prosečan građanin Republike Srbije i njenog „centralnog dela“ retko će se zaputiti put Kosova, bilo preko Raške (integrisani granični prelaz Jarinje), bilo preko prelaza Merdare, bilo preko Bujanovca ili Preševa. Prosečni građanin Srbije ne putuje ni u rodno selo, a pogotovu ne u tako „opskurne“ krajeve iz kojih neprestano stižu loše vesti. Taj građanin, koji u proseku zarađuje 300 evra, jedino preko TV ekrana može da sazna nešto više o tome gde se i kako živi – bilo da gleda dobre dokumentarne programe na Javnom servisu bilo da revnosno prati aktivnosti predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Tako je bilo i u subotu 20. januara 2018. godine, u danu još jednog velikog sveca, kada je Vučić sa svojim timom posetio „Srbe u južnoj srpskoj pokrajini“ i dugosatnim razgovorom sa građanima u Lapljem Selu u blizini Prištine, koji je u direktnom prenosu na TV Pink mogla da vidi cela Srbija, još jednom pomerio granice političkog nastupa i medijskog tretmana takvog nastupa.

Građani Srbije nisu mogli da vide sve ono što je Vučić video toga dana vozeći se iz centralne Srbije preko Doline jorgovana, preko Banjske, Mitrovice i Lapljeg Sela, ali su mogli da čuju uživo priče 62 ljudi koji i dalje opstaju na Kosovu, koje jeste i nije srpsko, kojim upravlja i ne upravlja država Srbija.

Te priče su uglavnom bile „lične prirode“: članovi porodica koje imaju različite vrste problema, ponajviše egzistencijalne, traže od svog predsednika da im nešto dâ, da im omogući, da im pomogne. U Lapljem Selu je tog popodneva i večeri bilo, veli sam predsednik, nekoliko hiljada ljudi, koji su došli iz različitih delova Kosova i Metohije (kako predsednik takođe često voli da naglasi).

Njima treba posla, treba im bolja kuća, treba im stan, treba im pomoć za pokretanje nekog posla i stvaranje neke nade da je život za njihovu decu na Kosovu moguć. Na sreću, ili na nesreću, skoro da nije bilo pritužbi na komšije Albance – čak je izgledalo da sa njima nikakvih problema i nema, ali je takođe izgledalo da njih i njihovu upravu na Kosovu niko i ne vidi.

Izgledalo je kao da je Vučić sedeo u nekom domu kulture u Banatu ili Dragačevu, ili u Braničevu, ili možda u Bogutovcu, selu nadomak Kraljeva, i da je lokalno stanovništvo došlo da ga pozdravi i da mu se izjada, da vidi da li može nešto da dobije kada se već predsednik „spustio na taj nivo“.

Ljudi kao ljudi, sirotinja koje ima po celoj Srbiji i po celom regionu, željni malo boljeg života, željni nekog ćara, a oni vispreniji (ako se uopšte sme tako nazvati neko ko živi na području koje je „ni naše ni njihovo“) potcrtavali su predsedniku činjenicu da je to Kosovo, da to nije neko drugo mesto u Srbiji gde je bezbednost mnogo veća, i da zbog te bezbednosti, zbog „pretrpljenog straha“, moraju da budu posebno stimulisani od strane države.

Pred Vučićem je u tom selu, koje se nalazi nadomak Prištine i koje je blizu dve važne srpske tačke na Kosovu, Gračanice i Čaglavice, bio narod koji je rascepkan i kome su dugo govorili da bi stvaranje nekakve Zajednice srpskih opština unapredilo njihov status, da bi se tim činom povezala rascepkana srpska ostrva u albanskom moru i da bi to pomoglo njima da se bolje i sigurnije osećaju i da imaju ideju o tome da ih Srbija, da ih država nije napustila i da će sprečiti da ih neprijatelji ne potamane.

Taj narod, pretekao posle svih ratova i seoba, ima drugačije viđenje stvari od onih Srba sa severa, ima drugačije interese i drugačije strahove. Pored toga, drugačije žive oni u ta tri velika sela pored Prištine, drugačije oni koji su izolovani na zapadu Kosova (u Metohiji), u trouglu Istok – Peć – Prizren, a drugačije oni na istoku, u enklavama oko Gnjilana ili Kosovske Kamenice.

Sa onima na severu povezuje ih vera da jesu deo Srbije, ali, administrativno, oni su iz godine u godinu sve dalje „od matice“, i sve više usmereni na Prištinu kao administrativni centar preko kog treba da obavljaju sve one poslove i ostvaruju sva prava kao i drugi građani Kosova.

DOKUMENTA DRUGOG REDA: Zato je predsednik Vučić, u razgovoru sa građanima, tražio da se ne priča o pasošima koje imaju građani Srbije sa Kosova jer su to dokumenta „drugog reda“: naime, iako formalno građani Srbije, oni nemaju ona prava koja mi ostali imamo, jer sa tim pasošem ne mogu da putuju slobodno, odnosno, moraju da traže vize.

To je jedna od stvari koje posebno muče mlađu generaciju, koja nekako uspeva da se školuje, da kroz rad u nevladinom sektoru obezbedi neku vrstu mobilnosti i prihoda za sebe, ali, ne i mogućnost putovanja.

Država Srbija je propustila šansu da tu oblast bolje uredi u pregovorima sa EU i sada je takvo stanje da oni koji ne mogu da prijave boravak u „centralnoj Srbiji“ idu pa „vade“ kosovska dokumenta, jer je sa njima lakše doći do viza nego sa tim i takvim pasošem Srbije.

U delu Kosova „južno od Ibra“ nećete videti nikakve simbole države Srbije, osim ponegde u selima ili u Gračanici, koja je postala mali grad. Kosovska vlada je od proglašenja nezavisnosti u februaru 2008. uspela da unapredi „putnu infrastrukturu“, da napravi auto-put prema Tirani, pa se iz Prištine do Prizrena stiže za manje od sat, pravi se auto-put prema Ferizaju (Uroševac) odnosno Skoplju, a prema Mitrovici i Peći neka vrsta „motorveja“ – regionalnog puta sa „4 trake“.

U Prištini ili Prizrenu niko neće da se zagleda u vaše registarske tablice niti će vas „čudno gledati“ ako govorite srpski na ulicama. Za mlađu generaciju kosovskih Albanaca Srbija je susedna zemlja sa kojom postoje neki problemi, ali pitanje odnosa prema Srbima nije od ključne važnosti. Kod njih ne postoji ni razmišljanje o tome da Kosovo može da bude bilo šta drugo osim nezavisna država. I kako bi bilo drugačije kada na granici sa Srbijom postoje granični prelazi, koje i „Gugl mapa“ zove „integrisani granični prelaz“, šta god to značilo.

Za građane Srbije koji ne putuju i koji nisu mogli u prenosu da vide kako je predsednik Srbije prešao na prelazu Jarinje, na regionalnom putu Raška–Mitrovica, treba da kažemo da postoji rampa, da postoje objekti koji podsećaju na rudimentarni granični prelaz: ako idete iz Raške, onda prvo dokumenta dajete srpskom policajcu, pa vas potom proveravaju kosovski policajac i kosovski carinik. Iako ove „službe“ dele „zgradu“ (natkriveni veliki kontejner), to su dve odvojene „službe“, sa različitim insignijama i uniformama. Kao i na svakom drugom prelazu: onom sa Crnom Gorom, Bosnom ili Mađarskom.

foto: čedomir petarić / tanjug

Kada „uđete na Kosovo“, do Mitrovice, njenog severnog dela, imate nekih sat i kusur vožnje ako idete kolima. Ako idete autobusom, to može da potraje jer autobus staje u „svako selo“. Čitav put, tamo gde ima bandera, okićen je srpskim zastavama i plakatima „Srpske liste“ koja je pobedila na izborima za kosovski parlament prošle godine, kao i na lokalnim izborima na Kosovu. Za razliku od puta Merdare–Priština, kada se vozite kroz „albanski deo“, na ovom putu nema naslaganih auto otpada i auto perionica, koje su amblem Kosova.

Mitrovica, podeljeni grad, zatrpan je automobilima, od kojih veliki broj nema nikakve tablice. Ceo gradski život se dešava u glavnoj ulici kojom se ulazi u grad i koja se spušta do mosta na Ibru. U donjem delu, od kružnog toka u čijem centru je postavljen monumentalni spomenik knezu Lazaru 2016. godine, ulica je pretvorena u pešačku zonu da bi valjda, eto i tu bio neki prostor za turiste.

U gradu je glavni hotel „North City“ koji ima i odličan nacionalni restoran, a odnedavno je preko puta hotela, sa zadnje strane, otvoren i ekskluzivni restoran Grej koji ima isto ime i logo kao hotel Grej na Kopaoniku, za koji postoje indicije da je u vlasništvu Zvonka Veselinovića.

foto: vladimir milovanović

GOSPODARI STRAHA: Za Zvonka Veselinovića se prvi put van Mitrovice čulo 2011. godine u vreme paljenja prelaza Jarinje, a u poslednjih pet godina on je izrastao u respektabilnog poslovnog čoveka koji je svoje poslove proširio sa Kosova na celu Srbiju, posebno se fokusirajući na oblast građevinske industrije.

On je dugo važio za strah i trepet za ljude sa „Severa“ jer se smatralo da on drži pravu vlast, da je on čovek koji sa „svojim momcima“ može da „kontroliše situaciju“. U poslednje vreme, tu prevlast je, čini se prema onome što pričaju ljudi iz Mitrovice, prepustio svom kumu Milanu Radojičiću, čoveku koji je veoma blizak vladajućoj SNS (bio na njihovim konvencijama) i koji se vidi na čuvenom snimku iz Mitrovice nakon poslednjih izbora i dominantne pobede predstavnika „Srpske liste“ i uživo skandiranja „Aco Srbine“ Aleksandru Vučiću preko mobilnog telefona, a pre nego što će se otvoriti gigantska boca šampanjca marke Moet, e da bi se proslavila pobeda.

foto: kancelarija za kim / tanjug

Na tom snimku se slavi pobeda, između ostalog, i nad Oliverom Ivanovićem koji je sa svojim inicijativom pokušao da napravi neku vrstu balansa u srpskoj političkoj zajednici na Kosovu, ali je ta njegova inicijativa bila prepoznata kao izdajnička i plaćenička, zbog čega se čitava SNS izborna mašinerija bila ustremila na njega da bi umanjili njegov uticaj među Srbima.

Da je Milan Radojičić važan na „Severu“, potvrdio je i predsednik Vlade Kosova Ramuš Haradinaj kada je nedavno na jednoj TV stanici upravo njega označio kao čoveka sa kojim ima odličnu saradnju i sa kojim se oko svega dogovara.

Njegovo ime i prezime vam glasno, do ubistva Olivera Ivanovića i neke vrste medijskog autovanja Radojičića, niko u Mitrovici neće lako izgovoriti – pre će reći samo Milanče. To je čovek koji odlučuje o svemu i koji „širi strah“ po celom „Severu“, neka vrsta lokalnog dona ili šerifa.

Iako je cela oblast severa Kosova, koji se u Srbiji predstavljaju kao poslednja linija odbrane od „albanske invazije“, bila na neki način kriminalizovana od 1999. godine i koja je služila kao neka vrsta mašine za pranje novca kako raznih krimi ekipa, tako državnih i internacionalnih agencija, poslednjih nekoliko godina, prema svedočenju stanovnika koji smeju o tome da govore nezvanično, situacija se radikalizovala u toj meri da postoji neka vrsta privatne armije batinaša koji bukvalno odlučuju o tome šta ko sme da radi i ko gde sme da govori.

Ovakav scenario ne bi mogao da se dogodi da ga na određeni način nije aminovala „međunarodna zajednica“, koja to područje tretira kao neku vrstu rezervata i pravi dogovore sa onima koji se pokažu najjači „na terenu“. Ako je Zvonko Veselinović poslužio u nekoliko navrata da se „organizuju izbori“, kosovski izbori, kada je trebalo da Srbi izađu i da na taj način „priznaju“ institucije u Prištini, onda je teško zamisliti da bi se njegovih usluga odrekli na lak način i suočili ga sa posledicama nekakvih kriminalnih radnji.

foto: dimitrije goll / tanjug

S druge strane, Veselinović i njegovi poslovni partneri su s vremenom postali neka vrsta srpskog džet-seta, uspešnih poslovnih ljudi sa kojim je prijatno i raditi i provoditi vreme, pa je nezgodno takve ljude povezivati sa bilo kakvim nasilnim kriminalnim radnjama.

O njegovom kumu, od koga zaziru i predsednici srpskih opština i ministri Srbi u Haradinajevoj vladi, ne zna se mnogo, ali i ne sme da se zna jer ljudi veruju da bi pričanje o njemu moglo da vas izloži nasilju ili čak pogubljenju. O tome je Vučić imao prilike da čuje više u susretu sa građanima Mitrovice, što nismo videli u direktnom prenosu. Ljudi su tamo ljuti, uplašeni i besni i tražili su od svog predsednika da im omogući da žive koliko-toliko slobodno, da sada kada nije stvar u tome da će Albanci nagrnuti iz južnog dela grada, bar ne zaziru od lokalnog šerifa Milana Radojičića i njegovih „ljudi“ u crnim džipovima bez registarskih oznaka.

On je postao neka vrsta „gospodara straha“ na severu Kosova, a očevidno je „pomogao“ da se kult Aleksandra Vučića utvrdi među kosovskim Srbima, predanim radom na terenu i uz posredovanje Zorana Milojevića Zelje, glavnog operativca SNS-a u tom delu države.

Svi oni, na neki način, drže građanima glavu ispod vode i trude se da sever Kosova, kao i druge delove u kojima ima Srba, instrumentalizuju onako kako najbolje odgovara njihovim interesima. Zgodna stvar u tome je što se za bezbednost, formalno, uvek može da pozove „međunarodni faktor“, CIA i druge strane službe („ima ih preko 17“, izjavio je Vladimir Đukanović u jednom od svojih „TV obraćanja“) i da se od njih traži da reše probleme.

I, zaista, šta rade svi ti „međunarodni faktori“? Što ne hapse?