Plava riba i svastikin but

Svojevremeno, kada je Milošević oktroisao višepartijski sistem sve uzdajući se u svoju kockarsku sreću, Stojan Cerović je bio postavio ono čuveno pitanje: a šta sad radi Udba? Deo odgovora saznali smo ubrzo: Udba se bavi subverzijom susednih država i paravojnim aktivnostima. Posle je ispalo da se bavi i finansijskim transakcijama, menjačkim poslovima, bankarstvom i spoljnom trgovinom, ubijanjem raznih nezgodnih ličnosti i trgovinom akciznom robom i heroinom na veliko. U tom segmentu je Državna bezbednost bila postala sasvim nalik na onu najstariju i najugledniju nevladinu organizaciju sa sedištem u Palermu.

To, međutim, nije bilo sve: od samog početka i prvih zametaka političkih stranaka u Srba, 1989, pa do dana današnjeg, Državna bezbednost marljivo je radila na infiltraciji, nadzoru i kontroli opozicionih političkih stranaka; ponekad i na njihovom stvaranju, od Nove Pazove pa dalje… Milošević se držao proverene jezuitske prakse: ako već postoji opasnost od zavere, bolje da je pravim ja nego neko drugi. Ta dijalektika, međutim, hoće da bude i opasna, kako svedoči – između ostalog – iskustvo ruske imperijalne tajne policije, Ohrane: čak i zavere pravljene pod kontrolom mogu da ispadnu uspešne, zbog nužnog i nezadrživog istorijskog kretanja mnogo većih sila nego što su to tajne službe. Nešto slično desilo se i Miloševiću: njegova tajna služba procenila je početkom 2000. godine da mu je istekao rok trajanja. To joj se moglo, jer je upravo on od Državne bezbednosti napravio ono što su drugovi komunisti zvali „otuđeni centar moći“, to jest nevladinu organizaciju koja je čak imala i svoju vojsku.

BEZBEDNOST U STARTU: U takvom su, dakle, kontekstu srbijanske političke stranke razvijale svoju bezbednosnu kulturu tokom deset godina. Svi su – osim Dušana Mihajlovića – u politiku ušli „bezbednosno nevini“, da se tako izrazimo: Vuku Draškoviću su te poslove vodili Bogoljub Pejčić i Milovan Brkić, na primer. Demokratsku stranku osnovali su profesori sa iskustvom političkih progona od strane starog SDB-a, ali su i vremena i Služba sada bili drugačiji. Godine su prošle dok se srbijanska opozicija nije naučila prvo da zaista bude opozicija u programsko-strateškom smislu (neki, kao DSS, to još nisu naučili), a zatim da počne da se čuva kako treba. Naime, onog trenutka kada je zaista postala opozicija, promenili su se i njeni bezbednosni prioriteti: nije više glavna briga bila kako da ih Slobo ne izradi na sitno, već kako da ga se skine s vlasti i pri tom preživi.

„Bezbednosna kultura“ političkih stranaka u ovom, političkom, kontekstu posle 5. oktobra svodi se – uprošćeno rečeno – na dva posla: obaveštajni (znati šta protivnik, ali i koalicioni partner, smera i kakva je situacija kod njih); i kontraobaveštajni (sprečiti protivnika, ali i koalicionog partnera, da saznaju šta stranka smera i kakva je u njoj situacija). Kad je o protivniku – strankama bivše vlasti – reč, razlozi su razumljivi: očuvanje vlasti. Kad je o koalicionim partnerima reč, tu je situacija u DOS-u malo složenija, a bogami se još više „usložnjava“ kako meseci prolaze i kako koalicija puca po prirodnim linijama rascepa. DOS se, naime, deli polako na buduću vlast i buduću opoziciju, pa ko prvi ozbiljno pristupi obaveštajnom radu prema budućem protivniku – ima prednost u startu… Da se odmah razumemo: sve su to legalna, legitimna i korektna sredstva političke borbe – dok ne pređu granicu krivičnog dela (na primer: ilegalno prisluškivanje, kao u slučaju Votergejt) i spadaju u nasleđe višestranačke demokratije u celom svetu.

U okviru DOS-a dve glavne – i suparničke – stranke ušle su u postoktobarski period sa bitno različitim startnim pozicijama: Demokratska stranka kao dobro strukturirana i iskusna u dnevno-političkoj taktici; kao dosta dobro podmazan mehanizam. Demokratska stranka Srbije na vlast dolazi na sopstveno zaprepašćenje, kao mala i elitistički nastrojena stranka bez praktično-političkog iskustva i bez poznavanja unutrašnjeg funkcionisanja sistema, infrastrukture i privrede. Ta se razlika, naravno, odnosi i na bezbednosni aspekt: dok neke stranke DOS-a, na čelu sa Demokratskom, nisu bile gadljive prema sklapanju moralno možda sumnjivih kompromisa sa delovima Službe koji su procenili da je Milošević gotov i da valja sačuvati guzice, DSS se držao rezervisano i na udobnoj moralnoj visini (što ih muči i danas). Ili, drugim rečima i direktnije: dok je Đinđić na vreme počeo da se njuška sa svojim tek stečenim prijateljem Legijom i njegovima, Koštunica se toga setio tek posle prevrata, u panici, pa je zadržao Rada Markovića i Nebojšu Pavkovića, sve u strahu od koalicionih partnera koji su se dočepali operativnih pozicija u policiji.

STRANAČKI RESURSI: Ta razlika, politička i mentalitetska, diktiraće dalji tok eskalacije odnosa između DSS-a i ostatka DOS-a, sve dok sukob ne postane sasvim otvoren, pa i dalji tok sukoba. Ono što u tim – inače normalnim – političkim procesima treba da zabrine javnost jeste preterana fascinacija skoro svih političkih aktera tajnim službama. Ta je očaranost prirodna, to jest očekivana, posle tolikih godina, ali nikako nije dobra za budućnost Srbije i nikako je ne bi trebalo mešati sa bezbednosnom kulturom. Političke stranke koje misle da će im jednom stečena (ili nagodbama kupljena) podrška tajnih službi u politici biti dovoljna za očuvanje vlasti ljuto se varaju: vreme nosi dobro kao i zlo i zlo kao i dobro, a dobar se političar uzda u sopstveni razbor i hrabrost, a ne u vreme. Koliko se do sada može zaključiti, na takvo zdravo razmišljanje odlučile su se neke od stranaka DOS-a, dok neke nisu. Demokratska stranka kao da se koleba, mada se po prirodi stvari više uzda u svoje resurse i ljude nego u državni aparat. S druge strane, upravo odatle došlo se do preuzimanja Državne bezbednosti onakve kakva je, po sistemu „ključ u ruke“, tako da ni Dušan Mihajlović nije u stanju da pokrene neophodnu i već uveliko zakasnelu reformu Službe. Ipak, sve i da izgubi Državnu bezbednost (ako je uopšte i kontroliše), Demokratska stranka neće ostati bez sopstvenog aparata i bez veštine u tim poslovima.

Od ostalih stranaka DOS-a, nešto više brige za ovu oblast imaju „generalske stranke“, mada to Vuku Obradoviću ništa nije pomoglo (možda zato što je svoje aktiviste bio dobro uvežbao od početka…). Zanimljivo je da je Liga socijaldemokrata Vojvodine razvila veoma efikasan stranački aparat na ovom planu i da ima veoma dobru obaveštajnu i još bolju kontraobaveštajnu zaštitu. To nije čudno, jer je reč o stranci koja od početka nije imala iluzija o režimu – niti režim o njoj. Srpski pokret obnove, koji je tokom godina izgradio znatne resurse na ovom planu, pogotovo u lokalnim organizacijama, nije, nažalost, uspeo da ih iskoristi kako treba i izgubio ih je, sve zbog hirovitosti i Vuka Draškovića.

Demokratska stranka Srbije, međutim, uplela se u bezbednosnu problematiku kao pile u kučine i još ne ume da se ispetlja. Onakvi bezazleni i nevini pravednici kakvi su bili 4. oktobra na njima svojstven manihejski način pali su u paranoju čim su se susreli sa stvarnošću. Paranoja je rasla do komičnih razmera: DSS je mesecima živeo u strahu božjem od Demokratske stranke i njenih mračnih sila koje ih prisluškuju u stanovima i automobilima i koje se neće smiriti dok im svima ne dohakaju, jer je DSS jedina „državotvorna“ i „nacionalno odgovorna“ stranka nasuprot „mundijalistima“ i „mafijašima“. Nebojša Pavković samo je to čekao, pa da počne da potpiruje stvar: prvo je počeo da obezbeđuje svog novog „vrhovnog komandanta“ svojim ljudima, jer oni Živkovićevi iz saveznog MUP-a, je li, „nisu pouzdani“; onda je promenio načelnika Uprave bezbednosti VJ. Desilo se – uprkos svemu tome ili možda baš stoga – da su sve političke inicijative DSS-a koje su imale veze sa bezbednosnom problematikom neslavno propale, a da se stranka upetljala bez ikakve potrebe u kompromitantne situacije: najviše u slučaju pobune u Jedinici za specijalne operacije, koju je praktično podržala. To se ne radi, ali Vojislav Koštunica još nema specijalnog savetnika za razlikovanje ispravnog od pogrešnog.