Skupljači papira

Glavnu delatnost među romskom populacijom čini skupljanje flaša, plastike, bakra, aluminijuma, starog hleba, ali najviše papira i kartona. Zbog nepostojanja ni minimuma zaštite pri rukovanju sa otpadom često boluju od difterije, žutice, boginja i šuge.

Krajem prošle godine na teritoriji Beograda, u 88 romskih naselja, sprovedeno je terensko istraživanje za potrebe Svetske banke. Rezultati istraživanja kažu da prosečna romska porodica mesečno od sakupljanja otpada uspeva da zaradi ne više od 6000 dinara. Prema sadašnjem stanju na tržištu gde je cena dva dinara po kilogramu starog papira, potrebno je mesečno prikupiti oko tri tone papira da bi se zaradila ta svota.

OD KANTE DO HEGELA: „Sakupljanje je sreća. Možeš da naiđeš na jednu kantu i napuniš kolica, a nekada po ceo dan hodaš i ne uspeš da ih napuniš“, kaže Ibrahim, svojevremeno zaposlen u jednoj beogradskoj privatnoj firmi koja se bavi otkupom papira. „Kada je loše vreme ne možeš da izađeš. Postoji nepisano pravilo da se zna koji je čiji rejon skupljanja, ali uđu ti ljudi u rejon. Zavisno od naselja do naselja pojedini, najbolji u poslu, nabavili su motokultivatore. Oni koji skupljaju po kantama nemaju šansu da skupe jednu i po tonu mesečno. Za skupljanje je definitivno najbolji centar grada. Naš osnovni problem je u samom prikupljanju, jer većina nas nema adekvatan alat. Tako, snalazi se ko kako ume, poneki čak i skidaju točkove sa kontejnera. Nekoliko puta su udarali automobilima ljude, pa onda pobegnu sa mesta nesreće. Diraju nas ljudi, bacaju krompir iz zgrade. Posebno nas diraju ovi mlađi, ali mene nije stid što se bavim ovim poslom.“

Zanimljivo je da su svi sadržaji u kontejnerima i kantama za smeće u vlasništvu Gradske čistoće, pa bi zakonski svako preturanje po đubretu povlačilo za sobom krivičnu odogovornost. Na primer za vađenje zastave blaženopočivše države ili dela kompleta kakvog nemačkog filozofa mogla bi da usledi i kazna zatvora. U praksi se to ne sprovodi, inače bi sakupljač papira i izbeglica Dževad Bajrami zbog Hegela mogao da završi kod sudije. Interesantno je to da se niko iz Gradske čistoće još nije dosetio da uz takav blagoslov pravne norme, postavi par kontejenera za reciklažni otpad i započne profitabilan biznis.

Trenutno Romi, uz pomoć improvizovanih kolica i prepravljenih „dijana“, jedini spasavaju po koju šumicu i proces recikliranja održavaju živim. Sve sakupljeno talože pored svojih improvizovanih kuća, a kada se sakupi dovoljna količina papira, zovu nakupce i firme koje se bave otkupom i prodajom papira. Firme obično kamionima sakupe papir po naseljima, a potom se u prijemnoj stanici papir sortira i ide u kompaktor, mašinu pomoću koje se stari papir balira pod pritiskom od 250 bara. Tako spakovan papir, nabijen u prese, dalje se plasira na tržište, odnosno u fabrike koje ga kao sirovinu koriste u izradi svojih proizvoda.

Stari papir se uopšteno kvalifikuje na osnovu svog kvaliteta u osam različitih grupa: od čistog, belog, neispisanog, pa sve do otpadaka od natron papira i starog talasastog kartona koga je najviše. Računa se da na 1000 tona starog papira najlošija osma klasa čini čak 70 odsto. Cena jednog kilograma plaća se, zavisno od vlažnosti i kvaliteta, dva dinara, a samo u retkim slučajevima može se dobiti i neka para više.

BIZNIS, ALI FER: U Beogradu se po nekim procenama stručnjaka mesečno baci oko 5000 tona starog papira, što preračunato u novčanu vrednost iznosi oko deset miliona dinara. Pitanje je samo ko je brži i opremljeniji da pokupi papir sa ulice.

Pored velikog giganta Inos papira, firme koja se bavi otkupom papira, u septembru 2000. godine, pri preduzeću koje se bavi kupoprodajom nekretnina nastalo je novo – Menadžer papir. Ono kao i firma majka posluje pod sloganom „biznis, ali fer“. U razgovoru za „Vreme“ Slobodan Steljić, rukovodilac poslovne jedinice papir u preduzeću Menadžer, kaže: „Sakupljanje papira je najozbiljniji posao u Beogradu, mada i u ostalim gradovima postoje manji servisi koji se bave ovom delatnošću. Dok se na tržištu nije pojavilo naše preduzeće koje je donelo stabilnost i redovno plaćanje snabdevačima, postojao je jedino monopol Inos papira. Mesečno možemo da sakupimo od 400 do 1000 tona papira, zavisno od toga koliko papira je potrebno fabrikama i od toga kako ide naplata. Od promene vlasti uveden je porez od 20 odsto na otkup papira od fizičkog lica. Pored otkupljivanja papira od fizičkih lica otkupljujemo tehnološki otpad i od štamparija. Na primer, i Borba je kod mene. Postoje i preduzeća, poput Gilaika, koja se bave samo otkupljivanjem remitende od novinskih kuća. Prošle godine smo izvezli oko 11.000 tona papira u Hrvatsku, tačnije u fabriku Belišće. Sa konkurentima se takmičimo urednim plaćanjem dobavljača i korektnim odnosom. I Ciga mora da se poštuje i redovno plati. Među Ciganima nam pomaže Ramo, čovek koji na ulazu u tunel kod Zelenog venca ima postavljen kontejner. On obično po danu skupi od 500 do 600 kilograma starog papira.“

Kako smo saznali, nekoliko puta je i Ramo ostao bez dela svog papira zbog drugih skupljača. Logika je jednostavna – „moja kolica su danas prazna, a ovaj ima puno, pa što da ne štrpnem malo“.

Prvom najkvalitetnijom klasom papira Menadžer snabdeva fabrike poput Dive Čačak ili Papir Pak, za proizvodnju salveta, maramica i toaletnog papira, dok se karton obično dostavlja fabrici Boža Tomić i Beogradskoj fabrici papira.

„Problem je što i kada im donesemo suv papir uvek odbiju 200 do 300 kilograma. Kada je bio Slobin režim, cena po kilogramu iznosila je tri dinara, danas je dva. Ljudima je za tu cenu bilo dobro. Ranije nisu toliko ni odbijali. Mi ne možemo da kontrolišemo vagu koja meri naš papir jer je samo vozaču dopušteno da uđe unutra, a mi čekamo napolju. Onaj koji radi na vagi dnevno je dobar ne smem da pomislim koliko. Vozači neće da nas voze kod Vinogradske jer je tamo elektronska vaga i ne mogu da nas kradu“, objašnjava svoj problem u poslovanju papirom Bajram, izbeglica iz Kosova Polja.

I zaista, kako je ekipa „Vremena“ saznala, ne postoji nikakva mašina ili merač vlažnosti papira koji Romi sakupljaju, već se vlažnost papira procenjuje odokativno. „Ne postoji Ciga koji donese suv papir. Kada donesu vlažan papir, ja to procenim i umanjim cenu. Dvanaest odsto je dozvoljena vlažnost papira, a ukoliko je papir vlažniji, fabrika onda meni odbija deo iznosa. Vlažnost papira se meri odokativno. Na primer, primerak ‘Večernjih novosti’ težak je oko 100 grama, a navlažen može da teži čak 300 grama. Takođe otkupljujemo papir i od prodavnica C marketa, Pekabete i Jabuke. Umesto da bacaju kartone ja sam zaposlene tamo naučio kako da zarade za piće i kaficu“, dodaje Steljić i objašnjava da uprkos svemu velika količina papira ipak završi u smeću.

Među romskom populacijom oseća se žal za prošlim vremenima kada se mogao napraviti posao. „Obično među nakupcima Romima nađeš nekoga koga zadužiš da ti nabavlja papir i daš mu avans od deset do dvadeset maraka“, kaže Bajram. „Ja sam, dok nisam počeo da radim u firmi, sakupljao papir u naselju i uvek častio vozače, ali danas to nema smisla. Vozači mi otvoreno kažu da je danas drugo vreme. Jedan Novak vozačima plaća tri dinara. Pet, ne šest puta sam, kada čujem koliko novca mi daju, hteo da vratim svoj papir, ali mi ga nisu dali nazad. Danas nam čak ne daju ni kutije u supermarketima jer su svi međusobno povezani. Ipak, i dan-danas mogu da uzmem karton u tri radnje jer sam ljudima dao piće.“

Ekipa „Vremena“ je nedelju dana pokušavala da stupi u kontakt sa Sonjom Joksimović, direktorkom Avala Ade, u želji da se čuje još jedna strana priče, ali sem ugodnog razgovora sa sekretaricama nismo uspeli da zakažemo razgovor.

„Skupljači papira su neobrazovani ljudi i varaju ih na razne načine. To je sve jedan te isti krug za šta god da se uhvatiš, bilo da se radi o položaju Roma, školovanju ili sakupljanju papira. Skupljanje papira je samo jedan segment svakodnevice romskog života. Bez obzira na promene ovi ljudi nisu ni primirisali bolji život. Jedino što želimo je fer odnos. Ovde je reč o klasičnoj eksploataciji jer ljudi nemaju pojma, nemaju moć, a to im je glavni izvor prihoda. Mi smo čak i razmišljali u jednom trenutku da organizovano prestanemo sa skupljanjem papira radi podizanja cena“, kaže za „Vreme“ Jordan Vasić, lider Demokratskog udruženja Roma.

U takvoj atmosferi rađa se ideja o udruživanju, a rešenje skupljači eventualno vide u ideji formiranja romske firme koja bi se bavila sakupljanjem papira. „Ideja nije da se pojavi neko, pa umesto ovih sadašnjih preuzme posao i nastavi da pljačka. Ideja je da se ljudima da posao i adekvatna zarada. Ja bih bio zadovoljan čovek kada bi ljudi od svog posla mogli da kupe zemlju, pa da niko ne može da ih sa nje otera“, dodaje Vasić.

Za humanitarnu pomoć, instrukcije za rad na kompjuteru i časove stranih jezika Romi u novobeogradskom naselju iza bloka 61 veoma su zahvalni, ali istovremeno kažu da nemaju od čega da žive.