Stanje u “Kolubari” nikad nije bilo gore

“Jeste to Staljin rekao, ali kadrovi zaista sve rešavaju”, kaže u intervjuu za “Vreme” Slobodan Đerić, generalni direktor Rudarskog basena (RB) Kolubara u periodu od jeseni 2001. do 2004. godine, komentarišući havariju koja se desila u obrenovačkoj Termoelektrani “Nikola Tesla” (TENT) pre nekoliko dana.

Đerić je diplomirani ekonomista, fakultet je završio u Sarajevu sa nepune 22 godine.

U Kolubaru je došao iz sarajevskog UNIS a, konkursom, 1992. godine.

“Ja sam statistička greška, živi primer da u preduzećima u javnom sektoru rukovodilac može da bude nestranačka ličnost”, kaže Đerić. “Posle 5. oktobra 2000. godine, kada su revolucionari pokušali da zauzmu sve pozicije, pojavio se Zoran Đinđić sa idejom da se ne može dozvoliti da revolucionari koji su u partijama zauzmu i one pozicije na kojima je potrebna stručnost.

Ovde u Kolubari sam kao nestranačka ličnost okupio stručnjake, ostali su stari inženjeri iz prethodnog perioda, iako sam imao ogromne kritike od svih partija koje su činile DOS tada. Najviše su me napadali iz DSS a jer su mislili da sam ‘žuti’ zato što me podržavao direktno Đinđić. Imao sam permanentni link i sa ministarstvom, zato što je tada bila vrlo krizna situacija.

Kada su se 2001. godine razišli DS i DSS, DSS je ovde na lokalu, ponesen euforijom da je ‘Kolubara’ iznela 5. oktobar, dao parolu da je 2000. srušena ‘crvena mafija’, a da će 2001. srušiti ‘žutu’ mafiju, jer je DS dobio ta javna preduzeća. Postojala je namera organizovanja proslave 5. oktobra 2001. uz obustavu rada, tako da Kolubara ovog puta sruši “žute”. Ja sam tada bio finansijski direktor, ali nisam to prihvatio i onda sam igrom slučaja između 20 ljudi koje je organizovalo ministarstvo izabran za generalnog direktora ‘Kolubare’ krajem 2001, jer je vlada tada naredila da se nađe 12 kompetentnih ljudi da preuzmu ‘Kolubaru’, ali da se ne desi ponovo revolucionarni prevrat.

Za tri i po godine postigli smo fenomenalne rezultate. ‘Kolubara’ je u jesen 2000. bila u situaciji da je posle deset godina blokada Srbije, sankcija, bombardovanja i protutnjale dve-tri “industrijske revolucije” održala proizvodnju zahvaljujući inženjerima, majstorima, radnicima, znanjem i improvizacijama.

Insistiralo se da prezimimo tu prvu zimu jer nije bilo otkrivenog uglja, ni na deponijama nije bilo uglja. Sve pretpostavke su bile da nećemo uspeti te zime da ostvarimo dovoljnu proizvodnju uglja da bi kapaciteti TENT a radili. Međutim, mi smo to uspeli, svi su nam čestitali, a onda smo 2001. i sledeće tri godine razvili proizvodnju, ulagali u kapacitete.”

“VREME”: Rekli ste da je stanje u Kolubari 5. oktobra 2000. bilo veoma loše. Da li je tako bilo samo zbog sankcija, bombardovanja, ili i zbog lošeg izbora kadrova?

SLOBODAN ĐERIĆ: Zbog sankcija i bombardovanja da, ali tadašnji rukovodeći kadrovi SPS a bili su dobri kadrovi, stručni, to moram da priznam. Partija je to kontrolisala, normalno, bilo je slučajeva da neki partijaš bude pro forme neki direktor, ali pravi stručnjaci, pravi inženjeri su radili poslove.

Kako je to izgledalo posle 5. oktobra?

Promenilo se u tome što su mnogi ne­-stručni ljudi pokušali da se ubace u rukovodeće strukture, a to su i partije podržavale. A sve to kulminiralo je i doživelo potpuni fijasko sa ovom, najnovijom vlašću, kada je 2012. godine Milorad Grčić nabavio diplomu u aprilu, negde u Mitrovici na nekom fakultetu gde se kupuju diplome, može sada da me tuži zbog ovoga. A za direktora je imenovan u oktobru!

To je bio šok za nas, mada je i prethodno rukovodstvo, mislim da su bili iz DSS a i DS a, mora se priznati, neozbiljno radilo i “Kolubara” je bila u dosta lošem stanju. Pa se ponovo tražilo, što zbog partijskih igara, što zbog toga, da se ipak nešto mora preduzeti, da se nešto promeni. Ali eto šta su i kako su oni uradili.

Moram da kažem da je to tada direktno uradio Aleksandar Vučić. Imam informacije koje sada, naravno, niko neće potvrditi, pa ni tadašnja ministarka, da je kada su u ministarstvu pokušali, kao i 2001, da nađu tim da preuzme rukovođenje “Kolubarom”, “Šef” rekao: “Biće Mića, moramo da mu se odužimo”.

Mi nismo ni znali ko je Mića. Obično je u “Kolubari” uvek bilo nekog animoziteta ako se postavljaju kadrovi iz EPS a (Beograda) umesto kadrova iz “Kolubare” (“sa lokala”). Ja sam bio direktor zato što sam iz “Kolubare” (između ostalog). Još je bilo rovito stanje posle 5. oktobra. I ministarstvo i partije su mislili da treba postaviti neke iskusne inženjere koji su iz EPS a, ali tada je prevagnulo mišljenje da to mora da bude čovek iz “Kolubare”. Ali, uvek se radilo o iskusnim kadrovima, i iz “Kolubare” i iz EPS a.

Kako komentarišete havariju koja se desila u TENT u pre nekoliko dana?

Glina, prljav ugalj, sneg, sve su to izgovori. Normalno da je sada, kada je pao sneg, pala kriva drvena bandera koju su samo provodnici držali. A onda kažu da je to vis major. I onda je, kao, vis major i loš kvalitet uglja i slično. Ne, to je isključivo ljudski faktor.

Kako izgleda tok uglja od iskopavanja do trenutka kada počne da se koristi u TENT u?

Na samom ležištu su iskusni bageristi, imaju načina da uz pomoć drugih eventualne proslojke odbace na stranu ili preskoče. Normalno je da se dešava da rotorni bager, kada zahvata iz ležišta ugalj, zahvati i nešto drugo, poslednjih godina je ugalj nekvalitetniji jer je “Kolubara” kopala gde je najlakše, gde su otkrivke manje, znači, manje mora da se otkopa jalovine da bi se došlo do uglja. S godinama smo došli u situaciju da je to sve teže. Zatim ono što je otkopano trakama ide u drobilanu, odatle u vagone i na deponiju. Sad kažu: “Došle su kompozicije pune gline”, pa je to uzrok havarije. To je nemoguće.

U “Kolubari” je prije desetak godina naručen sistem za automatsko upravljanje kvalitetom. Tada sam radio u razvoju, to je spadalo u neku zelenu agendu, ali kažu da to još nije zaživelo. Međutim, i prije toga, uvijek je u “Kolubari” bilo da smo taj ugalj homogenizirali, miješali. Znaju inženjeri – ako je ugalj nekvalitetniji, morali smo uvijek postići zahtjevanu kaloričnu vrednost uglja na koju je projektovana elektrana, dodavane su kvalitetne partije uglja.

Drugo, postojala je zajednička komisija TENT a i “Kolubare”, koja je stalno radila. Znači, protočne vage, ugalj se mjeri, vaga i naša akreditovana laboratorija proverava kvalitet uzimanjem uzoraka. Uvijek je tu bilo rasprava između članova komisije iz TENT a i “Kolubare” “jeste kvalitetan, nije kvalitetan, došlo je zemlje, gline” itd, i to je normalna stvar. Ali, tamo u TENT u postoji deponija, na kojoj su deponijske mašine. Ugalj se na neki način miješa i kod samog otkopa, pri drobljenju, usitnjavanju, pa opet na deponiji. Ako su ti vozovi protočno išli u gorionike, to asocira da nema uglja na deponijama. A ako nema uglja na deponijama bar za 15 dana, bar milion tona, onda smo mi stvarno u nevolji.

Ako su iz “Kolubare” zbog nepažnje, sve je moguće, poslali vozove koji su bili puni gline, a ako su ovi teret iz tih vozova direktno ubacili u gorionike, nisu imali oplemenjavanje mazutom, onda je to stvarno tragedija. Ali to je ljudski faktor. A kažu: “Desilo se”. Sada se, kao, vode neke istrage, to je za mene smešno, van pameti.

Zdravorazumski, i do sada su snegovi padali i bile zime. Dok sam bio rukovodilac “Kolubare”, imali smo jedan mesec u kome su maltene svi dani bili ledeni, temperatura više od 20 dana nije prelazila nulu. To je najveći problem za odvoz uglja, i za TENT i za “Kolubaru”. Vagoni se lede, pa ne možete da ih istovarite jer dovezete grudvu leda, zaleđenog uglja. I sve su to ljudi prevazilazili i nisu napravili havariju.

Kako izgleda sam proces planiranja, do kada se eksploatiše neko polje i kada se planira otvaranje novog?

Geološki su istražena ležišta i “okontureni” su svi kopovi, odavno ispitani i planirani. Od polja A šezdesetih godina, pa ostala polja, i Južno polje, i na zapadnoj strani Tamnava zapadno polje, Tamnava istočno polje i u novije vreme mali kop koji je već završio, Crljeni. U tim planovima imate geološki istraženo ležište, imate sve količine uglja koje se mogu eksploatisati.

Po tim kartama uvek se planiralo unapred i znalo se tačno, ili bar okvirno u strategijama razvoja koje su donošene za pet, deset godina kada će koji kop da se otvori i kada će koji kop da završi sa eksploatacijom, s obzirom na planiranu količinu uglja koji se mora otkopati da bi se zadovoljile potrebe elektrane.

Tako je, recimo, godinama najveći kop bio polje B, znalo se da je njegov radni vek trebalo da bude do 2016. godine. Pošto je eksploatacija išla ubrzano, znalo se da će završiti eksploataciju do 2011. Za Tamnavu zapadno polje kreditom smo nabavili novi sistem, povećali njegov kapacitet za duplo i to je sada glavni kop, on daje više od pola uglja iz “Kolubare”.

Međutim, šta se desilo? Idejni projekat je postojao 2003–2004. godine za polje E, govorim o istočnom delu Kolubare, zvao se “zamenski kapacitet za polje D”. Znači, imate najveći kop, njega će zameniti sledeći kop koji će biti po količini mogućeg iskopanog uglja isti kao taj i onda nemate problem.

Taj kop trebalo je da krene sa istočne strane. Dva puta sam prisustvovao sednici stručnog saveta EPS a koji su, pored ljudi iz EPS a, činili ljudi iz nauke, sa fakulteta, i slušao sam njihove rasprave o tome kako je taj kop relativno nezgodan za eksploataciju zato što ugalj zaliježe ovako ili onako, ima proslojaka i slično, ali bilo je na pragu da se započne izrada glavnog izvođačkog projekta. To se sve radi na nivou EPS a, ministarstva, Rudarsko-geološkog fakulteta. Dok to pripremite, dok otkrijete jalovinu, kopu treba vreme da počne da radi. Plan je bio da se 2007. počne sa otkopavanjem otkrivke, a 2011. da se dođe do uglja, i taman u to vreme će polje D da završi sa eksploatacijom.

Međutim, od toga se odustalo zato što su se posle 2004. ponovo vratili, mislim u to vreme, kadrovi DSS a, zato što stanovnici Vreoca ne daju da se otkopa groblje. Kako napreduje kop D, bilo je potrebno samo na brdu iznad Vreoca da se otkopa groblje, tu ima velikih količina uglja, onda polje D završava priču, i to tačno dolazi do svih industrijskih postrojenja “Kolubare”, tu su i pruga i put za Beograd. To se neće kopati, i Lazarevac je na uglju pa se neće kopati.

Onda je nastala velika politička priča i oni su se opredelili da idu na iseljenje celih Vreoca. To je jedino dobro što se desilo zato što je stanovništvo iseljeno iz tih nehumanih uslova života uz relativno dobre naknade. I ja mislim da se Vreoci svakako trebaju iseliti, ali to je trebalo raditi postepeno, u dužem vremenskom intervalu.

U periodu od 2004. godine do danas, kako kažu moji prijatelji, tamo se ćoškari. Znači, nije se prešlo na polje E kao zamenski kapacitet polja D. Imali smo aktivan kop polje D i polje B, koje je malo, iz koga se prelazi u polje C, koje je takođe malo, iz koga se preko polja C prelazi u polje E. Tu je trebalo izmestiti put za Aranđelovac, reku Peštan, odnosno praviti neke retenzije itd. Oni ništa od toga nisu radili, nego su po nekim projektima kopali po tim uglovima, što i danas rade.

Na sajtu Kolubare možete da vidite da za polje B kažu B/D. Čak pominju polje E, kažu C/E. Kada pogledate na karti, ili uživo, tu nema otkopanog uglja.

Uvek se planiralo, išlo se godinama unapred tako da je moralo biti otkrivenog uglja, skinute jalovine, bar za pola godine, tri meseca, da kažemo za jednu zimu da imate otkopanu jalovinu i onda imate rezervu kvalitetnog uglja. Pored toga, imate rezervu za 15-20 dana na deponijama. To se radilo sinhrono sa remontima u TENT u i u “Kolubari”.

Veoma je čudno što je sada bio remont na TENT u i da je produžen skoro u zimu, kad mu vreme nije, a da nema uglja na deponijama. Kako je moguće da na deponijama nema uglja, ako su teret iz vozova “direktno bacali” u gorionike?

Da li se situacija može popraviti i kako?

Pitao sam ljude, egzaktnih podataka nema, ali kažu da otkopanog uglja nema. Zato sam veliki pesimista. Jedino malo optimizma imam jer sam čuo da je umesto jednog od smenjenih direktora Kolubare postavljen čovek koga znam, dobar inženjer, Milan Petrović. E sad, da li će oni njemu dozvoliti da sačini tim, a treba mu najmanje 50 ljudi, “Kolubara” je velika…

Tragedija je što ljudi kažu da je rukovodeći kadar, od direktora do poslovođa, kompletno pokriven inženjerima industrijskog menadžmenta i sličnim, sa diplomama nabavljenim ovde-onde. Da li će to uspeti da raščiste, ne znam. “Kolubaru” su sve ovo vreme držali inženjeri, majstori, radnici koji su ovladali tehnologijom, bez obzira koliko je zastarela, i zato što su ljudi, da tako kažem, patriote. Znaju svoj posao, rade svoj posao i bilo je sreće što se neki ljudi koji su došli za rukovodeće kadrove nisu miješali u svoj posao. Tamo gde su se umiješali, uvek je bio problem.

Ja živim u Lazarevcu, svakog dana se susrećem sa ljudima i oni pet-šest-deset godina govore “ovo više ovako ne može”, a do sad je ipak moglo. Ali, bojim se da smo sada udarili u zid. Opet, kada pomislim kakvu smo “Kolubaru” mi preuzeli u oktobru 2000. godine, javlja mi se i neki optimizam. Mada, slobodan sam da tvrdim kako je “Kolubara” sada u težem stanju nego tada, a dvadeset godina je prošlo.

Šta je još uticalo u prošlim godinama da je “Kolubara” devastirana?

Pored toga što se nije na vreme prešlo na otkop uglja u polju E, zamenskom kapacitetu za polje D, desio se i potop najvećeg kopa, Zapadno polje, 2014. godine. Radio sam tada u razvoju, moj direktor, stari inženjer koji je bio na raznim rukovodećim funkcijama, već 2012, 2013. godine kaže: “Oni ne rade zaštitu kopa od Kolubare”. Tu je izmešteno korito reke Kolubare, pomereno je pet-šest kilometara, napravljen je drugi tok da bi se otkopavao ugalj na tadašnjem rudniku Tamnava istočno polje. A pošto je otkopan ugalj, Kolubara je do samog rudnika tekla na znatno većoj visini nego što je nivo otkopanog tla, reka je “udarala o rudnik”, a “visila” nad njim. A normalno je da voda teži da se vraća naniže, u staro korito. Postojao je projekat zaštite, da se tu napravi tzv. kaseta, da se reka Kolubara na vreme skrene, ali to nije urađeno.
Ali, tu je napravljen još veći kriminal, ne znam kako drugačije da to nazovem. Gro mašina se mogao izvući iz kopa pre potopa. Obični kamioni nisu isterani iz kopa, a mogao je išetati i bager na gusenicama, govorim o velikom bageru. Međutim, oni to nisu uradili. Desi se potop, elementarna nepogoda, ali protiv nje se ništa nije učinilo i onda gledamo scenu – nepotpuno ispumpana voda na kopu, a Vlada drži sednicu na kopu, stavili su u ono blato neke talpe. I hvale se kako su najbrže na svetu ispumpali vodu.

Jedna pikanterija: jedan inženjer 2014. dobija zadatak da brzo napravi napojnu mrežu za napajanje strujom, za te ogromne pumpe koje će doći iz Holandije i ispumpati vodu. Inženjer kaže: “Čekajte, pa to je deponovana otkrivka, nije stabilno tlo da se postavljaju bandere”, ali on je to ipak radio danju i noću, a onda, u pola priče, došle su pumpe na naftu. Toliko je diletantizma na raznim nivoima u “Kolubari”, to prosto nije dozvoljeno.

Kako procenjujete reakciju Vlade i ministarstva u situaciji koja se desila u TENT u?

Stalno sam razmišljao da ne pričam političku priču, već čisto izvornu, stručnu priču. Ali ovo se sve pretvara u politiku. Ako kažem sada ono što svi znaju – da su od poslovođe do vrha došli ljudi koji su nekompetentni, da li je to politička priča? Jeste, ali ja je ne govorim kao političku priču, već kao neko ko voli “Kolubaru”. Kada se sve ovo desilo u Obrenovcu, ja sam seo i plakao, i pitao se da li je ovo moguće, šta sve nekompetentni ljudi mogu da urade? Pričaju sada o diverzijama. Pa, ovo je samoubistvo iz zasede. Protiv koga je pravljena diverzija? Protiv samog sebe? Zašto?

Izašao je Siniša Mali i kaže, parafraziram, “nema problema što se struja uvozi, to će EPS pokriti iz svoje akumulacije i tekućeg priliva, ne košta to državu ništa”. Da li je moguće reći tako nešto? A kompetentni ljudi kažu da će se potrošiti jedna elektrana uvozom skupe struje ove zime.

Sva moguća dobit koju EPS mora da ostvaruje najvećim delom negde nestaje, a ne ulaže se u obnovu kapaciteta, modernizaciju proizvodnog procesa. Ako ovo što se desilo nije dovoljna opomena, onda ne znam šta je.