Kakve veze imaju oproštaj Aleksandra Đorđevića od aktivnog igranja i sukob predsednika nacionalnog olimpijskog komiteta s većinom predstavnika olimpijskih sportova
Veličanstvena, dirljiva, lepa i – u najboljem smislu te reči – svetska priredba u beogradskom Pioniru prošle nedelje je bolja slika onog što se ovde može napraviti za čoveka i igrača kakav je Aleksandar Đorđević. Dva dana pre oproštaja Đorđević je gostovao u udarnom političkom intervjuu nacionalne televizije i, slobodno se može reći, ostavio je bolji utisak od mnogih pretplaćenih profesionalnih govornika.
Ali, to je bilo jedno veče za pamćenje.
Istovremeno se, mnogo više u duhu ovdašnjih običaja, već nedeljama razvlače, mrse i dreše creva, upoređuju mačke i repovi „incidenta“ na sednici Predsedništva Olimpijskog komiteta SCG.
Počelo je zahtevom novoizabranog predsednika OKSCG, biznismena Filipa Ceptera, da se na dnevni red sednice stavi glasanje o poverenju generalnom sekretaru – što je usvojeno, i da se glasa tajno – što je ubedljiva većina članova Predsedništva odbila (19:3). Cepter je potom sednicu napustio/prekinuo, da bi narednih dana u seriji izjava, intervjua, pres konferencija i saopštenja optužio „retrogradne“ snage u Predsedništvu OKSCG da ga onemogućavaju u misiji spasavanja i obnove ovdašnjeg propalog vrhunskog sporta. Čini se da je za trenutak zanemario činjenicu da „retrogradni“ predstavljaju najpoznatije sportske „brendove“ SCG… Ili smatra da su odbojka, košarka, vaterpolo, veslanje, čak i srpsko-crnogorsko plivanje – propali. I da ih vode prevaranti, kriminalci, zaverenici, razbojnici… Pale su i teže reči.
Druga strana se pozvala na sopstvene rezultate, činjenicu da predsednika i Predsedništvo bira (i razrešava) Skupština OKSCG, da je za stanje u vrhunskom sportu – ako je onakvo kakvim ga predstavlja – Filip Cepter kao član Predsedništva i u prethodnom mandatu kriv koliko i „retrogradni“, najzad i da je nejasno od koga zahteva izveštaj o finansijskom poslovanju ako je bio predsednik finansijske komisije… I tako dalje, i tome slično.
U jednom kratkotrajnom zatišju Cepter je stvar pokušao da vrati na nivo personalnog problema, tj. nemogućnost da sarađuje s generalnim sekretarom OKSCG Predragom Manojlovićem.
Bilo je, međutim, kasno, jer je većina članova Predsedništva, podržana od Nadzornog odbora OKSCG, 24 sportska saveza i člana Međunarodnog olimpijskog komiteta Borislava Stankovića, zatražila hitno sazivanje Skupštine. Cepter je u jednom od svojih saopštenja objavio da Skupštinu zakazuje za 7. septembar; onaj većinski „ostatak“ nacionalnog olimpijskog komiteta je, međutim, sazvao za ponedeljak – 11. jula. I objavio da do tada više neće odgovarati na izjave predsednika Ceptera, jer samo je Skupština „mesto na kom će biti odlučeno ko će voditi olimpijski pokret – ljudi koji su ovoj zemlji donosili medalje i slavu, ili oni kojima su te medalje i ta slava samo sredstvo za političku i biznis promociju“.
Istovremeno, prethodno zapretivši još jednom krivičnom prijavom (ovog puta zbog „sprečavanja revizorske kuće da obavi finansijsku kontrolu u Komitetu“) i pominjući neke „razbojničke postupke“, Filip Cepter je do juče „retrogradne“ i „manipulisane“ članove Predsedništva OKSCG nazvao „grupom lica koja se lažno predstavlja kao Predsedništvo i pokušava da sruši organe OKSCG“…
U istoj onoj meri u kojoj je očekivao finansijsku pomoć države za odlazak na Mediteranske igre u Španiji, Filip Cepter je odbio mešanje države u probleme OKSCG (istini za volju, tek kada je iz nadležnog ministarstva prosvete i sporta stigla prijateljska preporuka da se povuče). Prema tome, u ovoj stvari nema ko da preseče, pa će ishod – ako se uopšte može prognozirati – biti rešen sasvim sportski, na osnovu postignutog rezultata. Krizu u rukovodstvu, nezabeleženu u gotovo stogodišnjoj istoriji nacionalnog olimpijskog komiteta, rešiće – ili neće rešiti, nerešen ishod je isključen – Skupština OKSCG, možda već u ponedeljak 11. jula.
Za razliku od oproštaja Aleksandra Đorđevića, ovaj žalosni spektakl ne treba produžavati.
Šira pozadina ovog „olimpijskog“ sukoba nema nikakve veze sa sportskim rezultatima na, recimo, prošlogodišnjim Igrama u Atini. Dve medalje se mogu tumačiti kao neuspeh, ali se i veći broj finalista, u većem od uobičajenog broja sportova i disciplina, može smatrati ne samo uspehom nego i znakom ozbiljnog napretka.
Najprostije rečeno, reč je o tome ko će kontrolisati sport u Srbiji (i Crnoj Gori, ako se ne otcijepe). Po Nacrtu zakona o sportu, funkciju nekadašnjih paradržavnih sportskih asocijacija, udruženja, organizacija i transmisija za distribuciju novca – kao i sva pitanja u vezi s olimpijskim pokretom – ubuduće preuzima nacionalni olimpijski komitet. Taj princip odlično funkcioniše u mnogim zemljama, Italiji, na primer. Nevolja je, naravno, u tome što mnoštvo administrativnih „sportskih radnika“, koji su na plate i kancelarijske troškove do juče trošili najveći deo državne pomoći sportu, ostaje bez posla. To se, praktično, već dogodilo Sportskom savezu Srbije, koji je predložio Filipa Ceptera za predsednika OKSCG – jer je tridesetak sportskih saveza posle toga istupilo iz članstva i osnovalo novu Sportsku asocijaciju Srbije.
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Ljudi iz autobusa plaše se svega, a naročito da ne razljute glavu porodice. On im onoliko ponavlja da jedino zahvaljujući njemu imaju posao, zarade i penzije. Njihovo je samo da stoje, aplaudiraju i ostanu poslušni
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
