Sa Zapadom protiv SSSR

AP je 11. juna 1951. izvestio da bi sledeće godine SAD Jugoslaviji mogle da isporuče vojnu pomoć u visini od pola milijarde dolara. Istog dana Koča Popović je načelniku štaba američkog vazduhoplovstva generalu Natanu Tviningu saopštio da su Jugoslaviji najhitnije potrebni mlazni avioni. General Tvining je rekao da oni ne mogu biti isporučeni zbog obaveza koje Amerikanci imaju prema svojim saveznicima. Sve do kraja posete ovo pitanje biće kamen spoticanja.

Koča Popović se 13. juna sreo sa generalom Kolinsom. Prilikom ovog razgovora definisan je okvir problema, ali i razilaženja između američkog i jugoslovenskog pogleda na vojnu saradnju. Kolins je, navodeći da je to njegovo lično mišljenje, rekao da bi jugoslovenske snage u slučaju napada Sovjetskog Saveza na Jugoslaviju trebalo da se orijentišu na odbranu severozapadnog dela zemlje, kako bi se na taj način sačuvala veza između zapadnih evropskih i jugoslovenskih snaga i kako bi se obezbedile komunikacije za snabdevanje jugoslovenskih trupa. Priznao je, ipak, da bi sa jugoslovenske tačke gledišta možda bilo bolje da se težište odbrane zemlje organizuje u istočnom delu Jugoslavije. On je zaključio da takve razlike u gledištima ne moraju biti smetnja postizanju sporazuma. Koča Popović je dodao da je o ovome potrebno da se još razgovara.

TAJNI SUSRET U PARIZU

Tokom Kočinog boravka SAD su napravile prvi gest dobre volje, pa su poslale „manju količinu naoružanja“ Jugoslaviji. O tome je američka štampa izvestila 20. juna. Radilo se zapravo o pet brodova punih naoružanja koje je poslao Frenk Vizner a čija je vrednost iznosila dva miliona dolara.

Pre nego što je Koča Popović brodom napustio Vašington 22. juna, državni sekretar Din Ačison obavestio je američku ambasadu u Parizu da su se Stejt department i Pentagon saglasili „da bi bilo korisno ukoliko bi imao priliku da razgovara sa generalom Ajzenhauerom, a teme za sastanak su prepuštene željama jugoslovenske vlade“.

Kada je pristao u Londonu i stigao do Pariza, načelnik Generalštaba Koča Popović sreo se 10. jula 1951. sa komandantom NATO-a za Evropu Dvajtom Ajzenhauerom. Sastanku su prisustvovali i kasniji američki ambasador u Nemačkoj i zamenik direktora CIA Vernon Volters, a sa jugoslovenske strane otpravnik poslova u Parizu Slavoljub Petrović – Đera. Sastanak je organizovan u potpunoj konspiraciji i do poslednjeg trenutka nije bilo poznato da će se održati u rezidenciji američkog ambasadora.

Sadržaj tih razgovora ostao je tajna tokom celog Hladnog rata, pa i do danas, a iz delova tog razgovora koje objavljujemo biće jasno zašto je to bilo tako.

KAPITALISTI I KOMUNISTI

Razgovor je počeo Ajzenhauerovim komplimentom Koči da izgleda „mladalački i snažno“, na šta je on uzvratio da je celokupna jugoslovenska armija mlada, dok su „stariji oficiri rat uglavnom proveli u nemačkim koncentracionim logorima, pa ih je tok događaja zaobišao“. Opisujući svoje zahteve za pomoć koje je predstavio u Vašingtonu, Koča Popović je rekao da su oni „prilično skromni“. Budući da se radilo o opremi za skoro million vojnika, ne bi se moglo reći da je zahtev bio baš tako mali.

Onda je Ajzenhauer, kako je sam rekao, postavio jedno neobično pitanje: „Za mene, kao čoveka iz vojske, je važno da dobijem nekakav odgovor – posebno u pogledu srčanosti, nadahnutosti i morala – a to pitanje je: kako general Popović vidi volju jugoslovenske armije – nevezano za njene borbene kvalitete, hrabrost i fizičku izdržljivost – kada su u pitanje zajedničke borbe sa snagama zapadnoevropskih zemalja? Ono što imam na umu je da postoje doktrinarne razlike koje treba imati u vidu – Jugoslavija je komunistička država, a to su i Sovjetski Savez i njegovi sateliti, dok je sistem zapadnih saveznika zasnovan na kapitalističkom sistemu. Šta general Popović misli o tome? Da li bi se jugoslovenska armija, zasnovana na komunističkom sistemu, borila rame uz rame protiv sovjetskog sistema sa zapadnim kapitalističkim sistemom – u koji duboko verujem“, upitao je budući predsednik SAD.

General Popović je odgovorio da prema njegovom mišljenju faktor doktrine nije toliko bitan. Čitav rascep između Jugoslavije i Informbiroa javio se zbog imperijalističke prirode sovjetskog „komunizma“. On zbog toga misli da je pozicija Jugoslavije jaka. Čitav rascep vrti se oko ovog pitanja. Popović je rekao i da su ga često pitali da li u Jugoslaviji ima mnogo Informbirovaca. Na to pitanje je odgovarao iznošenjem uverenja da iako ih u Jugoslaviji ima, ima ih mnogo manje nego u mnogim zapadnoevropskim zemljama. On ne veruje da bi doktrinarna pozicija na bilo koji način sprečila jugoslovensku armiju da SSSR pruža otpor zajedno sa vojnicima iz Zapadne Evrope.

Iz ovoga je jasno zašto je ovaj razgovor ostao toliko dugo nepoznat, a ni sada nije dostupan u jugoslovenskim arhivima. Mogla bi se zamisliti sovjetska reakcija ukoliko bi bio poznat ovakav stav jugoslovenskog načelnika Generalštaba i kako bi on uticao na Staljina, a i na kasniji poststaljnistički period.

ORUŽJE ZA LJUBLJANSKI PROLAZ

Ajzenhauer je, zatim, pitao da li bi jugoslovenska armija bila u stanju da sprovede kakav god dogovor bude postignut sa Zapadom i u slučaju da šef države, maršal Tito, bude onemogućen da vlada, pri čemu je rekao da će potpuno da razume ukoliko „general Popović ne bude bio slobodan da na to odgovori“. Koča Popović je na to odgovorio da maršal Tito nema sopstvenu privatnu politiku, da vlasti u Jugoslaviji imaju zajedničku politiku i da ne postoji mogućnost da bi privremena nesposobnost maršala Tita na bilo koji način po tom pitanju nešto promenila.

Posebno važno pitanje ticalo se odnosa sa NATO-om, odnosno „da li je Jugoslavija spremna da prihvati nekakav oblik koordinacije u planiranju sa zapadnim silama, jer se, imajući u vidu da Jugoslavija nije članica NATO, to ne može uraditi u okviru te organizacije i stoga može stvoriti neobičan problem“. Koča Popović je odgovorio da se na to pitanje teško može iskreno odgovoriti, ali kako isporuke budu stizale on je skoro potpuno uveren da će se naći načini da se takvi kontakti održe. Prema njegovom ličnom gledištu takvi kontakti i razmene informacija treba da se razviju u odgovarajuće vreme.

Ponovo je otvoreno pitanje koje je posebno zanimalo NATO, da li bi jugoslovenska vojska bila u stanju da drži Ljubljanski prolaz u slučaju sovjetskog napada. Koča Popović je odgovorio potvrdno, ako bi dobila potrebnu opremu. On je iskoristio ovo pitanje da ponovo razjasni da Jugosloveni „ne nameravaju da vode partizanski rat, već da Armija planira da vodi normalne ratne operacije kako bi očuvala teritorijalni integritet Jugoslavije“. Pribegavanje partizanskom ratovanju bi bila opcija za slučaj nužde.

Razgovor je trajao skoro četiri sata, od 9. ujutru do 13.30, a na a na kraju je general Ajzenhauer, koji je još ranije formulisao svoju strategiju „obrnutog grlića flaše“ gde je Jugoslavija imala važnu ulogu, ponovio da podržava sve jugoslovenske predloge koji idu u prilog većoj saradnji sa Zapadom.

KOLINSOVA POSETA

Načelnik generalštaba američke vojske general Loton Kolins je na Titov poziv u septembru posetio Jugoslaviju kako bi se upoznao sa tim kako se koristi već dostavljena američka vojna pomoć i da bi razmotrio uslove gotovo dovršenog obuhvatnog sporazuma o vojnoj pomoći. Pre nego što je pristao da otputuje, Kolins je pisao Ajzenhaueru i izrazio zabrinutost „kakav bi quid pro quo mi mogli da dobijemo za pomoć koju damo“. Kolinsu je bila potrebna reakcija zapovednika

NATO-a povodom predloženih razgovora, kako bi ustupci koje naprave Jugosloveni „bili u skladu“ sa planovima i ciljevima NATO-a. Ajzenhauer je „velikodušno“ podržao Kolinsovu posetu. Bio je ohrabren time što je „Tito postao sve spremniji da se identifikuje kao osoba bliska Zapadu,“ ali „nije imao nikakve iluzije u razloge za to“. Ajzenhauer se složio „da za svaku obavezu koja se od nas traži treba da obezbedimo odgovarajući quid pro quo„, jer svaki put kad je NATO razmatrao „planove i snage potrebne za odbranu Južne Evrope, naročito Italije“ doprinos koji Jugoslavija može dati bezbednosti južnih bokova ulazio je u žižu.

CIA je delila Ajzenhauerove procene značaja Jugoslavije. Dok je Agencija procenila da su Sovjeti u svemu inferiorni u odnosu na Zapad, oni su imali „pretegu“ u Evroaziji. Doduše, povezivanje „Grčke, Turske, Španije i Zapadne Nemačke“ sa NATO-om, koje bi „trebalo da počne u narednom periodu, predstavljaće značajno uvećanje snaga alijanse“. Ali, Agencija se žalila da „brojne političke i psihološke prepreke“ zajedno dovode do kašnjenja punog doprinosa koji bi pomenute zemlje mogle dati odbrani Evrope. Američka administracija se nadala da će Kolinsova poseta otkloniti neke od tih prepreka.

Kolins je 14. oktobra 1951. razgovarao prvo sa Kočom Popovićem, a onda sa Titom. Najvažnije pitanje bilo je kakvu će koordinaciju jugoslovenski strateški kapaciteti imati sa planovima i kapacitetima NATO snaga. Tito je ukazao da će u odgovarajuće vreme biti vođeni novi razgovori o takvoj koordinaciji. General Kolins je jasno ukazao da ga ni general Ajzenhauer, niti Vlada SAD nisu ovlastili da raspravlja o toj temi i da je ono što je rekao samo njegovo lično mišljenje i da misli da bi takvi razgovori u budućnosti bili poželjni. Doduše, kao i Popović tokom svojih razgovora sa Ajzenhauerom, Tito nije želeo da bude uvučen u razgovore o koordinaciji sa NATO-om, ističući da se oni mogu održati u „odgovarajuće vreme“.

ODBRAMBENA LINIJA

Osim toga, Jugosloveni su uprkos insistiranju NATO-a na odbrani Ljubljanskog klanca („istorijska kapija kroz koju su varvari upadali u severnu Italiju“), ostajali kod predloga da „drže kontinualnu liniju duž jugoslovenske teritorije“.

Kada je u razgovoru sa Kočom Popovićem došlo do razmene vojnih planova, Amerikanci su izložili plan koji je predvideo tri glavna pravca napada – jedan na Zagreb, drugi na Beograd i treći na Skoplje. Jugoslovenski plan bio je sasvim podudaran u pravcima, ali je polazio od daleko većeg broja napadača. Dok su Amerikanci predlagali tri odbrambene linije – jednu duž Dunava, drugu u brdima južno od Dunava, koja je obuhvatala Ljubljanu na severu i Skoplje na jugu. Treća odbrambena linija zamišlja podelu jugoslovenske armije na tri odvojene grupe – jedna grupa u planinama u ljubljanskoj oblasti, drugu u planinama sarajevske oblasti i treću grupu u planinama zapadno i južno od Skoplja. Američki plan bio je u stvari NATO strategija odbrane Ljubljanskog prolaza.

Jugoslovenski odbrambeni plan polazio je od verovanja da Jugosloveni mogu da drže liniju koja se proteže preko čitave Jugoslavije, čime se eliminiše deljenje koje predviđa američki plan. Uprkos toj razlici, general Kolins je rekao da je jugoslovenski plan odbrane odličan.

TRI KLJUČNA PITANJA

Najozbiljnije razlike pojavile su se kada je Kolins istakao da ako Jugoslaviju napadnu sovjetski sateliti i rat ostane lokalizovan, Sjedinjene Države neće pružiti vazdušnu podršku. On je ipak požurio da iznese vlastito mišljenje da takav konflikt neće ostati lokalan i da bi mogao biti uvod u svetski rat. U tom slučaju Jugoslavija „bi mogla da očekuje određenu pomoć zavisno od situacije“. Popović je prilično suvo odgovorio da „te izjave jasno pokazuju da je Jugoslaviji potrebna moderna avijacija“. On je po tom pitanju ostao nepokolebljiv, uprkos Kolinsovom upozorenju o troškovima koje će to iziskivati.“ Ta tri pitanja – podrška Jugoslavije odbrambenim planovima NATO-a, proširenje zapadne pomoći Jugoslaviji u slučaju rata i pomoć u stvaranju ratne avijacije – iritiraće američko-jugoslovenske odnose u narednim godinama.

Džon Kempbel je kasnije rekao da je verovao da su „nas Jugosloveni verovatno prilično zavaravali“ po pitanju njihovog odnosa sa NATO-om i da nikad nisu nameravali da vojni materijal dobijen od Zapada koriste samo za pomaganje

NATO-u u odbrani Ljubljanskog klanca. Kolins se ipak vratio iz Jugoslavije „vrlo impresioniran Jugoslovenima i predstavom koju su mu priredili“. Kolins je zaključio da Jugosloveni na „najbolji način koriste“ američku opremu, da su provereni borci i „da će učiniti sve kako bi odbranili svoju zemlju“. Grčka, Turska i Jugoslavija počele su da razmatraju zajedničke odbrambene mere, što je dodatno uvećalo nade Zapada o bližim odnosima između Jugoslavije i NATO-a.

Predsednik Truman je 7. decembra obavestio potrebne komitete Kongresa da je Jugoslavija ispunila zahteve Zakona o međusobnoj bezbednosti i poslao vojnu pomoć vrednu 77,5 miliona dolara i dodatnu ekonomsku pomoć Titovoj vladi. Nedelju dana kasnije, 14. decembra 1951. Sjedinjene Države i Jugoslavija konačno su potpisale sporazum o vojnoj pomoći koji je omogućio dugoročne isporuke američke vojne pomoći Jugoslaviji.