Velike sile u malim svetovima

Prava je šteta što se na Balkanu svakog dana dešava nešto mnogo važno, pa veliki broj događaja koji zaslužuju pažnju i analitičara, ali i dramaturga i komediografa, vremenom jednostavno biva zaboravljen. Da nije tako, teško da bi nas danas trebalo podsećati na čuvenu pesmu „Danke Dojčland“, koja je svojevremeno bila hit u Hrvatskoj, na onu prosto dirljivo otužnu statuicu slobode u Prištini ili na holivudski spektakl priređen povodom dolaska Dimitrija Medvedeva u Beograd. Iz razumljivih razloga, u nešto su nam boljem sećanju bombe „Milosrdnog anđela“, sastanci u Rambujeu, Dejtonu i Kumanovu, ili svakodnevna jurnjava za briselskim zvaničnicima koji bi mogli da pomognu „našu stvar“.

Kako god da okrenemo, ispada da istoriju država izniklih na teritoriji bivše SFRJ nisu ni mogli da napišu samo nekadašnji Jugosloveni. Čini se da nismo mogli ni da zaratimo, ali ni da se pomirimo, bez asistencije onih koji su u datom trenutku mogli ili hteli da se umešaju u ono što se među nama događa. I logično je. Jer to što se događalo podrazumevalo je toliko krvi, toliko užasa i toliko dugoročnih posledica, da se čini kako je prosto nemoguće da smo to sve sami zakuvali. Danas, međutim, situacija je znatno drugačija. Ili su bar drugačiji „naši“, ali i „njihovi“ interesi.

KROJENJE KAPE: Prema anketi Centra za sociološka istraživanja u Nišu, oko 75 odsto Makedonaca i Bugara i čak više od 90 odsto Srba veruje da je rat u bivšoj Jugoslaviji izbio zbog mešanja velikih sila. No, prema istoj anketi, interesi „velikih“ tu nisu i završili: većina ispitanika smatra da SAD žele čitav region u NATO paktu, da ga EU želi pod svojim okriljem, da ga Rusija ima u „energetskim planovima“, dok bi Turska da ga vrati u okrive Otomanske imperije. Na osnovu toga, rekli bismo da sami sebe percipiramo kao mnogo važan faktor. Čini se ipak da i tu prilično precenjujemo svoj značaj – s jedne strane stoji činjenica da se ovaj prostor nalazi na strateški bitnoj poziciji, ali je s druge tačno i to da smo i sebi i drugima doneli više problema nego koristi. Balkan je konačno koliko-toliko stabilan, došlo je do promene parametara moći, te bi stoga i ovaj prostor trebalo da se prestroji.

Po rečima Dušana Reljića, politikologa iz Berlina i nekadašnjeg novinara „Vremena“, raspadom Jugoslavije stvoren je vakuum na prostoru Jugoistočne Evrope. Pre toga država je bila nesvrstana i „lavirala je između dva bloka“, da bi kasnije taj prostor popunile SAD: „Mi imamo nešto što bi moglo da se nazove američkim mirom, jer sva rešenja, u Hrvatskoj, u Bosni, na Kosovu, i u Makedoniji kroz Ohridski sporazum, jesu ono što su proizvele političkim i vojnim intervencijama Sjedinjene Američke Države. Posle toga dolazi Evropska unija koja nudi, za razliku od SAD i svih drugih činilaca, integraciju kroz pravni poredak, kroz preuzimanje pravnog poretka EU, i to je jedini oblik stvarne transnacionalne integracije u regionu, odustajanje od malih nacionalnih partikularizama“, kaže Reljić. On istovremeno ističe da sve to ne može bez novca i da „zato svako ko razmišlja gde će ovaj region ići dalje, mora da povede računa o tome da je region bez para, da će se zaduživati i da će političke opcije u budućnosti zavisiti od toga kod koga će se zaduživati“. Slovenija, koja je već u EU, i Hrvatska, koja je na njenom pragu, možda su i najbolje osetile koliko su se vremena zapravo promenila. Opisujući tu situaciju, zagrebački teoretičar Srećko Horvat ističe kako ne smemo zaboraviti da više ne živimo u kapitalizmu imperijalizma, već u finansijskom kapitalizmu: „Poslijednjih nekoliko mjeseci, Hrvatsku obilaze vodeće rejting agencije iz svijeta, i one sada nalažu koje bi se nove mjere u Hrvatskoj trebale implementirati. To su nove privatizacije, to je nepopuštanje nezadovoljnicima. Pod time rejting agencije misle da se ne smije popustiti sindikatima, da se ne smije popustiti radnicima, i to su zapravo pravi problemi. Dakle, ukoliko govorimo o geopolitici, trebamo se sjetiti zapravo finansijskih centara moći. To je Vol strit, to je Evropska centralna banka u Frankfurtu i to su neki drugi segmenti koji danas kroje svijet“.

MEKANA SNAGA: Osim Evrope i SAD, važan faktor na Balkanu bila je i ostala Rusija. Diplomatska podrška Beogradu i Banjaluci, investicije u energetiku, najava ulaganja deset do petnaest milijardi evra u izgradnju gasovoda Južni tok… sve to ukazuje na ruske interese. Po rečima Dušana Reljića, važan faktor u bliskosti s Moskvom jeste slovensko poreklo Srba i Rusa, ali to ipak ne isključuje i racionalnu osnovu. „Postoje tri pravca uticaja. Rusija je stalna članica Saveta bezbednosti i samim time, dokle god tamo nije verifikovana nezavisnost Kosova kao države, Kosovo nikada neće biti članica Ujedinjenih nacija. Na taj način blokiran je jedan važan pravac američke politike na Balkanu. To je jedan neosporan ruski uticaj koji se neće promeniti. Drugi pravac uticaja je energetika. U ovom trenutku velika većina zemalja regiona je skoro potpuno zavisna od isporuke nafte i zemnog gasa. I sve zemlje regiona, i mnoge zemlje Evropske unije, takmiče se u tome da se uključe u ruske energetske sisteme. Južni tok se ne završava na Balkanu, on ide dalje, do Francuske. Kao što Severni tok preko Nemačke dolazi do Holandije. I treći pravac je, naravno, tradicija. Pravoslavlje, kultura, nešto što postoji kao bitan činilac. U američkoj politikologiji to se zove soft power, mekana snaga.“

Tokom poslednjih nekoliko godina, na balkanskoj sceni sve je prisutnija i Turska. Beležeći privredni rast veći od osam odsto, čak i u kriznim godinama, ova zemlja strateški ulaže u telekomunikacije, avio-saobraćaj i putnu mrežu, a veći deo investicija usmeren je u Albaniju, na Kosovo i u BiH. Činjenicu da mnogi u tome vide „otomanizaciju“ Balkana, politikolog iz Skoplja Biljana Vankovska ocenjuje kao paranoju. „Ako već živimo u globaliziranom svetu, moramo biti i pragmatični. Da, svako može imati svoje nacionalne interese, ali mi moramo da znamo šta od koga možemo da očekujemo i kako to da iskoristimo. Meni je interesantna čak i ova ‘neootomanizacija’ kroz turske serije.“ S druge strane, Dušan Reljić ističe da je Turska „daleko od toga da ima ekonomsku moć da stvarno deluje kao faktor promena na ovom području“. On, međutim, ističe da se slabo primećuje važna činjenica da Turska, osnivanjem školskih i univerzitetskih ustanova u regionu, „polako priprema jedan deo političke elite koji će biti vrlo blagonaklon prema razmišljanju različitom od evroatlantske indoktrinacije“.

I DOBRO I LOŠE: Iako i dalje nastoje da se kako-tako dokopaju članstva u Evropskoj uniji, balkanski narodi danas su daleko od idealizma s kojim su nekada gledali u Brisel. Brisel, pak, danas pokazuje mnogo veći strah od prijema novih članica, nego što je to donedavno bio slučaj. To je donekle i razumljivo: mnogi kandidati za članstvo još ne deluju kao funkcionalne države, borba protiv korupcije i organizovanog kriminala još ne daje prave rezultate, zakonodavstvo je manjkavo, stanje ljudskih prava u najmanju ruku diskutabilno.

Iznenađujuće je, međutim, narastajuće nepoverenje prema sistemu EU. Prema rečima Srećka Horvata, postojale su najmanje tri mistifikacije o EU: „Prva je ta o stabilizaciji. EU je danas nestabilnija nego ikad: vidimo Grčku, prosvjede u Italiji, Irskoj, Rumunjskoj. Drugi je mit o korupciji, gdje su Balkanci ti koji su korumpirani i jedva čekaju da sve pokradu. Međutim, nedavno je Žak Širak osuđen na dvije godine uvjetno zbog korupcije. Sanader nije mogao biti korumpiran da nije bilo Mađara koji su preuzeli hrvatsku naftnu korporaciju. Imamo niz primjera gdje vidimo da je EU takođe jedna korumpirana zajednica. Treća je mistifikacija o miru, koja je na tragu onoga da mi Balkanci jedino znamo silovati i ubijati susjede i jedva čekamo da to učinimo. Međutim, sama Unija baca bombe po Libiji, sada jedva čeka da intervenira u Siriji, ostavlja da se izbjeglice iz Libije utapaju ispred Lampeduze, na obali Italije. Sjećate se što su 2005. učinili imigranti u svojim predgrađima. Dakle, u Evropi vlada neka vrsta permanentnog građanskog rata.“

Zahvaljujući ovim i mnogim drugim činjenicama, na prostoru bivše Jugoslavije sve je jači antievropski blok, za sada politički irelevantan, jer je čak i Balkancima (obično „slepim kod očiju“) jasno da 500 miliona ljudi koji žive u EU ipak žive daleko bolje od njih, da žive mirnije i zaštićenije. Postavljaju se ipak neizbežna pitanja o daljem usmerenju – da li je EU najbolje rešenje, koliko nam je zaista daleko SAD, treba li se okrenuti Istoku… Naime, nije na tom Istoku samo Rusija: Kinezi, recimo, kupuju grčke luke i sve ih je više u različitim aspektima ovdašnjih privreda. Za podgoričkog istoričara Dragutina Papovića dileme nema. „Bilo bi mudro da se zemlje na Balkanu oslobode egocentrizma i samoljublja. Da shvate, pre svega, da su svi veliki problemi u njima samima i da budu otvoreni za one poruke koje dolaze iz vana i koje su pozitivne. Nesumnjivo je da sa Zapada uz dobro dolazi i nešto loše. Ali, mislim da je to ipak najbolja trenutna alternativa.“

Ono što je sigurno za prostor bivše Jugoslavije jeste da sami nikako ne možemo – ne zato što ne bismo umeli, već zato što na planeti zemlji u XXI veku niko zapravo ne živi sam. Šta god i kako god mislili o SAD, Evropskoj uniji, pa i famoznim Rusima, Turcima i Kinezima, red bi bio da se konačno osmehnemo i prihvatimo pravila igre koju je ostatak sveta zaigrao dok smo se mi međusobno ubijali. Ponekad i bez ičije pomoći.