Nešto se približava

Rasprava u Savetu bezbednosti o stanju na Kosovu u prošli petak (27. maja) u Beogradu dobila je veliki publicitet, nacionalna televizija je direktno prenosila deo sednice, a u jednom tiražnom listu u naslovu se kaže da Srbija ne da svoje granice.

Predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović je na sednici Saveta bezbednosti podržao izveštaj generalnog sekretara UN-a Kofija Anana, a osporio ocene šefa UNMIK-a Serena Jesena Petersena istovremeno naglasivši da Srbija ne odustaje od svoje teritorijalne celovitosti.

U Ananovom izveštaju je rečeno da nijedan od osam predviđenih standarda za Kosovo nije u potpunosti ostvaren, ali se preporučuje sveobuhvatno ispitivanja njihovog ostvarivanja.

Nedelju dana pre toga, u Odboru za inostrane poslove pri Predstavničkom domu američkog kongresa, održan je pretres o Kosovu na kome je stavove američke administracije preneo državni podsekretar Nikolas Berns. On je istakao da SAD smatraju da je 2005. godina odluke za Kosovo pošto je status kvo na Kosovu neodrživ. Naglasio je da se Vašington ne zalaže ni za jedno specifično rešenje, ali da se nada da će se do kraja 2006. pred Savetom bezbednosti naći nova rezolucija koja bi uzela u obzir rezultate pregovora o budućem statusu.

KANDIDATI: Novinski izveštaji govorili su o tome da SAD očekuju da se ovog leta izvrši sveobuhvatna ocena ispunjenja standarda, koju bi trebalo da sprovede norveški diplomata Kai Eide, a u okviru koje će se razmotriti ne samo tehničko ispunjenje standarda nego i šira politička pitanja. Nagovešteno je da bi posle toga SAD mogle da pozovu generalnog sekretara UN-a da na jesen imenuje visokog evropskog diplomatu, čiji bi zamenik bio visoki američki diplomata, da rukovode procesom razgovora o budućem statusu Kosova.

U drugim tekstovima (Institute for War and Peace) govori se o ideji da ovaj izaslanik ima tri zamenika, uz Amerikanca, jednog iz EU-a, i jednog iz Rusije.

Pominjano je nekoliko potencijalnih kandidata za funkciju tog izaslanika za status. Jedan je Karl Bilt, bivši švedski premijer koji se bavio Balkanom, drugi je Đulijano Amato, bivši italijanski premijer. Spekulisalo se da su obojica sami sebe isključili iz konkurencije za taj posao, zato što su potpisali u Beogradu kritikovani plan Međunarodne komisije za Balkan. Treći kandidat je Marti Ahtisari, koji je zajedno s Černomirdinom 1999. pregovarao s tadašnjim predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem o okončanju bombardovanja Srbije. U knjizi Vojna tajna ovako izgleda deo transkripta telefonskih razgovora Miloševića i Ahtisarija, koji su se valjda desetak puta vraćali na to da li će rečnik iz tada još neusvojene rezolucije 1244 SB-a biti primenjen u Kumanovskom vojnotehničkom sporazumu:

MILOŠEVIĆ: „Nemojte, predsedniče, molim vas, pa koliko smo ustupaka do sada učinili, znate bolje od bilo koga na ovoj zemaljskoj kugli. Učinili smo sve moguće ustupke u interesu mira.“

AHTISARI: „Dajte da više ne pričamo o tome šta ste učinili a šta niste, molim vas da vašim ljudima date instrukcije da nastave sa pregovorima kako bi taj vražji vojnotehnički sporazum potpisali a Savet bezbednosti doneo odluku večeras.“

MILOŠEVIĆ: „Odmah ću to učiniti, ali koliko sam vas razumeo prihvatili ste obavezu da ćete predložiti da upotrebe iste reči iz Rezolucije Saveta bezbednosti.“

AHTISARI: „Da, jesam, ali…“

MILOŠEVIĆ: „U redu.“

AHTISARI: „Oni moraju da odgovore da li će moći da ga usvoje ili ne. Za to nisam ovlašćen, u ovom sam slučaju samo posrednik. Ali, hvala vam.“

MILOŠEVIĆ: „O, gospodine Ahtisari. Vi ste šef države, vi ste najviši predstavnik, niste posrednik. Vi ste političar broj jedan koji vodi ovaj slučaj.“

POŽURIVANJE: Na zasedanja parlamentarne skupštine NATO-a u Ljubljani, izveštači su uočili žurbu u procesu utvrđivanja konačnog statusa Kosova i želju da se ovaj problem stavi što pre ad akta. Parlamentarna delegacija Srbije i Crne Gore na ovom skupu, ali i poslanici iz Italije i Grčke, upozoravali su da se ovo pitanje mora rešavati sa dodatnom dozom strpljenja.

„Fajnenšel tajms“ je, pozivajući se na neimenovane diplomate, sredinom maja konstatovao da je nerealno očekivati brzu odluku o budućnosti Kosova.

Kao i uvek kad se nešto približava umnože se studije, projekti i slutnje, pretnje i probni baloni u štampi. „Vašington tajms“ je posle sednice Saveta bezbednosti pisao kako misija UN-a na Kosovu ima „malo kredibiliteta među lokalnim ljudima i očajnički traga za izlaznom strategijom“. Nemački nedeljnik “Špigel“ procenjuje da se Srbija zvanično protivi svakom odvajanju Kosova i Metohije, ali da bi se, u stvari, mogla složiti s podelom pokrajine – pod uslovom da severni deo, s Kosovskom Mitrovicom, bude u sastavu Srbije. Još se kaže kako bi Zapad mogao Srbima u Republici Srpskoj da ponudi pravo na referendum radi izjašnjavanja o ujedinjenju sa Srbijom. „Obzerver“ konstatuje da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, odlukom o sveobuhvatnoj oceni standarda, odobrio proces koji bi mogao da završi ili nezavisnim Kosovom ili novim ratom. U britanskim medijima, inače, trenutno se najviše govori o nezavisnosti Kosova. U tom kontekstu u Beogradu je publicitet dobilo to što je Čović predstavniku Velike Britanije Emiru Džonu Periju rekao da sve ono što predlažu kao rešenje za Srbiju i Kosovo prvo isprobaju na sebi.

MISIJA I PACIJENT: Petersen je pratio onu brzu formulu stavljanja ad akta, i uvećavao učinak svoje misije kada je Savet bezbednosti 27. maja izveštavao da se bezbednost poboljšava u svim oblastima kao i da se opšta situacija kreće ka potpunom smirivanju, a istovremeno je uputio niz zamerki Srbima, zahtevajući njihovo neposrednije i veće angažovanje u sređivanju prilika.

Čović je osporio Petersenove ocene, zamerivši mu zbog toga što je najveće probleme vezao za kosmetske Srbe ili za Vladu Srbije, a nije pomenuo da 230.000 raseljenih Srba i ostalih nealbanaca ne mogu da se vrate kući, ne zato što to ne žele, već zato što UNMIK i KFOR ne mogu da im garantuju bezbednost i slobodu kretanja. Rekao je da je netačna Petersenova ocena da sloboda kretanja postoji u svim opštinama u pokrajini, osim u severnom delu Mitrovice, pošto Srbi i ostali nealbanci žive izolovano u enklavama, upravo zato što im je bezbednost ugrožena i što nema slobode kretanja. Čović je upozoravao da je od 27.000 odluka o vraćanju uzurpirane imovine zakonitim vlasnicima samo 300 zaista i izvršeno. Zamerio je što nisu pomenuti podaci o 150 spaljenih i srušenih srpskih crkava i manastira, kao ni to da se oni i dalje tiho razgrađuju i utire im se svaki trag. Tvrdio je da UNMIK, zahtevima za dobijanje posebnog međunarodnog pozivnog telefonskog broja, posebnog međunarodnog koda za prištinski aerodrom, međunarodnim posetama predstavnika privremenih institucija bez prisustva zvaničnika UNMIK-a i slično, dovodi u pitanje svoju nepristrasnost i stvara utisak da je Kosovo potpuno zasebna celina.

BEOGRADSKI STAV: Čović je na sednici Saveta bezbednosti saopštio da je osnovni princip državne politike Beograda da načela nepromenljivosti granica i očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i SCG ne smeju da budu dovedeni u pitanje u procesu rešavanja budućeg statusa Kosova. Istog dana istovetno stanovište je saopštio i premijer Koštunica predstavnicima Kontakt grupe. Predsednik Srbije i Crne Gore Svetozar Marović je potom pozitivno ocenio uravnotežene stavove iznete na sednici Saveta bezbednosti UN-a o stvarnom stanju na Kosovu i Metohiji kao i o raspravi o dosadašnjem stepenu ispunjenja standarda. Podržao je i to što je delegacija Srbije i Crne Gore istakla principijelan stav da se mora uvažavati međunarodni princip poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i Crne Gore, nužnost dijaloga i potreba uvažavanja realnosti. Platforma za Čovićev nastup definisana je na proširenoj sednici Vlade Srbije 24. maja, kojoj je prisustvovao i predsednik Srbije Boris Tadić, a pre koje je bilo konsultacija i sa opozicijom.

U državnom vrhu u Beogradu su se dogovorili o zajedničkim stavovima koje će ovdašnji funkcioneri zastupati kad je reč o teritorijalnom integritetu Srbije i Crne Gore, zaštiti srpskog stanovništva, očuvanju manastira i crkava, i zaštiti javne i privatne svojine na Kosovu i Metohiji. Ponegde se pominje pitanje regionalne stabilnosti i bojazan da bi presedan oko Kosova mogao da stvori domino efekat, pa se kaže da bi onda pravo na otcepljenje mogla da zatraži i Republika Srpska. Dalje od toga se ne ide, mada se tu i tamo pominju Južni Tirol (dvostruki suverenitet u okviru Italije), Olandska ostrva (Finska-Švedska, gde postoji zabrana prodaje nekretnina da se ne bi menjao etnički status kvo), a ponekad Baskija i Korzika. U stranoj štampi se ponegde kaže i to da bi Moskva i Peking mogli da ulože veto jer ako Evropskoj uniji pređe u naviku da više ne nudi priključak samo državama, već i regionima u državama, ona bi ubuduće pomoću kosovskog trika mogla da anektira Pridnjestrovlje (danas Moldavija), Nagorno Karabah (Jermenija) ili Čečeniju (Rusija) kao pokrajine.

Nije poznato koliko je ta beogradska platforma razrađena.

Srpski političari su upali u zamku i o Kosovu uglavnom govore u jednačinama sa dve nepoznate, albanskom etničkom i srpskom istorijskom pravu. Stranci, naročito oni koji su za amputaciju, odgovaraju s visine floskulom: zaboravite istoriju, okrenite se budućnosti. Beograd ne poteže često argumentaciju koja bi pokazala da interes Srbije na Kosovu nisu samo manastiri i enklave, već da tamo ima i neke interese vezane za privrednu budućnost.

Skoro da se ne pominju strateška pitanja, kao na primer prohodnost ključnih saobraćajnih pravaca (na primer: pruge Kosovska Mitrovica – Đeneral Janković na važnom pravcu prema luci Solun). Ministar vojni Davinić je tek nedavno diskretno pomenuo da nastoji da se sa NATO-om pregovara o vrhu Kopaonika, veoma važnom za kontrolu leta i telekomunikacije ne samo u Srbiji, već u čitavom centralnom Balkanu.

Energetski sistem Srbije je desetkovan isključenjem iz sistema kosovskih elektrana a i petodecenijski koncept energetike u Srbiji stoji na tri noge, što je tokom zimske krize sa strujom u kosovskim selima jedva pomenuto. Neki drugi se tim stvarima i te kako bave.

Strane procene kažu da se na Kosovu nalazi 40 odsto ukupne količine lignita u Evropi (drugi opet kažu da je eksploatacija tog lignita teško isplativa). U jednom izveštaju Svetske banke procenjeno je da ukupna vrednost rudnih basena na Kosovu iznosi 13,5 milijardi evra. „Trepča“ stoji, tačnije urušava se. Kako izveštava „Rojters“, Topionicu feronikla u Glogovcu na Kosovu („koja izgleda kao da je pogodila bomba, u stvari kao da je pogodilo svih 28 bombi NATO“,) izneli su na prodaju, a zvaničnici UN-a opisuju veličinu te topionice feronikla sa 13 miliona tona rude nikla u tri otvorena rudnika čija se vrednost procenjuje na oko dve milijarde evra. Srbija servisira kosovski međunarodni dug od oko milijardu dolara, dobar deo tog novca otišao je u tu topionicu, a to se vidi kao ekonomska okosnica nezavisnog Kosova. Proces privatizacije na Kosovu opterećen je teškim sporovima oko vlasničkih prava i dužničkih obaveza. Kosovska poverenička agencija uspela je da proda 30 od ukupno 500 društvenih preduzeća koja su na njenom spisku za prodaju od maja 2003. godine. Proteste iz Srbije ona odbacuje tvrdnjom da je većina problema razrešena.

Da li je?