Srebrenica, deset godina posle

Specijalno za „Vreme“

„Dvije noći smo proveli u fabrikama svi zajedno. U četvrtak su stigli autobusi… vojnici su postavili jednu žutu traku i počeli odvajati ljude. Žene i djeca na jednu stranu, svi muškarci na drugu. Tada sam posljednji put videla mog Fadila.“

Fadil Hasanović jedna je od oko 8000 srebreničkih žrtava. Njegova žena Ferida se iz izbeglištva vratila prošle godine i danas živi sama u Potočarima. „Ni danas ne znam gdje su mu kosti. Da mogu da ih nađem, da ga pokopam i da se smirim, da se ne nadam više…“

Svake godine se u Potočarima obeležava godišnjica genocida nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice i okoline, počinjenog od Vojske Republike Srpske. Svake godine se negde u Bosni otkrivaju „sekundarne grobnice“ u kojima su premeštani posmrtni ostaci srebreničkih žrtava. Do sada je pokopano njih 1300, a ove godine mezarje u Potočarima dobilo je još 610 nišana. Najmlađa žrtva imala je 14 godina, najstarija 81.

DALEKO OD ŽRTAVA: I ovogodišnje obeležavanje 11. jula počelo je dva dana ranije. Povorka šlepera i kamiona prebacuje posmrtne ostatke identifikovanih žrtava iz laboratorije u Tuzli, preko Sarajeva do Potočara. Čini se, beskrajan broj zelenih kovčega uredno se smešta u hol fabrike akumulatora, sa čijih su se zidova do pre nekoliko godina skidali krv i ostaci ubijenih. Svaki kovčeg ima svoj broj – porodice se tiho provlače između njih, ponavljajući broj na koji su čekali deset godina. Kada ga nađu, tiho se spuste pored i ne odvajaju se. „Našao sam brata pre dvije godine. Poznao sam sako, sat i ključ od kuće – on je zadnji izašao“, kroz plač priča 30-godišnji Šećir. „Ali, našli su tada samo 30 odsto kostiju, uglavnom sitnih. I čekao sam do sada, da ga sakupim, da ga sahranim kako valja…“

A nedaleko od Potočara, u selu Budak, otkrivena je još jedna sekundarna grobnica, koja se još uvek obrađuje. Pronađeno je 40-50 leševa, od kojih su neki bili i osobe sa invaliditetom. Osim kostiju, vide se kaiševi, ostaci pantalona, košulje, cipele, plastične kese u kojima su nosili stvari iz kuća. Ferida se svakog dana podseća šta je njen muž imao na sebi tog dana. Jakna koju mu je kupila u Bratuncu najverovatnije će biti prva stvar po kojoj će moći da ga identifikuje. Za mnoge Bošnjake koji su preživeli srebrenički masakr gotovo jedini razlog dolaska u Potočare jeste ukop i dženaza za najmilije koje tog dana sahranjuju.

Delegacije i govori, kojih je ove godine bilo preko trideset, ovim ljudima ne znače ama baš ništa. „Boli me to što se sada za kosti i helikopteri spuštaju u Potočare. Sada svi dolaze, a gdje su bili prije deset godina? Sve se znalo šta se dešava, a niko nije htio da nam pomogne“, kaže Ferida. I dok su se za govornicom ređali – Sulejman Tihić, član Predsedništva BiH, Pol Volfovic, predsednik Svetske banke, Teodor Meron, predsednih Haškog tribunala, izaslanici UN-a (o čijoj se odgovornosti za genocid u „UN zaštićenoj zoni Srebrenica“ još uvek mahom ćuti), ministri, ambasadori i ostali, porodice koje su tog dana pokopavale svoje mrtve su (ponovo) same izbacivale vodu koja se od kiše nakupila u tek iskopanim rakama. Neki od njih nisu ni uspeli da stignu do Potočara – zahvaljujući (ne)organizaciji, nekoliko autobusa ostalo je na putu.

Većina njih koji su se zatekli u Srebrenici 1995. bile su izbeglice iz drugih mesta istočne Bosne. Srebrenica im se činila kao jedini spas, s obzirom na to da je bila proglašena enklavom pod zaštitom UN-a. No, onda kada je ove ljude trebalo štititi, holandski bataljon se jednostavno povukao pred Mladićem i njegovim vojnicima. Čitava operacija trajala je tri dana. Muškarce koji su pokušali da se spasu bežeći preko okolnih brda, „stazom smrti“, srpski vojnici hvatali su u šumi i na licu mesta ubijali. Pored mnogih leševa nađene su žice kojima su im vezivane ruke. Iza Holanđana su ostala sećanja na podsmehe i grafite na račun lokalnog stanovništva (jedan od „poznatijih“ – „No teeth? A mustache? Smells like shit? – Bosnian girl!“), a iza Mladića „očišćena“ teritorija. Prevedeno na današnji jezik, to znači gotovo trećinu stanovništva manje u Srebrenici i okolini (u Potočare se vratilo manje od 50 ljudi, mahom starijih žena, u Srebrenicu oko dve hiljade ljudi), potpuno uništenu privredu u kraju u kome je nekada radilo pet fabrika, očaj i smrt. Za one koji žele da znaju (a nadajmo se da takvih ima) šta se u Srebrenici dešavalo tokom rata i za vreme samog pada enklave, vredi preporučiti nedavno objavljenu knjigu Razglednica iz groba Emira Suljagića, koji je u vreme pada enklave radio kao prevodilac za holandski bataljon UN-a. Ovo je knjiga koja govori o ljudima koji su ni zbog čega stradali u Srebrenici, onako kako ih je video čovek koji je bio neposredan svedok i žrtva onoga što se događalo.

ŠTA JE POTREBNO ZA VEROVANJE: Što se tiče delegacija iz SCG i Republike Srpske, one su ostale relativno neprimećene. Dok je Boris Tadić „prošao“ gotovo nezapaženo, izjava Dragana Čavića, predsednika RS, „da je u BiH počinjen genocid nad Srbima“ u ovdašnjim medijima ocenjena je kao „skandalozna“. Veću pažnju javnosti privukli su išarani bilbordi u Beogradu, te suzavac bačen na Žene u crnom, ali i njihovo prisustvo na samoj komemoraciji.

Snimak „škorpiona“, bilbordi i posteri o Srebrenici koji su osvanuli u Beogradu i Zagrebu, naveli su bosanskohercegovačku javnost da pomisli da se istina o Srebrenici ipak pomalja u okolnim zemljama, posebno u Srbiji.

Genocid nad 8000 ljudi Ratko Mladić je pre deset godina „poklonio srpskom narodu za sveti srpski praznik Petrovdan“. Srebrenica je tek jedan od Mladićevih i inih poklona – Prijedor, Foča, Višegrad, Sanski Most, Sarajevo, Goražde… još uvek su samo toponimi za srpsku javnost, dok za ljude u BiH imena ovih gradova izazivaju jezu u kostima. Na Srbiji je da se, jednom za svagda, odrekne ovakvih poklona i njihovih darodavaca. Jer, neopisivo je bolan osećaj dok gledate u grobove koji su vam „poklonjeni“. A oni koji su preživeli 11. jul 1995. samo žele da se sazna istina i da pronađu i sahrane svoje mrtve.

Polja smrti

Dan nakon Potočara, na Petrovdan, u Bratuncu će se davati pomen Srbima iz ovog kraja koji su poginuli u ratu između 1992. i 1995. „Meni je otac poginuo ’92. i muka mi je od svega. Toliko je ljudi poginulo ovde i svi se njih i Srebrenice sete kada im nešto treba. Ne interesuje ih kako ljudi danas žive ovde, ili kako i od čega će živeti ubuduće. Ja ne dam da iko govori o mom ocu i njegovoj smrti osim mene“, kaže Mirjana.