Za nedelju dana koliko je prošlo otkako je maneken Filip Kapisoda ubio svoju devojku, pevačicu Kseniju Pajčin, a zatim se i sam ubio, načitali smo se svačega: kako su se voleli, svađali, koliko su se puta potukli, pa i gore bizarnosti – u kakvoj su odeći sahranjeni, koliko su koštala grobna mesta i koje su boje sanduci. Ali, dobro, zapadna kultura odavno pokazuje sklonost da se zamajava svakakvim fetišima, pa nije neobično da postoji kritična masa onih koje zanima da li je Ksenija Pajčin sahranjena u suknji ili u farmerkama. Međutim, u reakcijama javnosti i načinu na koji je ovaj slučaj tretiran u medijima, upada u oči nekoliko detalja koji su zabrinjavajući, a pojedini i potencijalno opasni.
Dovoljno je pogledati novinske naslove: „Kao nekad u Veroni“, „Smrt savršenog para“, „Tragični kraj velike ljubavi“. A vest glasi da je Filip Kapisoda ubio Kseniju Pajčin, pa potom pucao sebi u glavu. Jasno je, dakle, ko je žrtva, a ko ubica. Pojedini mediji ovih dana šalju drugačiju poruku: kao da je reč o dvoje mladih, lepih i zaljubljenih, čija je sreća uništena rukom nekakve više mračne sile. A zapravo, jedina sličnost između Ksenije Pajčin i Filipa Kapisode jeste ta da su oboje – mrtvi. Filip Kapisoda je presudio sam sebi, a Ksenija Pajčin je ubijena. Nekako se, u medijskom tretmanu ove priče, stavlja znak jednakosti. Koriste se formulacije poput „stradali“ ili „žrtve tragedije“, koje ukazuju na to da su oboje žrtve. A nisu. On je imao mogućnost da izabere da li će sebe i nju da ubije ili da ostavi u životu. Ona nije imala taj izbor.
Zbog ovakvog pisanja reagovalo je Savetovalište za brak i porodicu Centra za socijalni rad Beograda, izdavši saopštenje u kome se kaže da se ovakvim medijskim izveštavanjem stvar u velikoj meri i zamagljuje, izbegava se pokretanje priče o odgovornosti i da li je nešto moglo drugačije da se uradi. Savetovalište za brak skreće u saopštenju pažnju pre svega na to da je Ksenija Pajčin žrtva nasilja u vezi i da je u nekoliko navrata i signalizirala da trpi, da bi htela da prekine vezu u kojoj je bilo trpljenja, pozivala je i policiju, ali su je okolina i prijatelji vraćali u vezu u kojoj je trpela: „Kako to da policija, koja je imala prijavu i koja po svojim ingerencijama ima pravila za postupanje u slučajevima porodičnog nasilja, nije iskoristila nekoliko mogućnosti da spreči ovaj tragični događaj? Izlazeći na mesto događaja (nakon provaljivanja vrata), bili su u obavezi da Filipu Kapisodi odrede pritvor od 48 sati, da pokrenu krivičnu prijavu protiv nasilja u porodici, da izreknu mere zaštite od nasilja u porodici.“ Na kraju saopštenja, stručnjaci Centra za socijalni rad postavljaju suštinsko pitanje: kako to da se nakon ovog događaja, a znajući njegovu hronologiju, o tome ne razgovara, već se iznose bizarni detalji?
Odgovor na ovo pitanje nije teško pronaći. Dovoljno je pažljivo iščitati komentare na sajtovima medija u Srbiji. Jedan deo publike mnogo više zanimaju bizarnosti nego suština. A drugi deo, i to onaj koji sebe voli da smatra boljim, pametnijim i naprednijim delom Srbije – ne zanima tema. Zašto? Sudeći prema komentarima koje deo čitalaca ostavlja na sajtovima netabloidnih medija, zato što je reč o Kseniji Pajčin. Ti komentari mogu se podeliti u dve grupe.
Prvi negoduju zato što se o problemu nasilja u vezi govori sada, uz obrazloženje da je razlog to što su u pitanju javne ličnosti, a ne zato što je ta tema važna.
Da bude jasno: tema je izuzetno važna. Tema je od životne važnosti za svaku devojčicu koja iz ovog slučaja nauči da to što joj dečko kog želi da ostavi govori da će se bez nje ubiti nije nikakav dokaz ljubavi. Stoga, ako išta dobro može da proistekne iz konstantne gladi publike za informacijama o životu poznatih, onda je to mogućnost da se na ovakve pojave skrene pažnja onda kada se njima dogode. I tu Srbija nije nikakav izuzetak. Prošle godine, kada je planetarno popularnu r’n’b pevačicu Rijanu njen momak, takođe poznati muzičar Kris Braun, pretukao tako da je bila neprepoznatljiva od podliva i modrica, ceo svet se bavio pitanjem zlostavljanja i nasilja. Pre dve godine, kada je hrvatski biznismen Dikan Radeljak (bivši muž Bebe Lončar i Ene Begović) izbacio iz stana svoju tadašnju ženu, pop zvezdu Vlatku Pokos, Hrvatska radio-televizija odigrala je pametno. Emisije koje idu u udarnim terminima, poput „Latinice“ Denisa Latina, bavile su se problemom nasilja u braku.
Dakle, ako je tema važna, a jeste, da li je zaista bitno na koji način će doći u centar pažnje? Važnije je, valjda, da se o njoj smisleno govori. Međutim, smisleno obrađivanje teme partnerskog nasilja jeste test na kom su mnogi srpski mediji pali, a to im nije prvi put. Žuta štampa, po prirodi stvari, izaziva gađenje i bojkot kod sveta koji sebe smatra ozbiljnim, ali, i dalje je najčitanija u Srbiji, a način na koji obrađuje teme dobar je pokazatelj kako naše društvo gleda na određene pojave. Pre izvesnog vremena, glavno estradno dešavanje i tema za žute strane bio je razvod čuvenog muzičkog dvojica iz devedesetih – Anabele i Gagija Đoganija iz grupe Funky G. Anabela Đogani javno je progovorila o tome kako ju je muž dok su bili u braku tukao. Mesec dana kasnije njih dvoje su se pomirili (kasnije su se, ipak, konačno rastali). U vreme njihovog pomirenja, lajfstajl magazini objavljivali su priču sa naslovima poput „Ljubav je ipak pobedila“. Nikome nije palo na pamet da se u ovom slučaju radi o dobro poznatom obrascu žrtve koja se vraća nasilniku. I, naravno, niko se nije setio da će ovakvim pisanjem nekome stvoriti potpuno pogrešnu sliku o tome kako treba da izgledaju ljubav i brak. A upravo se to desilo, što opet potvrđuju komentari čitalaca. Ispod svake vesti na internetu koja se bavi ovim parom, čitaoci podeljeni na dva tabora vode žučne rasprave. Najviše zabrinjavaju oni koji ne dovode u pitanje podatak da je Anabela Đogani trpela nasilje, ali pokušavaju da dokažu da je sama za to kriva. Za to vreme, na Fejsbuku niču grupe onih koji navijaju za to da se Anabela i Gagi pomire. Inače, upravo u trenutku pisanja ovog teksta, na TV Pinku je u toku rijaliti šou „Farma“ u kom Gagi Đogani izgovara rečenicu: „Ko nije udario ženu? Tukao sam ja nju, tukla je ona mene, tukli smo se. Onda prevlada taj balkanski mentalitet kod ostalih i ispadne da smo samo mi muškarci krivi.“
Drugu grupu komentatora čine oni koji se tradicionalno gade pisanja tabloida i poznatih ličnosti koje gostuju na stranicama žute štampe, pa njihov argument kaže da netabloidni mediji o ovom slučaju ne bi ni trebalo da pišu. Hajde da zamislimo da se ovo nije dogodilo Kseniji Pajčin, nego nekoj drugoj igračici i pevačici koja nije vrhunac slave doživela u neslavnim devedesetim godinama u Miloševićevoj Srbiji, kada su vladali turbo-folk i onaj nesrećni pop-dens-folk bućkuriš, koja se nije zabavljala sa momcima sa podebelim kriminalnim dosijeima i koja se pred kamerama uvek ponašala čedno i smerno. Da li bi i tada netabloidni mediji imali dozvolu jednog dela svojih čitalaca da se bave njenom smrću? Pa, nekako sve upućuje na to da bi.
Takvim preispitivanjima opet ide naruku pisanje pojedinih medija, koje se polako pretvara u medijski linč mrtve žene. Glavno sredstvo je prenošenje izjava Kapisodinih prijatelja i porodice, koji iznošenjem prljavog veša i negativnim komentarima na račun ponašanja Ksenije Pajčin pokušavaju da opravdaju ono što je on uradio. Samo tokom proteklog vikenda objavljena su četiri velika intervjua sa Mirkom Kapisodom, Filipovim ocem. Njegova potreba da drugima (a i sebi) opravda postupak sina sasvim je jasna i razumljiva, ali nejasna je potreba pojedinih medija da od njega izvuku što više negativnih komentara na račun Pajčinove. Čovek koji se nesumnjivo nalazi u stanju šoka, traume i bola baš i nije dužan da vodi računa šta priča, ali mediji bi trebalo da o tome misle, a ne da alavo prenose sve što izgovori, izlažu ga osudi javnosti i dodatno ga traumatizuju.
Povodom novinskih napisa koji se pojavljuju poslednjih dana, zajedničkim saopštenjem oglasile su se 24 organizacije koje se bave ženskim pravima. „Danima pojedini mediji objavljuju izjave i intervjue sa poznanicima ubijene, odnosno Filipa Kapisode, pokušavajući da relativizuju nasilje kojem je žrtva bila izložena i zbog kojeg je na kraju i stradala.
Tekstovi na nedopustiv način prikazuju nešto što se ne sme nikako drugačije predstaviti nego kao ubistvo, a odgovornost za ovaj čin nikako ne sme biti podeljena između žrtve i počinioca, već je samo na počiniocu. Na ovaj način, mediji zapravo opravdavaju zločin i čine da nasilje nad ženama postane nešto što se može objasniti i odbraniti nekim kvaziargumentima“, stoji u saopštenju koje potpisuju: Antitrafiking centar, Centar za socijalni rad – stručna služba Porodičnog savetovališta, Ženski centar, Ženski prostor, UG Felicitas, Regionalni centar za manjine, Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava, Mirovna grupa Esperanca, Udruženje Fenomena, Taboo grupa za afirmaciju različitosti, Glas razlike, SOS telefon CSR Svilajnac, Mreža žene protiv nasilja: Žene za mir, Hera, Udruženja Roma, SOS telefon, Femina, Centar za zaštitu žrtava nasilja u porodici, Dečiji romski centar, Beograd, Hera – Bačka Topola, Iz kruga, Prihvatilište za žene i decu žrtve nasilja u porodici, Autonomni ženski centar i Udruženje žena Peščanik.
Kako je moguće da se očigledan slučaj partnerskog zlostavljanja zamagli i izvitoperi u svirepo lešinarenje i čerečenje žrtve? Da li su devedesete, koje se tako olako i nepotrebno spočitavaju Kseniji Pajčin, izludele srpsko društvo toliko da smo se izgubili u relativizaciji pitanja odgovornosti, krivice, zločinaca i žrtava? Neki su se pogubili do te mere da preispituju da li je očigledna žrtva podobna da to bude. Tragičan kraj Ksenije Pajčin dokaz je da, uprkos jakim svetlima reflektora, život nikad nije film. Samim tim, ni žrtve nisu onakve kako nam ih prikazuju filmovi Holmark i Speling produkcije: čedne, loknaste, plavooke i bez ijedne mane. Ne, žrtve su ljudi, sa svojim manama, greškama i lošim odlukama, ali i sa neotuđivim pravom na slobodu i život.
