Težina odluke

Tek nakon saopštenja šefova diplomatije Evropske unije (14. maja) postalo je nešto jasnije da je dr Vojislav Koštunica, predsednik SRJ, prilikom prošlonedeljne posete Vašingtonu utanačio izvestan kompromis sa Belom kućom oko američkih uslova za učešće na predstojećoj donatorskoj konferenciji u Briselu, koju zajednički pripremaju Evropska komisija i Svetska banka. Bar ja tako shvatam odlaganje zakazivanja ove konferencije, na američku sugestiju, sa početka na kraj juna ove godine, da bi se SRJ-u „pružila šansa da reši problem saradnje sa Haškim tribunalom“. To odlaganje Donatorske konferencije može se, naravno, shvatiti i drugačije, to jest sa manje optimizma – ali svako ko ovde ne prihvata formulu „što gore to bolje“ gaji nadu da je doista Koštuničin susret sa Bušom imao nečeg „istorijskog“, jer su sve druge opcije pogubne za stanovništvo SRJ – pa i za samog dr Koštunicu, pa i za crnogorske unioniste, a najviše za DOS-ovu Vladu Srbije, koja već ima mnogo muke da smiri talas štrajkova. Pad u haos čitave SRJ, treba i to dodati, verovatno ne odgovara ni Amerikancima – no, težinu tog argumenta nije mudro razbacivati na sve strane, a gotovo je smešno nastaviti sa pričom da bi isporučivanje okrivljenih u Hag iz Srbije i Crne Gore – „destabilizovalo region“.

Trebalo bi jednom razjasniti i domaćoj eliti da je negativna odluka o saradnji sa Haškim tribunalom suviše ozbiljna i opasna za Srbiju, da bi se mogla donositi pod izgovorom da pozitivnu odluku DOS-a ne može proceduralno da donese bez grupe poslanika iz Crne Gore, da je protiv Haga „prosečan Srbin“ koji ima gadljivo mišljenje o suđenju van domovine, kome se ne sviđa Karla del Ponte, koji nikad ne zaboravlja sve zločine nad srpskim narodom u Hrvatskoj, u Bosni i na Kosovu, koji nikad neće prihvatiti vazalni odnos svoje države prema svetskim moćnicima, koji vidi neravnotežu u broju optuženih Srba i ostalih, koji nije gladan i stalno mezeti uz ćevap i kobasice i odoleva svetskim ultimatumima i sankcijama. Sve su to potrošene budalaštine – odluka o Hagu suviše je ozbiljna da bi se donosila demokratski, i za nju odgovornost mora da ponese demokratski izabrana elita. Ako je na jednoj strani „propušteni društveni proizvod“ od 3,5 ili 100 milijardi dolara (ukoliko se odloži ili otkaže Donatorska konferencija), to jest ako je na jednoj strani sudbina naše dece (kako je DOS govorio u vreme izborne kampanje), a na drugoj bolni Milošević i njegovi obogaćeni desperadosi – meni se čini da „istorijska odluka“ i nije baš toliko teška da bi Koštunica morao „čvrstim korakom“ da se penje u Belu kuću sa grčem u vilicama i da bi Đinđić morao čitavu nedelju dana da svetkuje stodnevicu svoje vlade, kako bi zaboravio da bez strane pomoći ne može ništa da uradi.

Ko se danas uopšte seća da je Nikola Pašić (1899. godine) iz zatvorske ćelije napisao kralju Milanu samoponižavajuće pismo posle Ivanjdanskog atentata, jer njegovo je ime zadobilo slavu ne po jednoj odluci nego po političkom trajanju. Jovan Ristić, možda i najpametniji političar u srpskoj istoriji, potrebu za donošenjem „neugodnih odluka“ objasnio je rečima: „U državnom životu biva da valja nešto izvući iz blata i prašine i da toga radi valja onome koji to izvlači leći potrbuške u kal.“

Ili suprotno – ko je uopšte žalio za Stojadinovićem koji je (18. marta 1941), mimo zakona i suda, mimo svake procedure i međunarodnih običaja, isporučen preko granice britanskoj obaveštajnoj službi – ali onima koji su zbog te odluke kroz nekoliko sedmica ostali mrtvi, postali siromašni i nesrećni u velikom ratu i jednoj revoluciji, bili potisnuti pod komunistima ili socijalizirani u zadruge i radničke savete – bilo je kasnije žao, no nisu znali tačno zbog čega im se to dogodilo. Zato bi trebalo što jasnije objasniti „prosečnom Srbinu“ da će mu u slučaju pogrešne odluke o Hagu kasnije biti žao (kao što je Milošević to pokušao da im objasni u poslednjem javnom obraćanju naciji, ali sa svoje pozicije) i da će mu deca i unuci ostati siromašni decenijama zato što se neko u nekom „Hajatu“, poput saveznog premijera Žižića, nećkao oko sudbine svoga političkog tate i cenjkao oko broja ambasada u koje će u „funkcionalnoj federaciji“ poslati svoje prijatelje i rođake.

Hoću zapravo da kažem da istorija ne pamti ni pametne ni pogrešne velike odluke vodećih političara „same po sebi“, već u kontekstu malo dužih bazičnih ciklusa, pa bi zbog toga naši mali narcisi koji sada drže veliku vlast trebalo nešto skromnije da zamišljaju svoje mesto u našoj istoriji i da se drže svetskih tokova politike, pa makar nas oni vodili u neku „propast sveta“. Ne bi valjalo ni samo mi da preživimo kataklizmu – ako nećemo imati s kim da se družimo.

Uz ovaj mali inventar generalnih banalnosti oko kojih se navodno zapliće politika u SRJ i Srbiji, da samo telegrafski dodam nekoliko ekonomskih ilustracija sadašnjeg kilavog ekonomskog stanja o kome je već dosadno pisati. Navodno je dobra vest što je u aprilu zvanično zabeležena inflacija u Srbiji od samo 9,6 odsto (dakle nije dvocifrena) iako je usvojen budžet i mada su poskupili hleb i struja, ali pri tome ne treba olako tvrditi da će se ta stopa smiriti u narednim mesecima. Glavni generator inflacije ovoga puta je, čini se, veresija, koja se krije iza maglovitog pojma nenaplaćenih potraživanja. Samo u prva četiri meseca ove godine porast nenaplaćenih potraživanja među srpskim preduzećima iznosio je oko 70 odsto i ona su sada dosegla oko 120 milijardi dinara, što uprošćeno znači da je u Srbiji potrošeno oko četiri milijarde maraka više nego što je bilo moguće, pa i više nego što može stići od ovogodišnjih donatora.

U srpskoj ekonomiji svako danas troši više od svojih prihoda, čekajući da taj višak potrošnje pokrije neka bolja (briselska) budućnost.