Rasturacija kulturnog nasleđa

Za razliku od većeg dela 20. veka, kada je politika mahom bila definisana ekonomskim i ideološkim pitanjima, ovo stoleće ukazuje da to više nije tako. Naime, ključne teme koje u 21. veku određuju dominantne politike nalaze se u neposrednoj vezi sa identitetima – etničkim, kulturnim, verskim, rasnim i drugim. Pitanje redefinisanja postojećih i uspostavljanja savremenih identiteta, koje se nalazi u neraskidivoj vezi sa fenomenom nasleđa, dovodi nas do teme ovog osvrta koja se odnosi na njegovu devastaciju, dislokaciju, promenu funkcije ili potpuno uništavanje.

Pre nego što iznesemo stručni stav u vezi sa najnovijim slučajem uništavanja kulturnog nasleđa, koji se odnosi na najavljeno rušenje objekata u ulicama Resavskoj i Mišarskoj, vredi se podsetiti nekoliko nedavnih primera koji su u javnosti izazvali nevericu i šok.

Podsetimo se zdanja salona nameštaja Simpo u blizini Glavne železničke stanice koje je sravnjeno sa zemljom nakon što je Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda doneo rešenje o ukidanju zaštite ovog kulturnog dobra. Zavod je u ovom slučaju primenio do sada nepoznatu metodu staranja o baštini koja bi se mogla definisati kao: „Malo te štitim, a malo te i ne štitim“, a sve u zavisnosti od (pretpostavljamo) zahteva investitora. Time je uvedena nova pojava po kojoj kulturna dobra mogu sama od sebe da izgube spomenička svojstva, nakon čega bivaju prepuštena na milost i nemilost buldožerima. Nešto slično se dogodilo i sa kućom u Topolskoj ulici koja od strane Zavoda, uprkos jasnim spomeničkim svojstvima, nije stavljana pod zaštitu kako bi bila porušena do temelja. Tek nakon javnog protesta građana, Zavod je čitav „Krunski venac“, u okviru koga se nalazilo i to zdanje, stavio pod zaštitu.

Naredna „stručna“ inovacija odnosi se na tehniku zaštite javnih spomenika njihovim farbanjem u crveno. Zavod nas je pre par meseci „obradovao“ farbanjem Vozarovog krsta (koji se nalazi u delu grada koji nosi naziv Crveni krst) u drečavocrvenu boju. Tek nakon što su se usijale društvene mreže, iz Zavoda je objašnjeno kako je „farbanje u crvenu boju bio samo jedan od postupaka restauracije“ (!).

I taman kada smo pomislili da bi posle očekivanog farbanja čitavog Crvenog krsta u crveno trebalo da usledi i molerisanje Zelenog venca u zeleno, Plavog mosta u plavo ili Belih Voda u belo, saznali smo, avaj, da se konsolidacija veštačkog kamena, gle čuda, vrši bezbojnim konsolidantima. I tako ostadosmo bez zgodne prilike da nam Beograd postane Šarengrad.

Naredna i do sada, takođe, nepoznata tehnika zaštite nasleđa naziva se „adekvatno zatrpavanje“ (!). Toj tehnici bili su izloženi ostaci Stambol kapije koji su otkopani tokom tekuće rekonstrukcije Trga Republike. Razlog za to nalazi se u činjenici da je za potrebe ove rekonstrukcije zlosrećna Stambol kapija privremeno postala Virtemberška iako se radi o istom objektu koji je, usled intervencija pretrpljenih od strane okupacionih vlasti (austrijske i osmanske), menjao ime. Elem, nakon molerisanja i „adekvatnog zatrpavanja“ kulturnih dobara pokazalo se da je naredni i unapređeni stepen njihove zaštite – rušenje.

I tu dolazimo do dva zdanja u Resavskoj i Mišarskoj ulici koja čine deo ambijentalne celine Istočni Vračar koja se nalazi pod dvostrukom zaštitom zakona i to kao kulturno dobro (antički Singidunum) i dobro pod prethodnom zaštitom (ambijentalna celina Istočni Vračar). Objekat u Mišarskoj 3 je podignit krajem 19. veka i nosi odlike akademskog stila karakteristične za taj period. Kuća ministra Petra Velimirovića (u Resavskoj 25) podignuta je 1908. godine po projektu jednog od najznačajnijih srpskih arhitekata, Jovana Ilkića (autora projekta Doma Narodne skupštine, kuće Krsmanovića na Terazijama, itd.). Ilkić je kuću projektovao u duhu secesije, ne odričući se akademske forme i kompozicije, ali uvodeći secesijske dekorativne elemente na fasadu. Direktorka Zavoda nedavno je donela akt o merama tehničke zaštite kojim je, kršeći upravo Zakon o kulturnim dobrima, dala saglasnost za rušenje tih objekata koji su njime i zaštićeni. Ovaj čin direktorke Zavoda s pravom je izazvao nezadovoljstvo u javnosti pošto se radi o tome da je, kršeći zakon, rukovodilac ustanove za zaštitu kulturnog nasleđa dao saglasnost za njegovo potpuno uništenje. Drugim rečima, radi se o svojevrsnom simboličkom i stvarnom samoukidanju važne ustanove kulture.

Rešenje za izlaz iz ove protivzakonite situacije je da (a) direktorka poništi prethodno doneti akt ili da, ukoliko to ne učini, (b) bude pozvana na odgovornost od strane osnivača ustanove, a to je Grad Beograd. Takođe, indikativno je i da su na spornom aktu navedena imena pet stručnjaka Zavoda čijih potpisa na tom dokumentu jednostavno nema. Stoga, pre svega, ti stručnjaci, kao i svi drugi zaposleni u toj ustanovi, javnosti duguju informaciju u vezi sa time da li su saglasni sa ovim kršenjem zakona. Istovremeno, na potezu je i Sekretarijat za kulturu od koga svi s pravom očekujemo da obezbedi puno sprovođenje zakona i zaštiti ugroženu baštinu na koju su ovim aktom upućeni buldožeri. Konačno, svima nama ostaje da pokušamo da odgovorimo na pitanje kako smo od konzervacije i restauracije kulturnih dobara došli do njihovog farbanja u crveno, „adekvatnog zatrpavanja“ i „rasturacije“, kako je pre par dana na društvenim mrežama crnohumorno primetio jedan naš sugrađanin.