Uhvati dan

Nakon što su poslednjeg vikenda u martu časovnici u većini zemalja pomereni za sat vremena unapred i prešlo se na takozvano ukazno, odnosno letnje računanje vremena, obdanica se prividno produžila. U većem delu razvijenog sveta ovaj dogovor se smatra zgodnim načinom da se u letnjim mesecima, kad sunce prirodno izlazi kasnije, dnevna svetlost duže zadrži.

Cela ideja o uvođenju ukaznog vremena zasnovana je na astronomskoj okolnosti da u januaru sunce izlazi oko osam sati, a zalazi oko 16, dok u julu, kad je dan znatno duži, izlazi pre pet, a zalazi posle 21 sat. Budući da ljudi svoje dnevne aktivnosti započinju u isto vreme tokom cele godine, obično oko sedam sati, sredinom leta se tako „gubi“ skoro dva sata dnevnog svetla.

Ideju da se to vreme nadoknadi prostim pomeranjem sata prvi je smislio Džordž Vernon Hadson (1867–1946), entomolog sa Novog Zelanda, koji je 1895. u radu pred Kraljevskim društvom u Velingtonu predložio letnje pomeranje vremena za dva sata. Međutim, ideja bi verovatno ostala zaboravljena da se istog predloga, nezavisno od Hadsona, deset godina kasnije nije dosetio britanski preduzimač i graditelj Vilijam Vilet (1856–1915).

Tokom jednog ranojutarnjeg jahanja po okolini Londona, Vilet je u leto 1905. godine primetio kako je sunce odavno izašlo, a veliki broj ljudi još spava. Znajući da se vreme sunčevog izlaska menja tokom godine i da u letnjim mesecima, obdanica počinje ranije, Vilet je pokrenuo veliku kampanju za uvođenje takozvanog „britanskog letnjeg vremena“.

Neumorno lobirajući sve do Prvog svetskog rata, Vilet je pridobio neke liberalne poslanike u engleskom parlamentu, a za njegovu ideju se zagrejao i budući engleski premijer Vinston Čerčil. Međutim, nastradavši u epidemiji gripa, Vilet nije dočekao da ukazno vreme bude ozakonjeno. No, njegov predlog je prihvatila Nemačka i 1916. prva zakonski uvela letnje računanje vremena, podstaknuta ratnom potrebom za uštedama uglja. Britanci su ih sledili 1921, a potom i gotovo sve evropske nacije i SAD.

Danas na svetu čak 110 od 192 države koristi takozvano letnje ukazno vreme (daylight saving time). Ono se ne koristi u Kini, Japanu, Južnoj Koreji i širom afričkog kontinenta, gde ova mera nikad nije stekla širu popularnost.