Polovni agenti

Specijalno iz Vašingtona

Razlog za prijem u ambasadi državne zajednice Srbija i Crna Gora u Vašingtonu nije bila samo činjenica da je tog vikenda, kažu, na vašingtonskim ulicama primećeno pet odvojenih delegacija, što iz Beograda, što iz Podgorice. Prijatna i opuštena atmosfera bila je u nedelju 13. aprila u prizemlju i na terasi ambasade, a na spratu u kancelariji ambasadora ozbiljna, kako i priliči. U njoj se odigrao završni čin višemesečne drame neobičnog naziva „Predstavljanje državne zajednice Srbija i Crna Gora u međunarodnim finansijskim institucijama“ čiju su konačnu rediteljsku kreaciju potpisali eksperti Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda. Pošto je prijem uveliko odmakao, među zvanicama je prostrujala vest da će biti svedoci potpisivanja istorijskog dokumenta. Kasnije će taj papir jedan od retko dobro raspoloženih zvanica, srpski ministar finansija Božidar Đelić, nazvati „Vašingtonski ugovor“, pa je tako i ušao u zvaničnu komunikaciju.

U glavnim ulogama završnog čina za velikim stolom bili su: u sredini Branko Lukovac, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom državne zajednice, a sa njegove leve i desne strane ministri finansija članica zajednice – Božidar Đelić i Miroslav Ivanišević. Na ćoškovima stola, srpski ministri Kori Udovički, Goran Pitić i Aleksandar Vlahović. Na drugom kraju kancelarije, upadljivo ćutljiv viceguverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić. Po sobi se kretalo nekoliko novinara.

Ambasador Ivan Vujačić printao je minut pred potpisivanje tri primerka Vašingtonskog ugovora, a zatim su glavni likovi pristupili istorijskom činu. S levog kraja stola, ministar Vlahović insistirao je (pomalo podsmešljivo, ako ne grešim dušu) da se parafira svaka od tri strane Ugovora, što je prihvaćeno bez protivljenja. Zatim potpisnici ustaju i rukuju se, blic fotoaparata sevnuo je nekoliko puta, da obeleži istoriju. Avaj, „nikon“ ili „kanon“ beše, zakazao je, snimatelj moli da se ponovi ceremonija rukovanja. Ministrima, naravno, nije teško, pa se istorija ponovila. Slavlje nije (kako je primećeno) zaliveno šampanjcem, ali sprat niže (što i priliči diplomatskom prijemu) uveliko se točio viski.

Tako su u glavnom gradu Sjedinjenih Američkih Država članice državne zajednice Srbija i Crna Gora potpisale Vašingtonski ugovor (najvažniji detalji su u okviru), kojim su podelile članstvo u međunarodnim finansijskim institucijama: Međunarodnom monetarnom fondu, Svetskoj banci, Evropskoj banci za obnovu i razvoj, Banci za razvoj Saveta Evrope i Bazelskoj banci za međunarodna poravnanja. Sporazum je, kako se šuškalo u krugovima svih pet delegacija, potpisan u senci veoma realne opasnosti da Međunarodni monetarni fond, ukoliko se dokument ne parafira, tri dana kasnije (sreda16. april) ne odobri drugu i treću tranšu kreditnog aranžmana od 137 miliona dolara (126 miliona za Srbiju i 11 za Crnu Goru). Na pitanje novinara da li je bilo prinude i što je Sporazum morao da bude potpisan u Vašingtonu, crnogorski ministar finansija Ivanišević izričito je rekao da uopšte nema sumnje da je bilo prinude iz Svetske banke i MMF-a, a njegov srpski kolega Đelić izjavio je da će „uvek biti ekstremista koji sve gledaju crno“, ali da je ovaj sporazum dobra stvar za obe države i da nema rizika za obustavljanje međunarodne finansijske podrške.

Za većinu prisutnih na prijemu ipak je (valjda zato što su iz Srbije) pomalo šokantno delovala vest da je Crna Gora dobila mesto (poslove) fiskalnog agenta državne zajednice u Svetskoj banci. Dan ranije u novinarskim krugovima kružila je informacija da će Srbija, odnosno njena Narodna banka, biti fiskalni agent i u MMF-u i u Svetskoj banci. I Ivanišević i Đelić, međutim, izjavili su na improvizovanoj konferenciji za novinare da su postigli dogovor uz potpunu saglasnost svojih vlada. „I Savet ministara državne zajednice daće svoju saglasnost“, rekao je ministar Lukovac, na šta je na konferenciji za novinare iz publike viceguverner NBS Jelašić jetko dobacio: „I guverneri centralnih banaka.“ Jelašić je inače odbijao sve „pozive na dijalog“ koristeći se veoma naglašenom poštapalicom „ja sam sada samo CMI“. Skraćenica je zapravo nastala od novog termina – Centralna monetarna institucija – koji se u Vašingtonskom ugovoru obilato koristi kao zamena za pojam Narodna banka.

Kasnije se u neformalnim razgovorima na terasi ambasade moglo dobiti dodatno objašnjenje za Jelašićeve upadice koje se svodilo na ocenu „da će Dinkić poludeti kad ovo vidi i neće pristati na rešenje o fiskalnim agentima, jer se zalagao da Narodna banka Srbije bude fiskalni agent i kod MMF-a i kod Svetske banke. A ako bi pristao na Vašingtonski ugovor, faktički bi sam sebe ugasio“.

„Gašenje“ Dinkića kao guvernera čuči možda negde u „dubokoj podsvesti“ Vašingtonskog ugovora i u tom kontekstu pojam „centralna monetarna institucija“ mogao bi biti elegantan način za njegovo uklanjanje ukoliko ne bude postignut politički dogovor između srpske vladajuće koalicije (odnosno Demokratske stranke) i partije G17 plus.

Prostor za taj politički dogovor-nagodbu može se naslutiti i iz odgovora ministra Đelića na novinarsko pitanje šta je zapravo centralna monetarna institucija. Ministar je, naime, rekao da će „to“ biti regulisano novim zakonom o Narodnoj banci Srbije.

Đelić je novinarima objasnio i kako je teklo finalno vašingtonsko usaglašavanje delegacija članica državne zajednice: „Imali smo višesatne razgovore sa pravnim službama Svetske banke i MMF-a. Mi smo njima rekli svoje predloge i ideje, a oni nama šta je pravno prihvatljivo.“

Za ministra Ivaniševića Vašingtonski ugovor je više od klasičnog pariteta iz Ustavne povelje i Beogradskog sporazuma. „Postigli smo da obe članice državne zajednice budu zadovoljne rešenjem, a istovremeno nismo ugrozili realizaciju poslova kod međunarodnih finansijskih institucija. Dakle, postigli smo punu afirmaciju članica državne zajednice i plus dobili funkcionalni pristup, odnosno simetriju u predstavljanju. Ovaj sporazum je rezultat dobrih odnosa dveju vlada“, kaže Ivanišević.

I ministar Đelić smatra da je zdrav kompromis iz Vašingtona dobar signal za nastavak posla u Beogradu i Podgorici na harmonizaciji ekonomskih sistema, na čemu posebno insistira Evropska unija. „Sada možemo da se posvetimo pitanjima aktive i pasive, da vidimo koliko ko kome duguje i da u narednih devet meseci podelimo imovinu. Gospodo novinari, nemojte pogrešno da me protumačite, ovo nije pitanje razvoda i sukcesije, nego eliminisanje finansijske nervoze među članicama državne zajednice“, rekao je ministar Đelić.

U referentnim kuloarima (ekonomski eksperti i poslovni ljudi) diplomatskog prijema, pošto se smirila nervoza izazvana istorijskim značenjem događaja, reakcije su bile različite. Jedna škola mišljenja smatra da su Crnogorci ponovo izvukli maksimum, ovog puta zahvaljujući Boži Đeliću i to slikovito objašnjava upoređivanjem Vašingtonskog ugovora sa deobom krave. „Crnogorci traže da se file, dakle najbolje meso od krave podeli na ravne časti, pola-pola. A za ono preostalo meso nemaju ništa protiv da se podeli tako da Srbija dobije 94 odsto, a oni šest procenata“, tvrdi ekonomista čiji ugled u Svetskoj banci nije uopšte sporan. Na pitanje kako tumači to da je u Svetskoj banci Crna Gora fiskalni agent, a Srbija depozitar, ovaj ekonomista odgovara novom slikom: „To vam je kao da ste vi dolarski milioner koji za čuvara svojih vrednosnih papira uzima mene potpunog sirotana.“

S druge pak strane, čuje se nešto umereniji ton koji ne spori da je Srbija kao finansijski neuporedivo moćnija članica državne zajednice u podeli mesta u međunarodnim finansijskim institucijama prošla veoma loše. „Ipak, neće se dogoditi ništa strašno jer su nam prijatelji iz MMF-a i Svetske banke ostavili veoma mali prostor i za kreaciju i za destrukciju“, kaže jedan poznati beogradski ekonomista.

Tako tanka margina koja nam je prepuštena trebalo bi da sugeriše svetskim finansijerima i investitorima da više nije tako strašno rizično ulagati u Srbiju. Sudeći, međutim, prema zaračunavanju faktora rizika pri odobravanju kredita u američkoj Izvozno-uvoznoj banci (Eksim banka), Srbija sa faktorom 9,28 i dalje zauzima prvo neslavno mesto (Albanija, Bugarska i Rumunija imaju faktor 7, a Hrvatska faktor 4). Utešno je ipak da u toj banci očekuju vrlo brzo (za nekoliko meseci) ukoliko nastavi sa reformama da Srbija dostigne spomenutu trojku iz susedstva, a da za nekoliko godina stigne i na sadašnji nivo rizika investiranja u Hrvatsku.