Ubijena igra

Čega smo se mi to zapravo plašili prošle nedelje i ko nas je plašio? Od trenutka kada je Ivan Bogdanov počeo da seče žicu na stadionu Marasi u Đenovi bili smo izloženi ogromnom pritisku i priči da dolazi derbi i da ćemo imati još jedan ratni dan u Beogradu.

Pitanje ove utakmice, „svetkovine srpskog fudbala“, postalo je pitanje svih pitanja u državi koja kao da je sve ostale probleme ostavila iza sebe. Predsednik je još jednom morao da poruči da huligani neće vladati državom, a ta država je opet na brzinu menjala važne zakone da bi kao doskočila huliganima.

Huligani su našli zajednički jezik sa upravama a one sa policijom dva dana pre utakmice. Najpre je Marko Vučković, neformalni vođa Ultras bojsa, podgrupe Delija koja je označena kao najozloglašenija, izašao iz skupštine FK Crvena zvezda oglasivši se javnim saopštenjem u kome negira sve navode o svojoj povezanosti sa kriminalnim miljeom. Dan iza toga i druge njegove kolege, „navijači Zvezde“, izašli su iz skupštine kluba koju je čini se počeo jače da kontroliše generalni sponzor Gaspromnjeft formirajući posebno kontrolno telo unutar kluba.

S druge strane, komšije iz Humske, opijene samim učešćem u Ligi šampiona, prestale su da šalju poruke o tome u kom minutu će utakmica biti prekinuta. Na sastanku u MUP-u u četvrtak 21. oktobra bila je doneta odluka da derbi bude odigran i tada se znalo da je stvar „legla“.

U subotu je opet izvedena silna teško opremljena policija, ali sukoba nije bilo što govori da je konsenzus „unutar svih struktura“ postignut. Na stadionu je vladala skoro pa hipi atmosfera, nedostajalo je samo da se posle utakmice izljube navijači suparničkih timova. Navijači Partizana nisu imali kod sebe čak ni nikakva obeležja. Pometnju je izazvao golman Vladimir Stojković svojim infantilnim provociranjem Delija, ponašajući se kao „veći Turčin od Turčina“. On je sad bio našao da nosi majicu na kojoj piše „Oprostite mi moju ružnu prošlost“, izvinjavajući se Grobarima što je ikad bio deo Zvezde. Kakva glupost!

Na sreću, ulog (gubljenje svih pozicija) bio je toliko visoko postavljen da su umrtvljene Delije jedino uspele da naprave transparent koji je upućen medijima jer je na njemu pisalo „U Francuskoj đaci i demonstranti, u Srbiji huligani i fašisti“. Vođe je zabolelo što ih se stavlja u takav kontekst, ali sami su za to krivi da ne objašnjavamo dalje. Ponekad je pola posla obavljeno kada se neka pojava nazove pravim imenom i toga su svi oni koji bi da lome glave a da budu dobre komšije svesni. Zato im smeta što su sve manje „naša deca bez perspektive“, a sve više pripadnici kriminalnih grupa i huligani.

U predigri derbija nisu svi glasovi bili jedinstveni. Odskočio je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, koji je bio protiv odigravanja derbija i pozvao je „normalne građane“ da ostanu kod kuće i da ne parkiraju u okolini stadiona. Pravo je čudo da on, inače dobro informisan čovek, nije znao da je sve dogovoreno, da su „ratne sekire zakopane“ na neko vreme.

Kao što smo videli, na žalost stranih medijskih kuća, ništa se nije desilo. Bukvalno ništa. Poraz Zvezde je ništa, loša igra je ništa, nijedan fudbalski potez nije viđen, osim par poteza stranaca ništa što liči na fudbal nije viđeno. U zbiru, to je bila umrtvljena utakmica gde su se „igrači plašili da startuju agresivnije plašeći se da ne budu uhapšeni“, kako je to rekao Zvezdin sportski direktor Ivan Adžić.

Oni koji su ipak došli da gledaju fudbal mogli su još jednom da kažu sebi da su protraćili vreme. Nije da su se igrači nečega plašili, oni jednostavno ne umeju da igraju bolje. Igra na subotnjoj utakmici bila je antipromocija fudbala. E sad, kada to imate na terenu, kada vidite neke likove u dresovima koji izbegavaju da se bave onim za šta su plaćeni pa se pitate šta se tu dešava, onda nije čudno da ljudi krenu da se bave nekim drugim stvarima a ne navijanjem i gledanjem igre.

Onda počinju da gledaju ka ložama da vide ko s kim sedi, ko su ti likovi u upravi, ko im dovodi i prodaje igrače, ko igračima nalazi žene (dosta njih su udovice ubijenih „žestokih momaka“ poput ovih dana eksponirane nove zvezde „druge Srbije“ Jelene Karleuša) i ko je kome tu dužan pare.

Za utehu je što je kontekst nekako sličan i u Mančesteru i u Liverpulu. Ali zbog toga ne drhti Britansko Kraljevstvo. Ili mi to odavde ne vidimo, zaslepljeni sopstvenim problemima. Možda Ivica Dačić zna više o tome.