Saga o Tolstojevoj 33

Malo je adresa koje su ostale urezane u pamćenje naroda. Jedna od njih bila je nekadašnja rezidencija Josipa Broza, o kojoj se posle Titove smrti pevalo na radnim akcijama: „U Užičkoj kraj petnaestog broja, leži telo trostrukog heroja“. Druga čuvena adresa nije opevana, ali je Tolstojeva 33 palila narodnu maštu još od kada se tu doselio Slobodan Milošević, početkom 1990. godine. Kuća u Tolstojevoj 33 je, doduše, posle višegodišnje pažnje pomalo zaboravljena od kada se 2003. porodica razišla po belom svetu, da bi je se svi ponovo setili ovih dana, kada je u njoj uhapšen Sreten Jocić, poznatiji kao Joca Amsterdam (videti okvir).

OD CRVENOG KRSTA DO TOLSTOJEVE: Sredinom osamdesetih, kada se Milošević tek spustio među Srbe, među narodom je kružila legenda o vođi koji živi kao sav normalan svet, u stanu na Crvenom krstu. Kada je prostrujala vest da se vođa ipak seli na Dedinje, kao i njegovi prethodnici, obožavaoci se nisu dali smesti. Krenule su priče o atentatorima koji Miloševiću rade o glavi, i zbog kojih mora da se preseli na bezbednije mesto.

Imanje na kome je danas Miloševićeva vila pripadalo je pre Drugog svetskog rata Geci Konu, čuvenom izdavaču. On je plac na Dedinju kupio za svoje dve sestre. Porodica Kon je streljana u jesen 1941. godine, a po završetku rata imanje je oduzeto i nacionalizovano, kao i izdavačka imperija Gece Kona od koje je nastala današnja „Prosveta“.

Početkom sedamdesetih, nekadašnji visoki funkcioner Saveza komunista Jugoslavije i bivši predsednik Skupštine Socijalističke Republike Srbije Jovan Veselinov doselio se u Tolstojevu 33. Za njega je tada izgrađena vila od 180 kvadrata. Plac za novu vilu obezbedio je grad Beograd, a izgradnju je platila Vojvodina. U toj vili je Veselinov živeo sve do smrti 1982. godine, a posle toga je tu živeo njegov sin. Kada je doneta odluka da će to biti novi dom Miloševića, sinu Jovana Veselinova dodeljen je deo bivše kuće Rodoljuba Čolakovića, takođe u Tolstojevoj.

Postojeću vilu je porodica Milošević preuredila, nadzidala i proširila na 326 kvadrata.

Ogradu od poprečnih metalnih šipki ofarbanih u zeleno, koja je imala više dekorativnu nego bezbednosnu funkciju, zamenile su teške metalne ploče koje i danas stoje, mada ozbiljno nagrižene rđom.

Te 1990. su ojačali glasovi protesta protiv Miloševića, a jedan od argumenata opozicije o Miloševićevoj bahatosti bila je i nova dedinjska rezidencija. U prvoj višestranačkoj skupštini, poslanici SPO-a su na jednom zasedanju pokazali dokumenta o bivšim vlasnicima imanja u Tolstojevoj 33. Milošević, koji je tada sedeo u Skupštini, pitao je poslanika SPO-a koji je sišao sa govornice da mu da dokumenta, a zatim ih je, pred kamerama, pažljivo čitao.

U dokumentima očigledno nije bilo ničega spornog za Miloševića, pa je 25. jula 1991. godine podneo zahtev Skupštini Beograda za otkup pomenute kuće. Vrednost vile je procenjena na 7.381.502 ondašnja dinara, a rok otplate bio je 38,5 godina. Nemačka marka je tada vredela 14 dinara, ali je početnu sumu dolazeća inflacija svela na oko 2000 maraka, koliko je Milošević platio za otkup.

MARŠ NA DEDINJE: Tolstojeve 33 se demonstranti nisu setili 9. marta 1991, kada se ogorčenje izlilo na TV Bastilju. Zato je ta dedinjska adresa bila cilj marša koji je bio deo protesta započetog na Vidovdan, 1992. godine. Mada su „marš mira na Dedinje“ zvanično organizovali studenti, koloni koja je 7. jula krenula ka Miloševićevoj kući pridružili su se i mnogi drugi demonstranti, poručujući Miri Marković da pristavi kafu jer joj stižu gosti. Kolonu je zaustavila policija kod Topčiderske zvezde, na početku Tolstojeve ulice. Počelo je pregovaranje i koškanje sa policijom, neki od demonstranata su se skinuli goli do pojasa i posedali pred policijskim kordonom. Dok je padao sumrak, situacija se umalo nije otela kontroli. Starija gospođa u zadnjim redovima, zbunjena sevanjem bliceva negde daleko ispred nje, počela je panično da vrišti: „Pucaju, bacaju suzavac, bežimo!“ Masa se zatalasala, krenuo je stampedo po žbunju i šumi, ali se srećom sve brzo umirilo pa je povlačenje organizovano u kakvom-takvom redu. Nekoliko dana kasnije, studenti su za kraj svog protesta napravili kuću od kartona, deo studenata je izigravao policijski kordon, a onda je jedan glas objavio: „Odlučio sam da vam podnesem ostavku.“

Puste želje o ostavci se nisu ostvarile, pa je Tolstojeva i narednih godina ostala meta svih demonstracija. Mada se marš na Dedinje redovno najavljivao, demonstranti nikada više nisu uspeli da stignu čak ni do Topčiderske zvezde.

U decembru 1996. studenti koji su pošli na Dedinje zaustavljeni su u ulicama Kneza Miloša i Sarajevskoj. Jedna grupica od tridesetak studenata je, istina, uspela da se nekim okolnim putevima probije do Tolstojeve, odakle ih je brzo najurila milicija. I na „preobraženjskom mitingu“ 25. avgusta 1999. postavljeni su rokovi da vlast odstupi do Male Gospojine ili će biti najurena „pohodom na Dedinje“. Pošto ni tada vlast nije poslušala, sa Trga republike je 29. septembra krenulo prema Dedinju nekoliko desetina hiljada ljudi. Već na uglu Nemanjine ulice sačekao ih je četvorostruki kordon policije iza koga su bila oklopna vozila i vodeni topovi. U sukobima je tada povređeno šezdesetak građana i pet policajaca.

PROŠIRENJA I NOVE SEOBE: Dok su trajale demonstracije i ratovi, posed Miloševićevih se širio. Deo placa u Tolstojevoj 31 Miloševiću je poklonio prvi komšija, Bogoljub Karić. Iza kuće u Tolstojevoj 33 je plac koji pripada Užičkoj 34. I taj plac i kuća na njemu su postali vlasništvo Miloševića, mada se oko tog vlasništva i danas vodi spor (videti okvir).

Posle bombardovanja 1999. godine porodica se preselila u vilu „Mir“ u Užičkoj ulici. Zvanično je saopšteno da je do preseljenja došlo jer su geleri tokom bombardovanja oštetili kuću u Tolstojevoj, pa su zbog toga Miloševići krenuli u adaptaciju kuće. Inače, sve radove na kući, još od prvog useljenja Miloševića, pratile su priče o nedostatku potrebnih odobrenja nadležnih gradskih službi.

Posle pada Miloševića dugo se nagađalo na kojoj adresi žive on i njegova porodica. Ispostavilo se da su bili u vili „Mir“, gde je Milošević i uhapšen 1. aprila 2001. i odveden u Centralni zatvor, odakle je kasnije izručen Haškom tribunalu. Posle njegovog hapšenja Mira Marković se vratila u Tolstojevu 33, odakle je napustila zemlju februara 2003. godine.

Vila je tada gotovo pala u zaborav. Pominjala se retko, govorilo se da je u lošem stanju, da prokišnjava, da je dvorište obraslo šibljem. U leto 2006. pričalo se o primeni zakona o unakrsnim ispitivanjima podataka o prihodima i vrednosti imovine, zbog koje bi se Miloševićevim naslednicima mogla oduzeti imovina, ali se dalje od pompeznih najava nije odmaklo. Glasine o prodaji kuće ruskim biznismenima za pet miliona dolara, da bi se Marko i Mira stambeno zbrinuli u Moskvi, nisu nikada potvrđene, kao ni ona da je kuću kupio Joca Amsterdam za tri miliona evra.

U Tolstojevoj ulici je ovih dana naizgled mirno, ali zadržavanje ispred kuće izaziva pažnju. „Ništa se ne dešava, šta je bilo, bilo je pre nekoliko dana. Molim vas da se ne zadržavate ovde, mogu da se uznemire deca ako se neko mnogo muva ispred kuće“, uljudno kaže mladić koji je već posle par minuta prišao da pita šta reporter „Vremena“ radi ispred Tolstojeve 33. „Je li ovaj taksi vas čeka? Zamolite i njega da se udalji.“

Mada se po ko zna koji put potvrdilo da put iz dedinjskih vila često vodi ka zatvoru, mitsko brdo je očigledno još uvek statusni simbol, mesto prema kome će biti usmeren gnev i nekih budućih demonstranata. U tekstu pisanom 1995. godine, tadašnja novinarka „Vremena“ Roksanda Ninčić prenela je reči jednog od stanovnika koji u Tolstojevoj ulici živi već decenijama. On se zapitao šta će ostati iza tadašnjih stanara „ako se jednom dignu i odu“, i da li iko može da pretpostavi ko će doći posle njih, ako nekad odu. I taj odgovor smo, čini se, dobili ovih dana.

Tolstojeva u književnosti

ONA, ON I MI: Slobodan Milošević i Mirjana Marković

Interesantno je da se u monumentalnom proznom opusu Mirjane Marković kuća u Tolstojevoj 33 retko pominje, za razliku od brojnih sentimentalnih stranica posvećenih kući u Požarevcu, u čijem dvorištu je, ispod legendarne lipe, sahranjen Slobodan Milošević.

U knjizi Juče ili sutra Markovićeva je, sećajući se početka 1990. godine, napisala: „Bila je topla ta zima, čitav januar i februar. Sećam se da smo se poslednje januarske večeri preselili iz našeg divnog, divnog i beskrajno vedrog stana u Ulici 14. decembra, u Tolstojevu ulicu, u kuću u kojoj je bilo mnogo tamnog drveta. (Šest sledećih godina sam planirala da jednog dana, dok mi je muž na poslu pa ne može da vidi i da se ljuti, sve te tamne grede po zidovima i na plafonu na brzinu prefarbam u belo.) Čitavog februara smo sređivali kuću u kojoj ćemo od tada živeti.“

U intervjuu za „Politiku internešenel“ u januaru 1992, Mirjana Marković je na pitanje novinarke da li je njena želja bila da porodica živi na Dedinju odgovorila: „Kada bih mogla da biram, stanovala bih u Knez Mihailovoj ulici. Volim atmosferu centra grada, trga, glavne ulice. Volim da sam blizu svog fakulteta, blizu malih kafana u centru grada u kojima sam godinama provodila mnogo vremena sa svojim drugovima i kolegama sa Univerziteta, blizu prodavnica i izloga, u srcu gradskog žamora koji utihne kasno noću i počinje već rano izjutra.“

U opisima bašte u Tolstojevoj, u kojoj je procvetala japanska dunja, „ptice se vratile s juga i cvetalo voće ispod prozora Markove sobe“, jedan pasaž posvećen je vrbama. „Gledam vrbe ovih nekoliko godina, naročito ovu u našem vrtu i tražim objašnjenje – vrbe se, one žalosne naročito, smatraju nežnim, osetljivim drvećem. One zaista deluju tužno, žalosno, gotovo ranjivo. Zbog te njihove ranjivosti uvek sam bila na strani vrba. Kad smo se ovde doselili prvo drvo koje smo zasadili bila je vrba.“

Retki su detalji koji govore o unutrašnjosti kuće. Markovićeva pominje „opuštanje ispred jedne plavičaste slike u dnevnoj sobi, koju svaki put gledam kao da je vidim prvi put“. Ostao je zabeležen i sto, „drap boje, od pečenog laka i italijanskog dizajna iz 1985“, koji je iz stana na Crvenom krstu prenet u Tolstojevu ulicu. „Pokušavala sam mnogo puta da radim za tim stolom. Okretala sam ga prema prozoru, prema zidu, prema vratima, ostavljala sam na njemu svoje zabeleške i knjige, na njemu su najlepše slike moje dece, iznad njega je i francuski plakat koji volim više od svake umetničke slike, u njegovom uglu je nežna lampa od murano stakla… Moj radni sto je lep, romantičan, uredan i neupotrebljen za rad,“ napisala je Mirjana Marković u svojoj knjizi Između Istoka i Juga.