"Nekome se moglo gotovo učiniti da čuje zvuke violine i vidi prigušeno svetlo dok su čovek na optuženičkoj klupi i onaj na klupi za svedoke pokušavali da osveže sećanja na slavne dane Miloševićeve vladavine"
EKS PREDSEDNIK: Zoran Lilić
Dva bivša predsednika SRJ, dva bivša vrhovna komandanta (od kojih su samo jednog tako oslovljavali) i dva nekada bliska saradnika i partijska druga, Slobodan Milošević i Zoran Lilić, sreli su se prošle nedelje po drugi put u haškoj sudnici broj 1. Lilić je tamo posle jednogodišnjeg preganjanja doveden kao svedok optužbe, ali su samo neupućeni mogli da očekuju kako će se čovek koji je ne tako davno za sebe rekao – „bio sam jedan od najiskrenijih i najkorektnijih Miloševićevih saradnika“ – u sudnici najednom pretvoriti u onaj „pištolj koji se puši“, za kojim od početka suđenja bivšem predsedniku SRJ neprekidno tragaju (neki ih u svojim izveštajima redovno i pronalaze) pojedini novinari, često u misiji nezvaničnih portparola haškog tužilaštva. Ali, s obzirom na to da je Lilića u Hag dovodilo upravo tužilaštvo, još manje se moglo očekivati da će na tamošnjim konferencijama za novinare zvaničnim portparolima tima Karle del Ponte biti postavljano pitanje – a što ste ga uopšte dovodili.
Slušajući Miloševića („samo još to da se složimo, pa da idemo dalje“) i Lilića („vi dobro znate da ja nikada nisam bio zlonameran“), jedan od haških izveštača je prošle nedelje zapisao: „Nekome se moglo gotovo učiniti da čuje zvuke violine i vidi prigušeno svetlo dok su čovek na optuženičkoj klupi i onaj na klupi za svedoke pokušavali da osveže sećanja na slavne dane Miloševićeve vladavine.“ Violine su zaista nedostajale u jednom posve nadrealnom trenutku koji se u Hagu do juče mogao očekivati koliko i jednoga dana oslobađajuća presuda za Miloševića: optuženi u „procesu stoleća“ nežno čita programska načela Jugoslovenske levice, pažljivo naglašavajući svaku reč, sudija Mej pazi da mu nešto slučajno ne promakne, tužilac Najs nema ništa protiv da program JUL-a bude zaveden kao dokazni materijal i zvaničan sudski dokument, a svedok Lilić gleda ispred sebe i kaže „pa, dobro, jedno su programska načela“… I onda optuženi s ponosom zaključuje da je sve to pisala njegova supruga i da je reč o najboljem programu levice napravljenom krajem prošlog milenijuma.
Do JUL-a se inače došlo preko Lilićeve opaske da su članovi stranke Miloševićeve supruge okupirali najznačajnije pozicije u društvu i uticali na mnoge važne odluke, donošene najčešće u veoma uskom krugu. I taman kada je izgledalo da je tužilac Najs u tom iskazu dobio potvrdu za to kako su važne odluke u ratnim godinama donošene na „porodičnom kućnom savetu“, dakle mimo legalnih, institucionalnih kanala, Lilić je sutradan na Miloševićevo insistiranje potvrdio da ne zna ni za jednu nelegalnu odluku državnog ili vojnog vrha. Oni koji su posle Lilićevog svedočenja pitali „a što ste ga uopšte dovodili“ najverovatnije su se poveli za opštim utiskom i prilično učtivim odnosom svedoka i optuženog, što se u Hagu retko dešava kada Milošević ispituje svedoke tužilaštva. Iza te učtivosti ostalo je, ipak, ponešto koristi i za tužioca Najsa. On je od Lilića iznudio priznanje da je lično kao predsednik SRJ potpisao ukaz o penzionisanju generala Galića, čoveka kome se u Hagu sudi za nemilosrdno višegodišnje granatiranje i opsadu Sarajeva. Lilić je priznao i da je Beograd davao plate (objasnio je to kao brigu o socijalnom statusu porodica vojnih lica) oficirima koji su ratovali u Vojsci RS. Rekao je takođe da se u Beogradu veoma brzo saznalo za masakr u Srebrenici, da na Vrhovnom savetu odbrane o tome nikada nije bilo reči i da nikada nije sprovedena nikakva istraga. Tužilac Najs mogao bi biti zadovoljan ovakvim odgovorom iz koga se može zaključiti – plaćali ste, između ostalog, i one koji su počinili zločine u Srebrenici, ali vas nije interesovalo šta na terenu rade ljudi kojima vi dajete plate. I uz to, nikada ih niste ni pitali šta se u Srebrenici dogodilo i ko je to naredio masovne likvidacije ljudi.
Za većinu izveštača najvažniji deo Lilićevog svedočenja bio je, međutim, njegov pokušaj da objasni kako Slobodan Milošević nije imao nikakve veze sa zločinom u Srebrenici, da za njih nije znao (baš kao i celokupno tadašnje vojno i državno rukovodstvo), da je bio „vidno potresen i ljut“ kada je za sve saznao, rekavši da su to mogli da učine „samo ludi ljudi“. Neke agencije (AP, na primer) opisale su svedoka Zorana Lilića i kao čoveka koji je takvim tvrdnjama zadao potencijalno težak udarac tužilaštvu jer Džefri Najs namerava da Miloševića poveže sa genocidom upravo preko priče o zločinima u Srebrenici.
Lilićevo svedočenje možda je pojačalo utisak da će priča o Miloševiću i njegovoj odgovornosti za genocid koja se pominje u optužnici ići prilično teško, ali se nekako upravo tih dana (verovatno ne baš sasvim slučajno) saznalo za postojanje dokumenta koji bi ovaj medijski utisak mogao brzo da zatrpa i čitavu priču okrene na drugu stranu. U vreme dok je Lilić tvrdio da Milošević o Srebrenici ništa nije znao, novinari bliski tužilaštvu, a zatim i zvaničnici Suda, saopštili su da je među zvaničnim sudskim dokumentima odnedavno zaveden i jedan koji nosi datum 10. jul 1995, a koji dokazuje da su i zvanične jedinice MUP-a Srbije učestvovale u operacijama oko Srebrenice. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova RS Tomislav Kovač (za koga se inače tvrdi da je prošle godine emigrirao u SAD sa mnogo dragocenih informacija) potpisao je u julu 1995. naredbu kojom se i deo jedinica MUP-a Srbije poziva da se pomeri iz okoline Sarajeva i uključi u operacije oko Srebrenice.
Postojanje takvog dokumenta i dokaza o otiscima beogradskih prstiju na događajima u Srebrenici već je ovih dana proglašavano i kao jedno od najvažnijih otkrića do kojih se u Hagu do sada došlo na suđenju Slobodanu Miloševiću. Prošlog aprila, posle šestogodišnjeg istraživanja i utrošenih šest miliona dolara u traganju za istinom, holandski Institut za ratnu dokumentaciju zaključio je u izveštaju napisanom na oko 7.000 stranica da ne postoje dokazi koji bi događaje u Srebrenici na bilo koji način povezali sa nekadašnjim vlastima u Beogradu.
Predstavnici sadašnjih vlasti u Sarajevu već su izrazili uverenje da će preko novih dokaza oba suda u Hagu lakše završiti posao: Milošević će, bez obzira na Lilićeve tvrdnje, biti odgovoran i za Srebrenicu, dok će bosanska tužba pred Međunarodnim sudom pravde, na kome se sudi državama, izgledati mnogo uverljivije.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Rodio sam se, živim i radim u ovoj zemlji, naravno da me zanima šta se u njoj dešava, pa to je dužnost i obaveza svakog građanina. Ne da pijan na slavi lupetaš o podvizima dedova i pradedova dok paralelno sklanjaš pogled i ćutiš na nepravdu koja se sada dešava oko tebe. Nikada nisam pomislio da će moja zemlja doći u situaciju da naoružani kriminalci sa fantomkama preteći stoje rame uz rame sa policijom, okrenuti ka ljudima koji ne žele da ćute”
Kako bismo dobili odgovor na pitanje kakav bi predsednik vlade bio Aleksandar Vučić, nije potrebno da zamišljamo budućnost, već samo da se podsetimo nešto davnije prošlosti i proteklih 14 godina provedenih u znaku inicijala A. V. i interesne grupe poznate po skraćenici SNS
Branimir Nestorović (na slici) je tvrdio da je u Moskvi primljen “na najvišem nivou” i da je dobio zadatak da okupi proruske snage. Izvor “Vremena” kaže da do vrha Kremlja nije stigao, već da su mu kontakte otvorili lobisti Aleksandra Vulina. Sada sa Narodnom strankom predvodi prorusku koaliciju
Kada se rak proširi, ne možete ga jednostavno hirurški odstraniti, već pokušavate da ga smanjite, lokalizujete drugim metodama, poput zračenja, da biste ga eventualno na kraju operisali i izvadili. Korupcija i kriminal koje je vlast SNS-a uvela u sve pore društva i kojima je država predata na tanjiru, duboko su metastazirali. Na nama je da probamo da ih umanjimo i lokalizujemo raznim merama koje su predložene u programu Studentske liste, poput formiranja specijalne tužilačke policije ili lustracije javnih funkcionera, pa da ih, nadamo se, jednog dana i operišemo, ili bar svedemo na minimum
Zoran Kesić je sada samo na Jutjubu, među stotinama podkasta i drugih uradaka. Mogu li televizijske emisije i novinarstvo da prežive na ovoj platformi i od nje
Aleksandar Vučić je ostavku podneo iz marketinških razloga i skidanja formalne odgovornosti sa sebe za sve ono nemilo što bi moglo da se dogodi do 25. oktobra. Sada može da pohrli u kampanju sa etiketom da je „običan čovek“
Kada je Evropa videla da je listi od 250 poslaničkih kandidata predvođenim profesionalnim političkim huliganima suprotstavljena lista od 250 političkih amatera i časnih ljudi? Zvuči kao bajka. Hoće li i ishod biti kao u bajci: pobeda dobra nad zlom?
Šta se može očekivati od Vučićevog podnošenja ostavke? Zbog čega će je građani usvojiti 25. oktobra i omogućiti mu da do mile volje pere škodu, peca i peva uz Radio Lolu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
