Istorija će Gerharda Šredera pamtiti po dve stvari: on je prvi nemački kancelar koji je poveo vojsku u rat nakon Adolfa Hitlera, 1999. na Jugoslaviju; i on je socijaldemokrata koji je pokopao svoju partiju neoliberalnom reformom tržišta rada i socijalnih davanja nazvanom Agenda 2010. Ta Agenda je s početka dvehiljaditih u konzervativnim krugovima Nemačke slavljena kao spas privrede i temelj makroekonomskog uspeha. Ironije radi, oni kojima ta reforma nije po volji ređe u usta uzimaju Šredera, a češće Petera Harca, bivšeg visokog menadžera Folksvagena, šefa komisije koja je predložila reformu. Od tada socijalnu pomoć u Nemačkoj niko ne zove punim imenom, već samo Harc IV, po četvrtom paketu zakona koje je predložila komisija.
Harc i Šreder su načinili radnika fleksibilnijim, dakle olakšali poslodavcima otpuštanje i zapošljavanje na kratkoročne ugovore, te smanjili socijalna davanja. Ko danas u Nemačkoj ostane bez posla može da računa na pomoć za nezaposlene u trajanju od godinu dana. Dužu pomoć (do dve godine) dobijaju samo osobe iznad pedeset godina starosti, ukoliko su pre toga nekoliko godina radile u kontinuitetu. Pomoć iznosi 60 odsto prosečne plate koju je radnik imao (ukoliko ne izdržava decu), odnosno 67 odsto (ukoliko izdržava decu). Pri tome je maksimalna bruto plata koja se priznaje 5500 evra mesečno – dakle, neki bankar koji zarađuje milione, ne može iz budžeta da dobije milione kada izgubi posao. Na pomoć za nezaposlene plaćaju se porezi i građanin je dužan da aktivno traži novi posao što dokazuje lokalnom birou rada. Ako je poslodavac otišao u bankrot, biro rada plaća radnicima najviše tri izostale plate.
Kada se jednom uđe u Harc IV, iz njega nije lako da se izađe – naprosto, poslodavci često u onima na socijali vide lenštine i nesposobnjakoviće. Harc IV mogu dobiti osobe koje nemaju nikakvih drugih materijalnih osnova: bračnog partnera koji radi, ušteđevinu, nekretnine koje bi izdavali. Trenutno odrasli dobijaju 399 evra socijalne pomoći mesečno ako žive sami, po 360 evra ako žive u paru, dok izdržavana deca dobijaju od 234 do 320 evra – što su stariji, to više. Iznos raste za samohrane roditelje, trudnice i osobe koje preduzimaju nešto kako bi se zaposlile, a to košta – recimo kursevi jezika, obuke i slično. Budžet preuzima i troškove stanovanja u „primerenom stanu“ – šta je primereno odlučuje se pojedinačno. Jasno je, dakle, da su kirije skuplje u Minhenu nego u nekom saksonskom selu, ali se ne možete useliti u vilu i tražiti da država to plati. Primerenim se smatra 45 kvadratnih metara po osobi, plus 15 kvadrata za svakog sledećeg člana porodice. Budžet preuzima troškove grejanja i dažbina koje idu uz stan, ali ne preuzima plaćanje struje, telefona, interneta. I osobe koje nisu na socijali mogu dobiti doplatu za stanovanje. Računica je veoma komplikovana, neka ovde bude rečeno samo da podršku mogu dobiti svi kojima bi plaćanjem pune cene kirije za život ostajalo manje novca nego što se smatra dovoljnim.
TRUDNIČKO BOLOVANJE: Trudnička i porodiljska zaštita se odnose na period od šest sedmica pre prognoziranog termina porođaja i najmanje osam sedmica nakon porođaja. U tom periodu žena ne radi, a prima jednaku platu kao i pre. Nedavno se premijer Vučić hvalio kako su u Srbiji porodilje odlično zaštićene, a u Nemačkoj ih posle dva meseca ganjaju na posao. To nije istina. Nakon porodiljske zaštite svako ima pravo na takozvano roditeljsko odsustvo. Roditelji ukupno imaju pravo na 14 plaćenih meseci, s tim da jedan roditelj može koristiti najviše 12 meseci. Roditelji mogu istovremeno koristiti odsustvo (recimo po sedam meseci odjednom). U tom periodu dobijaju dve trećine svoje zarade, najviše 1800, a najmanje 300 evra neto. Oni se mogu starati o detetu i duže, do završetka treće godine života, ali nakon isteka roditeljskog odsustva moraju uzeti neplaćeno odsustvo. U tom periodu su zaštićeni od otkaza.
Dečji dodatak iznosi 190 evra po detetu za prvo dvoje dece – bez obzira na to da li roditelji rade i koliko zarađuju. Za treće dete iznos je 196 evra, od četvrtog pa nadalje po 221 evro. Pritom se kao „dete“ definiše svako do 18 godina, ili čak do 25 ukoliko se školuje, studira ili uči zanat pa nema sopstvene prihode. Slabo stojeće porodice dodatno dobijaju i dečju doplatu. Vrtići u Nemačkoj su u velikoj meri subvencionisani i odnedavno se svakom detetu zakonski garantuje mesto u vrtiću nakon navršene prve godine života. Na insistiranje bavarskih konzervativaca koji se vazda zalažu za tradicionalnu sliku porodice, uvedena je i alternativa – ko hoće do treće godine sam da pazi na dete, dobija 150 evra mesečno kada mu istekne roditeljsko odsustvo.
Mladi koji uče zanat ili imaju kakvu drugu obuku za posao pa moraju da stanuju van roditeljskog doma takođe imaju pravo na podršku države, ukoliko roditelji nisu u stanju da to sami finansiraju. Postoji i pomoć studentima koja pokriva polovinu troškova studija u vidu beskamatne pozajmice koja se kasnije vraća u ratama od po tristotinak evra po kvartalu.
