Tri altruističke epizode

Jednog lepog dana budući ministar prosvete u vladi Vojislava Koštunice prisetio se da ima stari auto u koji nije seo šest meseci. Kupio čovek nov akumulator, kresnuo vozilo i otišao kod mame na ručak. Auto je ostavio otključan. Samo što su sipali supu, kad eto dole jednog izvesnog zemunskog umetnika sa kantom benzina: otvorio čovek vrata, ispolivao unutrašnjost auta tim benzinom, kresnuo šibicu i udaljio se mirno i dostojanstveno. Vlasnik auta je smesta dao razne intervjue raznim televizijama i iskoristio incident (koliko se moglo) u svrhu političke promocije. Posle je komšiluk prepoznao počinitelja. Na pitanje zašto, nadležna ovlašćena službena lica dobila su uobičajeni odgovor: „Naredio Duća.“ Taman posla da je neko pitao zašto.

Sad malo konkretnije: 20. oktobra 2002. Dušan Krsmanović i Aleksandar Simović dolaze sa molotovljevim (pokojni Vjačeslav Mihailovič nije kriv za tu recepturu) koktelima u Baba Višnjinu ulicu i pale izvesnu baraku koja većim delom sagoreva u požaru (osim jedne sobe). U baraci je predstavništvo firme Ju medija mont (štagod to značilo); vlasnik je tada još veoma živi Dušan Jovanović, izdavač i urednik podgoričkog dnevnika „Dan“; on će biti ubijen uskoro usred Podgorice, ispred sopstvene redakcije (suđenje je u toku). Duća Spasojević bio je, kaže Krsmanović, veoma nezadovoljan učinkom, pa su 8. novembra 2002. Krsmanović i Milan Jurišić Jure u baraku bacili još i dve ručne bombe, od kojih je jedna eksplodirala i izazvala novi požar. To je bilo dovoljno: baraka je do kraja izgorela, a ostatak pokretne imovine (kompjuteri i dokumentacija) uništili su vatrogasci u gašenju, kako to već neizbežno biva.

Treći slučaj: Dragoljub Milanović Siroče, bivši generalni direktor RTS-a, bio je 21. juna 2002. prvostepeno osuđen na deset godina zatvora, pa onda pušten da na slobodi čeka pravosnažnu presudu. Čekajući tako, promenio je u jednom trenutku mišljenje (valjda kad je načuo za odluku Vrhovnog suda) i – gospodo draga, on je nestao bez traga… A trebalo je da se 20. januara 2003. javi u Zabelu da odsluži tih potvrđenih deset godina. Nađen je tek 3. aprila 2003, usred i zbog akcije Sablja (neko ga je otkucao), u nekoj vikendici koju su Duća i Zemunci držali u blizina Bara.

Tri opisana slučaja spadaju na marginu, u minijature, inače obimnog zemunskog Magnum Opusa, opisanog natenane u barem tri optužnice po kojima se trenutno sudi. Imaju, međutim, jednu zajedničku crtu: ni u jednom od ta tri slučaja Zemunci nisu imali ni materijalnu, ni taktičku korist. Niti su klepili neku lovu, niti su osiguravali sopstvenu bezbednost; nisu čak ni skretali pažnju od sebe; naprotiv – to su ipak rizična posla, bez obzira na njihovu moć i veze u to vreme. Zašto bi neko palio stari auto nekom političaru? Zašto bi neko nekim Crnogorcima palio neku baraku (čak dvaput!)? Zašto bi neko skrivao begunca od pravde dok policija „prekopava nebo i zemlju“ da ga nađe?

Da to nije neka politika? Motivacioni mehanizam Dušana Spasojevića i Milorada Ulemeka Legije ume da bude ponekad zakučast i ne baš lako dokučiv. Jedno je, međutim, nesporno: reč je o ljudima racionalnim kad je o poslovima reč. Jesu obojica proklizali u panici početkom 2003, kad su rešili da ubiju Đinđića; ali u vreme kada se ovi incidenti događaju bili su sasvim hladne glave. Mora biti da su imali nekakav razlog koji Duća više nije u stanju da objasni, a Legija još neće.

Zaista: zašto bi neko zapalio stari auto Slobodana Vuksanovića? Skoro je sasvim neverovatno da je sadašnji ministar prosvete imao u tome neku drugu ulogu osim ojađene žrtve koja je opomenuta da je u opasnosti. Žrtvu je Duća Spasojević odabrao po nekoj svojoj političkoj – jer se drugačija ne vidi – logici. Analiza dinamične i klizave političke karijere ministra prosvete teško da bi nam mnogo pomogla bez objašnjenja naredbodavaca tog gnusnog atentata. Postoji, naravno, teorija da je tadašnji režim trebalo ilustrovati kao zločinački: ipak je g. Vuksanović pokušao da od Zorana Đinđića preuzme Demokratsku stranku i posle iz iste stranke otišao u ceo svet. Po toj teoriji, Demokratska stranka je, ni kriva ni dužna, oslikana kao revanšistička preko leđa g. Vuksanovića – takođe ni krivog ni dužnog. To bi bio onaj antički „kamen razdora“ koji se baci među antagoniste. A Slobodan Vuksanović sigurno nije bio dužan neke pare Dući Spasojeviću, inače bi se to drugačije završilo.

Ta baraka u Baba Višnjinoj ulici nešto je zanimljiviji slučaj. Naime, podgorički dnevni list „Dan“ bio je nastao svojevremeno kao organ Miloševićevog režima u Crnoj Gori. Pokojni Dušan Jovanović osnovao je firmu Ju mont medija (ili tako nekako; čak dve firme sličnih naziva) da bi izdavao novine. Ni taj posao – kao niti jedan drugi – u to vreme nije išao bez Državne bezbednosti, kao što je poznato. E, sad: po jednoj teoriji došlo je do sukoba interesa dve frakcije unutar Miloševićevih eksponenata u Državnoj bezbednosti, a u vezi sa podgoričkim „Danom“ (tamo kod njih često jedna ruka ne zna šta druga radi; konspiracija). „Dan“ jeste pominjao ulogu Zemunaca u budvanskom atentatu na Vuka Draškovića (15. jun 2000): Duća Spasojević i još neki prolaze kroz tu priču onoliko. Pitanje je da li su u „Danu“ tada znali u čijem timu Duća i Zemunci igraju? Jedni, dakle, kažu da se Duća naljutio na „Dan“ što ga pominju (a ta Budva ga je s pravom svrbela, jer policija u Beogradu tek uvidom u budvanski predmet dobija jasnu sliku o Zemuncima – i ostalima, sa sve gen. Pavkovićem), pa je naredio da se „Dan“ opomene spaljivanjem „dopisništva“. Ta baraka, međutim, nije bila nikakvo „dopisništvo“, nego obična poslovnica gde se skupljaju računi i remitenda. „Dan“ nikakvo dopisništvo nije niti imao; pisali su njih dvoje-troje (imena poznata), od kojih je jedan sedeo u Kragujevcu i puštao da ga potpisuju; posle se pojavljuje još jedan koga nije higijenski pominjati. Duća, dakle, pojma nije imao – po toj teoriji.

Postoji i druga teorija, slična onoj o Vuksanovićevom autu: da je Duća naredio paljevinu barake „Dana“ u Baba Višnjinoj ne bi li i time ilustrovao zlikovačku prirodu vlade Zorana Đinđića. Pa onda ispadne da se tu guši sloboda štampe i već sve ono što znamo, jer da „Dan“ tamo u Podgorici, a iz pera „slobodoumnih novinara“ iz Beograda, „raskrinkava“ zversko-fašistički dosmanlijski režim. Možda; birajte sami tumačenje. Da je „Dan“ bio Dući dužan neke pare – znalo bi se, a ta se posla drugačije završavaju.

Slučaj Dragoljuba Milanovića Siročeta već je sasvim političke prirode: spada u onaj nadasve zanimljivi kontekst odnosa Zemunaca sa desno-šovinističkim savezom na srpskoj političkoj sceni. Odakle Siroče u Šilerovoj, Dući u gostima? Doveli su ga Borislav Mikelić i njegov bivši prijatelj i vojno-paravojno-državna pojava Dragan Vujičić Bego, mirođija u mnogim čorbama. Tako svedoci saradnici tvrde u istrazi i na glavnim pretresima. Baš nekako u to vreme, pre nego što će ga Zemunci skloniti u štek kod Bara, Milanović se angažuje i kao medijski savetnik prof. dr Vojislava Šešelja u predsedničkoj kampanji. Kaže pokojni Zoran Vukojević Vuk o nekom sastanku u Banovcima: „Bili su tu Bego, Mikelić, Dragoljub Milanović i još neko iz SPS-a. Onda je Milanović rekao da kad bi oni mogli da se vrate na vlast, znali bi šta da rade sa ovima.“ Po izjavi istog svedoka, Zemunci su ga u barskom šteku čuvali sa namerom da ga „vrate na javnu scenu Srbije kad preuzmu vlast“. Jedno je jasno: nije Duća Siročeta čuvao dok mu za njega njegova gospođa Ljilja i Milanovićev najbolji drug Vučić ne plate otkup od nekoliko miliona evra.