Ti mene serdare, ja tebe ambasadore

Hvala bogu, ugovor je sklopljen; sada moramo naći način kako ćemo ga kršiti. Ovako je sasvim u duhu Karela Čapeka počeo život srpsko-crnogorske državne zajednice.

Neki su već jetko primetili da su akteri stvaranja Ustavne povelje – a dogovaranje je trajalo osam dugih meseci – spremni da je prekrše već na prvom koraku. Naime, po slovu ovog dokumenta dva kandidata za ministra moraju biti iz iste države članice kao i predsednik, a tri iz druge države članice. Dok su, kako je izričito navedeno, „kandidati za ministra spoljnih poslova i ministra odbrane iz različitih država članica kao i njihovi zamenici“. Sad je glavno diplomatsko pitanje da li će, po mišljenju mnogih, vrlo uspešni dosadašnji ministar inostranih poslova Goran Svilanović ipak ostati na toj funkciji… Ali, ovu čapekovsku dilemu kao da je u drugi plan gurnula najavljena velika smena ambasadora u srpsko-crnogorskoj diplomatiji.

SAMO NAJZNAČAJNIJE: Krešendo uvertira u ovo najnovije poglavlje teškog dogovaranja bila je poruka crnogorskog ministra inostranih poslova Dragiše Burzana, koji se oglasio maltene preko svih medija pledoajeom za novu srpsko-crnogorsku diplomatiju. Telegrafski izveštaj medija glasio je: Sve ambasade – na pola!

Ako matematički izvedena računica po kojoj Crna Gora traži pedesetak ambasadorskih i konzularnih mesta, kako su objavili mnogi mediji, i nije zapravo tačna, nema sumnje da je verno interpretiran zahtev manje članice da bude „apsolutno ravnopravna“ i u diplomatiji. Burzan je obnarodovao da će Crna Gora tražiti zapravo 10–12 najvažnijih ambasadorskih mesta i to u zemljama koje imaju najveći međunarodni značaj.

Crnogorski ministar inostranih poslova lansirao je konkretnu formulu po kojoj najznačajnije ambasade treba „upariti“ pa da jedno mesto pripadne Crnoj Gori, a drugo Srbiji: u brojnim intervjuima koje je Burzan dao ovih dana on objašnjava da bi, primera radi, „parovi“ mogli da budu Vašington–Brisel, zatim London–Pariz, Moskva–Berlin, Vašington – Ujedinjene nacije i tako dalje za 25 ambasada. U jednu državu ambasadora imenuje Srbija, u drugu Crna Gora, s tim što i u ovoj egzaktnoj formuli ima „jednakijih“: Burzan eksplicite nediplomatski vrlo striktno poručuje: „Mesto ambasadora u Rimu pripada Crnoj Gori i o tome nema razgovora!“ Ipak, s ovim izuzetkom, ostavlja mogućnost dogovaranja, ali i kompenzacija: ako je Srbija zainteresovana da imenuje ambasadora u nekoj zemlji, može joj se izaći u susret, ali onda Crna Gora za uzvrat dobija drugu adekvatnu ambasadorsku poziciju. Burzan nudi još jednu vrlo originalnu formulu: Crna Gora neće ometati Srbiju da pravi „svoja predstavništva“.

U javnosti nije objavljena sadržina pisma koje je Burzan nedavno poslao ministru inostranih poslova Goranu Svilanoviću a u kome protestuje zbog poruke koju je, kako se čuje, savezni ministar nedavno poslao na adrese svih naših diplomatskih predstavnika u svetu.

Prvi čovek crnogorske diplomatije kaže da je protestovao zato što u toj pisanoj instrukciji stoji da međunarodnu javnost treba obavestiti da je SRJ promenila ime u Srbija i Crna Gora:

„Međutim, nije država promijenila ime, već je promijenjena država“, poentira Burzan i dodaje da je naglasio da se sadašnje crnogorske diplomate ne mogu smatrati predstavnicima Crne Gore i njenih interesa.

Očigledno, u SMIP-u će doći do velike kadrovske smene: u zemlju se vraća devetnaest ambasadora i šest generalnih konzula koji su postavljeni na predlog SNP-a. Ruku na srce, sem ambasadora u Rimu Miodraga Lekića, tu nema imena koja su se istakla bilo u diplomatiji, bilo u drugim oblastima javnog života. Davno su prošla vremena Veljka Mićunovića, Danila Lekića, Miše Pavićevića, Stane Tomašević, koji su ostavili upečatljiv trag u jugoslovenskoj diplomatiji.

Ima li danas Crna Gora kadrove za nagovešteni izlazak na veliku svetsku pozornicu?

Burzan tvrdi da ima listu od šezdesetak sjajnih potencijalnih diplomata, a predlog za raspodelu diplomatskih predstavništava već je poslao dosadašnjem ministru inostranih poslova Srbije i Crne Gore Goranu Svilanoviću. Burzan kaže da su već određeni diplomatski predstavnici Crne Gore, ali imena još nije pominjao.

Crnogorski mediji tvrde da Đukanović ima ozbiljne probleme kada je reč o „prihvatanju beogradskih funkcija“. Navodno je, pišu, poznati ekonomski stručnjak Veselin Vuković odbio da bude u Savetu ministara. Burzan, međutim, samouvereno poručuje da su za diplomatiju napravili „kvalitetan tim stručnjaka“ i naglašava da su to uglavnom nestranačke ličnosti.

Sukob oko ambasadorskih mesta značio bi kraj državne zajednice Srbije i Crne Gore, već je prognozirao u izjavi za „Građanski list“ sveprisutni član predsedništva Demokratske partije socijalista Miodrag Vuković. Toliko za srećan početak državne zajednice…

U trenutku kada ovaj list ide u štampu (utorak), politički vrh Srbije i Crne Gore razgovara o principima funkcionisanja Saveta ministara, koji bi uskoro trebalo da bude izabran, ali na sastanku prethodne noći „nije bilo reči o personalnim rešenjima“, javlja Beta.

POVEljA I KOMENTARI: Tumačenje Ustavne povelja, izgleda, može se „čitati“ vrlo kreativno i javnosti je za sada ponuđeno nekoliko zanimljivih verzija: po nekima u Savetu ministara u isto vreme mogu da se nađu i Goran Svilanović kao ministar spoljnih poslova i Zoran Živković kao ministar odbrane. Ovo rešenje je moguće ako Crna Gora eksplicite saopšti da nije zainteresovana za ove dve ministarske funkcije ili ako Svilanovića ili Živkovića predlože crnogorski poslanici.

Crnogorski premijer Milo Đukanović predložio je da se u parlamentu zajednice formira radno telo koje će autentično protumačiti ovaj član Ustavne povelje. S druge strane, predsednik parlamenta Dragoljub Mićunović izjavljuje „da se mora voditi računa o interesima obeju republika članica i da se moraju naći rešenja koja ih ne bi povredila, makar se na taj način povredila Ustavna povelja“.

Momčilo Grubač, poslednji predsednik Saveznog ustavnog suda, ističe da je Povelja najviši pravni akt i da se mora poštovati:

„Osnovno je pravilo da se svi pridržavaju zakona. Ta ista koalicija koja sada apeluje da se na nivou nove državne zajednice izbor ministara reši mimo Povelje imala je priliku da odredbe koje sada smetaju izmeni u protekle dve nedelje. Njihov je problem što to nisu uradili u tom roku, ocenjuje profesor Grubač.

Pitijskom tumačenju spornih odredbi Ustavne povelje pridružio se i novi predsednik državne zajednice Svetozar Marović, koji smatra da, istina, treba poštovati demokratsku proceduru, da se moraju postaviti norme koje regulišu tu proceduru, ali da dogovor, iako u suprotnosti sa Poveljom, ne bi trebalo da bude problem. On je na budvanskoj televiziji IN rekao da postoji pravni i politički nivo ovog pitanja.

„Političko rešenje je, čini mi se, bliže, a to je da ministri inostranih poslova i odbrane državne zajednice mogu biti iz Srbije. Zašto? Zato što je predsednik državne zajednice predstavljen u mojoj ličnosti i ja ću voditi jedan deo međunarodne aktivnosti i predstavljati državnu zajednicu u inostranstvu, tako da će jednim delom interes Crne Gore biti pokriven… Bitno je da imamo legitimnu odluku i da imamo institucije zajednice, kao i da se i jedni i drugi saglasimo da imamo kompetentan tim koji će raditi za interese Crne Gore i Srbije…“

U slučaju da se dogovor ne postigne, jedna od mogućnosti je, najavljuju u Vladi Srbije, da se prošire za još jedno ministarstvo i to – spoljnih poslova!

Navodno je premijer Đinđić nedavno ponudio Goranu Svilanoviću funkciju ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom u Savetu ministara, ali je Svilanović ponudu odbio.

Iz Crne Gore dolaze oprečne informacije: jedna struja je otvorena za različite vrste dogovora, druga poručuje da „dogovor ne može biti iznad Ustava“.

DSS je naravno, i ovom prilikom, najrigidniji i najoštriji u kritici ponašanja zvaničnog Beograda i Podgorice: u saopštenju ove stranke ističe se da „najave mogućnosti da ministri vojske i inostranih poslova budu iz Srbije nisu ništa drugo do najave drastičnog kršenja Ustavne povelje i načina na koji par Đinđić–Đukanović namerava da upravlja Srbijom i Crnom Gorom“. Ova stranka ističe da je Đukanovićev zahtev za „autentično tumačenje ustavne norme istovetan sa načinom na koji je Milošević doneo ustavne amandmane 2000. godine“. DSS ukorava i Dragoljuba Mićunovića i poručuje da „sve ovo ukazuje da građani Srbije i Crne Gore neće živeti u demokratskoj i pravnoj državi, već ponovo pod autoritarnom vlašću koja se rukovodi najprimitivnijim srebroljubljem“.

Podgorički dnevnici prenose i stavove SNP-a koji kritikuje crnogorsku vlast zbog popustljivosti na štetu Crne Gore. Neki Đukanovića i Marovića nazivaju čak i „beogradskim privjescima“, koji pristaju na sve. Ako su u samom startu iskazali takvu bespogovornu lojalnost, pitanje je kuda će to sve naknadno voditi, kaže se na kraju u saopštenju SNP-a. Poslednja vest je da iz ove partije prete sudom ukoliko ministar spoljnih poslova i ministar odbrane budu iz Srbije, suprotno slovu Povelje.

U ovoj najnovijoj polemici oglasio se i Ranko Krivokapić, predsednik SDP-a Crne Gore. Po njegovom mišljenju, resori odbrane i spoljnih poslova pripašće Srbiji, iako to nije u skladu sa Ustavnom poveljom. On, međutim, naglašava da je na najvišem nivou obezbeđen interes Crne Gore za prodor prema Zapadu: predsednik je iz Crne Gore. Dakle, taj prvi cilj je osiguran, smatra Krivokapić.

„Naš drugi cilj je da imamo svog ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom, jer glavne linije pritiska na Grnu Goru idu preko te oblasti“, rekao je Krivokapić u intervjuu podgoričkim „Vijestima“. On smatra da je Srbija „životno zainteresovana za ministarstvo odbrane „radi obračuna sa KOS-om, odnosno vojnim strukturama koje je predvodio bivši jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica“.

Portparol SNP-a Dragan Koprivica smatra da će doći do dogovora: ako Svilanović ostane bez sadašnje funkcije, Đinđić ostaje bez većine u Skupštini Srbije i tada se raspisuju izbori.

POLITIKA I RAČUNICE: Povodom ove teme oglasio se i premijer Crne Gore. Đukanović je u intervjuu „Novostima“ rekao da posle izbora Veća ministara, kada će se najzad videti ko će biti ministar inostranih poslova, a ko njegov zamenik (koji za dve godine postaje ministar inostranih poslova), na red dolazi Kolegijum ministarstva inostranih poslova: aktuelne vlade Srbije i Crne Gore želeće da utiču na personalni sastav. Đukanović naglašava da „autentična, većinska Crna Gora“ do sada nije participirala u organima vlasti na nivou zajednice i tek treba da sagleda šta je, zapravo, diplomatsko-konzularna mreža. Misli da je treba znatno racionalizovati jer Srbija i Crna Gora nemaju toliko novca da izdržavaju ni skupu administraciju unije, a još manje skupu diplomatsko-konzularnu mrežu. Đukanović poentira da će to sledećih nekoliko meseci biti prioritetno pitanje i očekuje da „oko tog posla nećemo imati nikakve nesporazume sa Srbijom“.

Naravno, ambasadori SNP-a biće povučeni: crnogorski premijer objašnjava da je, jednostavno govoreći, reč o političkoj logici: „To je ona politika Crne Gore koja je u poslednjih pet godina deset puta izgubila na izborima. Ovu garnituru je instalirao Slobodan Milošević, interese unije u inostranstvu oni ne mogu da predstavljaju.“

Siromašna Srbija i još siromašnija Crna Gora sada će se, sva je prilika, „ćerati“ i oko ministarskih fotelja i oko diplomatskih predstavništava. Glagoljivi ministar pravde Srbije Vladan Batić pohitao je da osudi „crnogorski zahtev za 50 odsto ambasadorskih mesta u situaciji kada Crna Gora u budžetu SCG participira sa samo pet odsto“. Crnogorski politički vrh odmah je na sve slične primedbe poručio da će sva svoja diplomatska predstavništva Crna Gora sama plaćati.

Odakle? Sam premijer Đukanović nedavno je istakao da je privreda zemlje u „jadnom“ stanju, dok su ekonomski eksperti izračunali da, ukoliko se nastavi sadašnji anemični rast od jedan odsto godišnje, Crna Gora može da računa da će tek za 75 godina stići tamo gde je bila 1990!

Jedan od boljih poznavalaca crnogorskih prilika maliciozno primećuje da crnogorska vlast nema para da na nivou održava ni ono počasno poslanstvo u Parizu, a kako će tek velike ambasade u najvažnijim centrima, kako očigledno pretenduje.

Na ove racionalne dileme odgovor je dao premijer Đukanović:

„Svako bi u toj diplomatsko-konzularnoj mreži trebalo da finansira onoliko koliko u njoj participira. Crna Gora u diplomatskoj mreži neće imati onoliko interesa koliko će imati Srbija. Srbija je veća, mnogoljudnija država koja ima potrebe da ostvaruje bližu saradnju i sa nekim državama sa kojima Crna Gora nema…“

Izvesno je da će se interesi poklopiti u najzanimljivijim, najprestižnijim evropskim i vanevropskim zemljama koje, kako reče Đukanović, predstavljaju velesile. „Zato treba da se dogovorimo kako da ravnopravno podelimo mesta na kojima nam se interesi poklapaju“, kaže crnogorski premijer. Misli da oko toga neće biti problema sa Srbijom, sa predstavnicima Vlade Srbije su na istim talasnim dužinama, istina, o tome nisu detaljisali.

A đavo je uvek u detaljima…

I na kraju, na pamet pada Crnjanski koji je u svojim Embahadama o našoj diplomatiji i diplomatama pisao „gorko i bez obzira“. Da li će i mnogo decenija posle, među frakovima, to jest ambasadorima, među velikim jahtama, naši diplomati veslati kao čamdžije sa Đerdapa, ostavljeni sami sebi i gotovo izgubljeni?