Partijska vojska u akciji

Slučaj kapetana Vojske Srbije Milana Vukšića (41) koji je uhapšen zato što je pokušao da od aktivista Srpske napredne stranke (SNS) uzme spisak na kome su njegovi i lični podaci članova familije, u prorežimskim medijima ne samo da nije dobio publicitet, nego su pokušali da ga i zataškaju ograničavajući se samo na izjave ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića (ujedno i predsednik Gradskog odbora SNS) „opšteovlaštenog tumača“ Aleksandra Vučića za sve i svašta ministra odbrane Aleksandra Vulina.

Razlog za takvu „gromoglasnu tišinu“ lako je shvatljiv i razumljiv – prva bitna stvar je protivzakonito posedovanje biračkih i spiskova stanara u rukama jedne stranke, a druga je da ti „mladi ljudi“ i nisu takva nevinašca kakvim ih Stefanović i Vulin u javnosti predstavljaju, jer uz devojku koja nosi spisak obavezno ide i korpulentni mladić; on ima instrukcije da taj spisak štiti od onih koji se pobune.

Kapetanu Vukšiću je, po vojnim propisima, zabranjeno da priča za medije bez saglasnosti nadležnih organa, a nije teško pretpostaviti da bi slanje zvaničnog zahteva Ministarstvu odbrane naišlo na zid ćutanja i ostalo bez odgovora. Konkretno i isprobano: zvanično ne bi stigao odgovor da se odbija, nego rečeno – „U proceduri je, razmatra se“.

DOKTOREVA VERZIJA I STVARNI NALAZI: „Vreme“ je došlo do policijske službene beleške o tom događaju od 13. februara u Rtanjskoj ulici broj 29 na Zvezdari, kao i, posredno, do činjenica koje je Vukšić ispričao kasnije, u istrazi. Ali, prvo se valja prisetiti šta je o slučaju rekao dr Stefanović (na svim zvaničnim događanjima ga najavljuju potencirajući to „doktor“, a i u pozivima medijima na te događaje stoji „dr“), koji tvrdi da se kapetan „obračunao sa decom“.

„Ljudi su zvonili na ulaz, ušli su, a on je izašao iz svog stana da vidi ko je to u ulazu i da se fizički obračuna sa njima. Taj čovek izašao je iz svog stana, pripadnik je specijalnih jedinica, država ga je platila i trenirala da štiti ovu zemlju, a ne da se obračunava sa decom u Beogradu…. Izašao je i fizički se obračunao sa devojkom od koje je duplo teži. U čemu je tu viteštvo? Ta devojka ništa nije uradila za šta bi zaslužila udarac u glavu, ali mnogo me više zabrinjava to što se ovde ne čuje glas osude“, ustvrdio je Stefanović. On, eto, odmah zna šta se desilo u tom slučaju, dok za 99 odsto ostalih, kad bude upitan, tvrdi da ne zna, da je istraga u toku, da je to stvar tužilaštva i slično. Za ovaj slučaj odmah je imao odgovor, a minut-dva kasnije, kad je upitan o spiskovima, naprečac je zaćutao, opet ništa ne zna.

U pitanju su deca, tvrdi Stefanović, ali godine starosti govore da su oni odavno prerasli dečji uzrast pošto su oboje rođeni 1988; dakle, ove godine će napuniti 30 godina. Druga stvar, još zanimljivija – ni jedno od njih nije sa Zvezdare, nego su sa Vidikovca i Petlovog brda, sa potpuno suprotnog kraja grada. Zašto SNS praktikuje da šalje svoje aktiviste na suprotni kraj grada umesto, recimo, da ako su stvarno stranački „zadojeni“, deluju u svom kraju, među svojim komšijama, koji ih poznaju, drugo je pitanje, ali to već zadire u unutrašnju organizaciju partije, čiji slogan je „Budućnost u koju verujemo“.

A ko je taj „zločesti“ kapetan, za koga su režimski mediji javili da je „pripadnik specijalnih jedinica“, iako to nije istina jer su iz Stefanovićeve izjave namerno izostavili ono „bio“. Čovek je završio Vojnu akademiju, tokom karijere bio je pripadnik 63. padobranske brigade, potom Protivterorističkog bataljona Specijalne brigade, a pošto je, zbog formacije i specifičnosti u toj jedinici, napredovanje u karijeri ograničeno, ostao je dugo u činu kapetana i, da bi dobio veći, prešao je u Operativni centar sistema odbrane, na važnu i „osetljivu“ funkciju, za koju je potrebno zadovoljiti najviše bezbednosne kriterijume. Radi se, dakle, o čoveku koji nije ni nasilan ni psihički labilan, ocu troje dece, bez ijedne mrlje u karijeri, nagrađivanom i pohvaljivanom.

Prema policijskoj belešci, kada su zazvonili na interfon njegovog stana u zgradi i predstavili se da su iz SNS i da „rade anketiranje građana povodom predstojećih izbora“, Vukšić im je odgovorio: „To što radite je protivustavno, paljba iz zgrade“. Oni su zvonili i na druge interfone, a Vukšić je, pošto je čuo da su ušli, sišao do ulaza kako bi video o čemu se radi i kod žene je u rukama primetio spisak na kojem se, između ostalog, nalaze i njegovi podaci.

„Ugledavši svoje podatke, Milan je pokušao da uzme spisak, ali ga je devojka koja ga je držala povukla i spisak se pocepao na dva dela. Nakon toga NN muško lice je krenulo ka njemu, a isti ga je refleksno odgurnuo od sebe otvorenom šakom u predelu lica. Nakon toga lica su napustila zgradu, a on se vratio u svoj stan“, stoji u belešci, iz koje je vidljivo da je dežurna služba uputila patrolu na lice mesta u 11.10 časova, po prijavi aktivista SNS da su napadnuti „od strane NN muškog lica koje živi na pomenutoj adresi“. Nakon uzimanja izjave, patrola u 11.36 časova zove dežurnog tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva Gordanu Radić, koja se, kako stoji u belešci, izjasnila „da nema elemenata krivičnog dela i da se lica upute na privatnu tužbu“.

Teritorijalno nadležno za opštinu Zvezdara je Drugo osnovno javno tužilaštvo i Vojni sindikat Srbije, čiji je Vukšić član, opravdano je postavio pitanje zašto je zvato Prvo, jer to ostavlja mesta sumnji u pristrasnost. Predsednik Policijskog sindikata Srbije Veljko Mijailović je, dodatno, ukazao da je u hapšenje Vukšića umešan „jedan od najviših rukovodilaca Policijske stanice Zvezdara„. Da stvari „ne štimaju“, utvrdilo se uskoro, jer je ista zamenica tužioca, očigledno nakon nečije urgencije, 18 minuta kasnije, u 11.53 časova, pozvala policajce u patroli i zatražila od njih da „lice dovedu do prostorija Policijske stanice Zvezdara, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo iz člana 344 Krivičnog zakonika Republike Srbije“. A što se tiče aktivista SNS, te „dece“, kako ih je nazvao Stefanović, oni su, nakon što je policijska patrola došla na lice mesta i konstatovala da na sebi nemaju vidljive povrede, odbili predlog ovlaštenih službenih lica da odu na lekarski pregled.

Naknadno su se ipak „setili“ da odu, verovatno po nečijem nagovoru, zaputili se u Klinički centar Srbije gde su, tvrdi Stefanović, dobili „povredne liste“. O kakvim listama se radi, nije precizirao, to će se verovatno saznati na suđenju, ako do njega uopšte dođe.

SVI PO SPISKU: Prema priči prijatelja kapetana Vukšića, policajci su prema njemu postupali izuzetno korektno, verovatno iz prostog razloga što su shvatili o čemu se radi, kako patrola tako i oni u pritvorskoj jedinici gde je proveo dan i noć, a ujutro je izveden pred tužioca, koji ga je, posle davanja izjave, pustio na slobodu. Na lice mesta izišla je i Vojna policija, samo konstatovala događaj i uzela podatke, jer po odredbama Zakona o vojsci, civilna policija ima pravo da zadrži vojno lice ukoliko se radi o prekršaju ili krivičnom delu iz opšte nadležnosti, koje nije na štetu vojske.

Ono što je Vukšić ispričao tužiocu, a nema u policijskoj belešci, pokazuje da je on video spisak svih stanara zgrade u Rtanjskoj 29 u kojoj živi, uključujući decu, sa jedinstvenim matičnim brojevima, a da je pored njegovog imena bilo olovkom napisano nešto, što nije uspeo da pročita i da mu je, kada ih je upozorio da čine prekršaj, muškarac rekao: „Neka, neka, znamo gde radiš, rešiće ovo tvoji pretpostavljeni.“ Nakon toga, on je odlučio da pokuša da im uzme taj spisak i da pozove policiju i da ga je povukao iz devojčinih ruku, a da mu je tada mladić skočio na leđa, pa ga je „otresao sa sebe“, dok devojku nije ni takao, sa njom nije imao nikakav fizički kontakt, a odustao je od pokušaja da im uzme spisak kad je video da se pocepao, a i da bi izbegao ulazak u fizički obračun. Od hvata sa leđa aktiviste „naprednjaka“ N.G. Vukšiću je ostala modrica na nadlaktici.

On je kod tužioca demantovao da je devojci opalio šamar, a muškarca udario dva puta pesnicom u nos, kako su tvrdili. S obzirom da se radi o obučenom specijalcu, njegova dva udarca šakom u nos bi zasigurno „patosirala“ N.G, usput polomivši nos i izazvavši krvarenje, ali svega toga nije bilo kada je policija došla nekih 20 minuta kasnije. Policajci su, naprotiv, konstatovali da ni jedno od napadnutih nema vidljive povrede (pa ni obavezno crvenilo na licu i obrazu, koje bi usledilo da je neko ošamaren, niti bar crven nos od udarca). Zgrada u kojoj se slučaj desio nema video nadzor, ali ima susedna, čija spoljna kamera je, navodno, snimila sve što se desilo, tako da će na sudu stvar da se razjasni.

Što se tiče potvrde o povredama (lakim telesnim) koje su iz Kliničkog centra dobili aktivisti SNS, to bar nije problem nabaviti, posebno kad ste iz vladajuće stranke. Indikativan slučaj je navodni napad poslanika Dveri Boška Obradovića i Marije Janjušević na predsednicu Skupštine Maju Gojković. Ona je isto dobila uverenje o povredama, i pred kamerama u skupštinskoj sali pokazala modricu na nadlaktici. Mali „feler“ u svemu je to što je Gojković previdela da u lekarskom nalazu piše šifra povrede podlaktice. Kako je zaradila modricu na nadlaktici, do danas nije objasnila.

Zanimljivo u slučaju navodnog napada na Maju Gojković (a celu situaciju je jedan poslanik snimao i mobilnim telefonom, tako da se videlo da fizičkog kontakta nije bilo) jeste to što je sve vreme u kancelariji bilo prisutno i njeno obezbeđenje. Postavilo se logično pitanje – zašto je nisu zaštitili ako je već napadnuta fizički kao što tvrdi i zašto potom nisu suspendovani jer nisu radili posao za koji su plaćeni, kako se moglo desiti da štićeno lice ne bude zaštićeno. Indikativno je i to što od ključnog čoveka iz obezbeđenja, koji je bio prisutan tokom navodnog napada, nije čak ni zatražena izjava u pisanoj formi, što je deo obavezne procedure. Onog trenutka kad je nadređenim rekao da fizičkog napada nije bilo, jednostavno je „zaobiđen“. Istraga o navodnom fizičkom napadu „Dverjana“ na M. Gojković je formalno u proceduri, a ne treba sumnjati da nikad neće biti završena jer bi saslušanje svedoka moglo biti nepovoljno po zvaničnu verziju. A time bi im se iz ruku izbio i „adut“ o Obradoviću kao siledžiji koji napada žene, što sad često koriste pripadnici „prvog i drugog ešalona“ SNS u izbornoj kampanji.

Otvorilo se, naravno, i ozbiljno pitanje biračkih spiskova i podataka o građanima, koji su dospeli, ne prvi put, u ruke jedne političke stranke.

foto: vojska srbije

Stefanovićevo objašnjenje dato novinarima dan nakon incidenta na Zvezdari demantovano je na licu mesta. Kada je pokušao da objasni da su to spiskovi članova SNS i onih koji su ostavili svoje podatke za „siguran glas“, i da sada aktivisti naprednjaka samo obilaze te ljude, „a SNS ima više od 600.000 članova i u svakom ulazu živi neko od njih“, potpisnik ovog teksta ga je zatekao pitanjem kako to da su onda zvonili na vrata njegovog stana, a ni on ni supruga nisu ni članovi ni „sigurni glasovi“ SNS, te da je na spisku video svoje i ime supruge, Stefanović je, vidno zatečen, što su i kamere snimile, zbunjeno odgovorio da „ne zna“ i da će „proveriti“.

Da „naprednjaci“ imaju spiskove stanara zgrada i istovremeno i biračke spiskove, javna je tajna, ali to se prećutno toleriše, ne buni se zbog toga previše čak ni opozicija, iz kog razloga, to valjda oni znaju. A „jurišni odredi“ SNS u belim kišnim mantilima sa logom stranke i dalje obilaze zgrade i „anketiraju“ stanare, pritom ne prezajući ni od oštre polemike sa onima koji im se suprotstave, ali ni od fizičkog obračuna, što je pokazao slučaj kapetana Vukšića; to mu je zasigurno zaustavilo dalje napredovanje u karijeri, ali i verovatno „otvorio perspektivu“ prekomande u Kopnenu zonu bezbednosti, ili u združene snage na granici prema Bugarskoj ili Makedoniji, a sve „po potrebi službe“. A čovek je samo hteo da zaštiti svoja i građanska prava komšija, uključujući ono o slobodnoj volji i zagarantovanoj tajnosti izjašnjavanja na izborima.

To što ga je siledžijom nazvao ministar mu resorni Aleksandar Vulin, nikog ne bi trebalo da čudi. Javnost je dobro upoznata sa njegovim likom i delom… Zapanjujuće je, međutim, što se svemu tome pridružio i načelnik Generalštaba Ljubiša Diković, koji bi trebao – makar zbog ugleda Vojske – da pokuša da zaštiti pripadnika institucije na čijem je čelu. Umesto da kaže da će istraga utvrditi šta se zapravo desilo, Diković u startu podržava Vulinove kvalifikacije i „objede“ na račun kapetana Vukšića. Da se radi o nekom pukovniku koji „puca“ na generalski čin, pa da se nekako i razume, karijerizam je u pitanju, ali da to čini general sa četiri zvezdice (veći čin u Vojsci Srbije ne postoji) i neko ko će, po sili zakona, u penziju morati da ide za tri meseca, 20. maja, kad puni 58 godina, teško je naći opravdanje. Osim ako ne izdejstvuje kod Vulinovog „vrhovnog komandanta“ da donese poseban propis po kojem će moći da ostane u aktivnoj službi još neku godinu.