Afera prisluškivanja predsednika Srbije, ako je verovati Aleksandru Vulinu, još malo pa je rasvetljena. Naime, ministar unutrašnjih poslova je ustvrdio da je MUP otkrio „ime čoveka koji je razvio sistem prisluškivanja Aleksandra Vučića“. Naravno, nije saopštio o kome se radi ni o kakvom sistemu je reč, ali je dodao da će ime te osobe biti poznato javnosti kad Tužilaštvo za organizovani kriminal bude podiglo optužnicu.
Tužilaštvo Srbije za organizovani kriminal pokrenulo je, podsetimo se, predistražni postupak zbog neovlašćenog prisluškivanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića, saopšteno je 21. januara iz te institucije. Aleksandar Vučić je tada rekao da se radi o „pokušaju državnog udara“.
Ono što izaziva čuđenje u obaveštajnoj zajednici je činjenica, barem kako kaže ministar unutrašnjih poslova, da je predsednik bio „na merama“ gotovo godinu dana. Postavlja se, naime, vrlo logično pitanje kakav je to sistem kontraobaveštajnog obezbeđenja predsednika Srbije kad neko toliko dugo neprimećeno prisluškuje Vučića. Šta je radila BIA i sve one službe koje bi trebalo da se bave zaštitom tajnosti komunikacije štićenih osoba?
„Ako je tačno ovo što je rekao Vulin, onda Vučić zaista ima razloga za brigu. Tajno prisluškivanje predsednika Republike, i to u periodu od godinu dana, predstavlja neviđen skandal i razlog za ozbiljnu rekonstrukciju bezbednosnog aparata i smenu svih odgovornih u lancu onih koji bi trebalo da brinu o ovom važnom segmentu bezbednosnog aparata“, objašnjava izvor blizak službama bezbednosti.
Predsednik Republike i članovi njegove porodice mogu biti legalno prisluškivani u slučaju da pripremaju ili su izvršili neko krivično delo, odnosno ukoliko postoje osnovi sumnje da preduzimaju ili pripremaju radnje usmerene protiv bezbednosti Republike Srbije.
Sudija Snežana Bjelogrlić, predsednica Društva sudija Srbije (videti „Vreme“ broj 1585), detaljno objašnjava ceo proces određivanje tajnog nadzora komunikacije, odnosno „stavljanje na mere“.
Javni tužilac, dakle, podnosi obrazloženi predlog za određivanje tajnog nadzora komunikacije („stavljanje na mere“) sudiji za prethodni postupak. Zahtev mora da sadrži podatke o licu prema kome se određuje nadzor, naziv krivičnog dela koje mu se stavlja na teret, označenje poznatog broja telefona/adrese, razloge na kojima se zasniva sumnja da je označeno lice izvršilo krivično delo ili da ga priprema, zatim način sprovođenja mere, obim i njeno trajanje. Sudija za prethodni postupak donosi odluku o predlogu za određivanje tajnog nadzora komunikacije ceneći ispunjenost zakonom propisanih uslova. Za vreme trajanja mere, sudija za prethodni postupak, ukoliko je potrebno, donosi naredbu o produženju mere; inicijalno mera traje tri meseca, a može se produžiti za još tri meseca.
U praksi, kako je objasnio Nebojša Trbović („Vreme“ broj 1578), bivši inspektor MUP Srbije, to izgleda ovako: radnik UKP predloži meru primene nadzora telefonskih i drugih komunikacija određenog lica; načelnik UKP pogleda predlog, odobri ga, a onda predmet ide ka tužiocu i sudiji za prethodni postupak; u UKP se vraća naredba koja se u originalu dostavlja BIA, koja uključuje telefon na slušanje.
Nemoguće je, dakle, da Aleksandra Vučića prisluškuje „jedan čovek“ bez dodatne organizacije, mnogo ljudi i sofisticirane opreme potrebne da se prođe ispod radara, pre svega, BIA koja prati bezbednost komunikacije predsednika Srbije i drugih štićenih lica, pa makar to bio i Nebojša Stefanović, koji se po kuloarima najčešće pominje pri licitiranju koga je „gađao“ Vulin.
I biće da se, zaista, o tome i radi, odnosno postavlja se pre svega pitanje ne da li je istina ovo što je rekao ministar unutrašnjih poslova, već kome je Vulin uputio poruku ovom svojom izjavom, koja deluje kao još jedan besmisleni SF „vulinizam“.
Jer, ako je „jedan čovek“ u MUP-u prisluškivao Aleksandra Vučića godinu dana, to bez znanja, dozvole ili naredbe Nebojše Stefanovića nije bilo moguće.
