Lajona niko ne sme da ljuti

Upućeni tvrde da je SUP Beograda (Uprava pogranične policije) koji je Džejmsu Lajonu, šefu Međunarodne krizne grupe za SCG prošlog četvrtka uskratio boravak u našoj zemlji, napravio u jednom trenutku, otprilike, sličnu zbrku po evropskim prestonicima kao i mađarski policajci koji su nedelju dana ranije na aerodromu u Budimpešti priveli Hašima Tačija. Kao i u Tačijevom slučaju, telefona su se izgleda ponovo prihvatili Havijer Solana, Kris Paten i mnogi van Brisela, a zvonilo je neprekidno i u MUP-u i u MIP-u.

Od mađarskih vlasti je traženo da „zaborave“ ili se bar prave da ne vide međunarodnu poternicu raspisanu za Tačijem. Od beogradskih, da ne zaborave da je predstavnicima međunarodnih organizacija to sa boravišnim dozvolama isto radio i Miloševićev režim, odnosno da uvide da šef Međunarodne krizne grupe za SCG nije baš bilo ko, ma šta oni lično o njemu mislili. Desetak sati kasnije, Džejms Lajon je ponovo postao vlasnik boravišne dozvole, bez mnogo obrazloženja zašto mu je ona predhodno bila uskraćena. O njemu se u međuvremenu izjasnio i srpski premijer Zoran Živković, primetivši da je Lajon još ranije dobio boravišnu dozvolu kao predstavnik privredne firme, a da se bavi sasvim drugim poslom – pisanjem analiza za Međunarodnu kriznu grupu (ICG). Živković inače spada u one koji su se o beogradskom šefu ICG-a i njegovom timu sa primetnom crtom prezira izjasnili još u decembru prošle godine kada je ova organizacija objavila izveštaj o nelegalnoj trgovini oružjem SCG sa Irakom. Tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova je rekao: „Ne znam pozicije te organizacije i ne interesuje me njihovo mišljenje, posebno znajući njihove saradnike u Jugoslaviji.“

VAŽNO ŠTIVO: Iz tako brze reakcije (neki kažu gotovo mobilizacije) po Briselu i okolini, moglo bi se zaključiti da je za zapadne prestonice i političare i dalje veoma važno da Međunarodna krizna grupa i njeni predstavnici ostanu u Beogradu, ali i koliko se izveštaji ove nevladine organizacije, koja pre svega liči na lobističku grupu (beogradski izveštaji su im do sada često bili prilično netačni, ili čak nekorektni), na tim istim mestima i dalje tretiraju kao važno štivo i izvor informacija. Događaji oko boravišne dozvole Džejmsa Lajona napravili su istovremeno i sjajnu reklamu za njegov sledeći beogradski izveštaj koji bi mogao da bude objavljen već krajem ove nedelje. Čitaće ga verovatno i oni koji se za takve analize nikada ranije nisu zanimali.

Taj novi izveštaj posvećen je, inače, situaciji u Srbiji posle ubistva premijera Zorana Đinđića i sadrži, po rečima samog Lajona, pokušaj da se odgovori na pitanje – šta sprečava reformiste da rade svoj posao, ili ko ovde sprečava brže promene. Osim pasaža o vanrednom stanju i onih o slobodi medija, izveštaj će izgleda biti posebno zanimljiv u delu u kome se govori o povezanosti sadašnjih struktura vlasti i finansijske oligarhije preživele iz Miloševićevih vremena. Izveštaj, pisan navodno rukom upućenom u tajne bogaćenja, sadrži i spisak firmi i pojedinaca „među kojima pojedini imaju i svoje medijske kuće, naročito u oblasti elektronskih medija, svoje kompanije za uvoz-izvoz“, a koje finansiraju vodeće političke partije na vlasti i u opoziciji.

Priča o firmi ICG je ovde uglavnom poznata. Idejni tvorac čitavog projekta bio je Morton Abramovic, čovek koji je nekada stajao na čelu obaveštajne službe Stejt departmenta (Službe za istraživanje i dokumentaciju). Analize ICG-a obično sadrže izuzetno precizne i pouzdane podatke koji se filtriraju u centrali gde dobijaju veoma jasan politički stav (oko Kosova su na primer, više radili na raspirivanju krize nego što su doprinosili mirnom rešavanju kosovskog pitanja). Od većine ostalih nevladinih organizacija ICG se razlikuje pre svega po izuzetno velikoj mreži saradnika, ogromnim budžetima, sjajnim vezama, pokušajima da uvek odu dalje od običnih analiza, gotovo otvorenim lobiranjem za neki politički stav i interes (sam Abramovic bio je mentor delegacije kosovskih Albanaca na pregovorima u Rambujeu) i, samim tim, po pritisku da se njihov politički model progura. Njihovi izveštaji završavaju na velikom broju adresa i gotovo se približavaju političkim procenama neke vlade. Uz sve to, bije ih glas da neuporedivo brže od drugih sličnih organizacija uspevaju da se oglase oko neke vruće teme. Na sednicama Saveta bezbednosti, na primer, veoma često se citiraju izveštaji Krizne grupe a u toj kući se, naravno, obično ne pominju oni koji nisu važni i uticajni. Njihove izveštaje i preporuke čitaju pažljivo i oni koji ih ne vole jer se često događalo da upravo te preporuke kasnije prerastu u zvaničnu politiku. Krizna grupa već nekoliko godina pokušava da stekne i konsultativni (posmatrački) status pri Ekonomskom i socijalnom savetu UN-a (taj status ima oko 2200 nevladinih organizacija širom sveta), ali se takva odluka neprekidno odlaže. Jedan od sponzora Krizne grupe je i vlada Tajvana zbog čega se Kinezi protive svakoj pomisli da ICG dobije bilo kakav status pri UN-u.

„ANALITIČKI“ PROMAŠAJI: Što se Beograda tiče, Međunarodna krizna grupa se povezuje sa bar dva krupna gafa. U avgustu 2000. njihovi analitičari i oni koji filtriraju informacije u centrali procenili su da je Miloševićev režim „jači no ikada“, da Srbi ne cene „lidere opozicije“, da su birači pasivni i neodlučni, i gotovo sugerisali kako su izbori 24. septembra (koje je Milošević uprkos njihovoj analizi izgubio), – čisto traćenje vremena. Uz to je, naravno, išla i preporuka Crnoj Gori i predsedniku Milu Đukanoviću da se u takve uzaludne izbore i poslove ne petlja.

U decembru prošle godine sledila je priča pod naslovom – „Naoružavanje Sadama: jugoslovenska veza“. Bila je to prilično površno i aljkavo urađena analiza iz koje se naslućivalo kako Sadam Husein ima priličnu vojnu moć zahvaljujući SCG, kako je ovdašnja vojna industrija izuzetno moćna i napredna, tvrdilo se čak i da su jugoslovenske vlasti na Kosovu koristile nervni otrov sarin (tako nešto pre i kasnije niko nije „otkrio“), a na 136 strana izveštaja stalo je još mnogo toga što je pokazivalo da autori nisu baš najbolje upoznati sa političkim, ekonomskim i kriminalnim prilikama u sredini o kojoj pišu. I taj, kao i većina drugih izveštaja ICG-a, sadržao je i nekoliko veoma tačnih i korektnih ocena – pre svih upozorenje da i dve godine posle 5. oktobra postoji čudna smeša političkih i kriminalnih centara moći koji nisu razbijeni. (Upućeni takođe tvrde da je u jednoj skorašnjoj analizi o položaju manjina na Kosovu, Krizna grupa veoma precizno i argumentovano opisala očajan položaj manjinskih grupa koje tamo žive).

Američka administracija ocenila je decembarski izveštaj ICG-a o tajnoj prodaji oružja Iraku kao netačan i površan, posle čega je izveštaj prilično neslavno prošao. Ovdašnja kancelarija Krizne grupe doživela je neke kadrovske promene, a sam Džejms Lajon povremeno je pominjan kao aktivista NGO-a koji je zbog straha za sopstvenu bezbednost otišao iz Beograda. Profesor Fakulteta političkih nauka i spoljno-politički analitičar dr Predrag Simić tvrdi u razgovoru za „Vreme“ da se težište delovanja ICG-a polako izmešta iz Evrope ka drugim delovima sveta (ovih dana se očekuju izveštaji o Kolumbiji i Južnoj Africi). „Kada smo mi u pitanju“, ističe Simić, „onda je jasno da je ICG imala ogroman uticaj na američku politiku u vreme druge Klintonove administracije. Taj uticaj je delimično opao od kako je Bušov tim preuzeo kormilo jer je očigledno da republikanci ne cene toliko ono što u tim izveštajima stoji“, što po mišljenju Simića nikako ne daje prava da se zaključi kako će ono što se zbiva na ovim prostorima tako brzo prestati da zanima analitičare Krizne grupe.

Nevolje sa statusom Džejmsa Lajona u Beogradu prilično brzo su rešene na relaciji između MUP-a i MIP-a (po novom, MSP-a). Uskraćivanje boravka neki su već protumačili kao pokušaj da se unapred „spusti cena“ izveštaju Krizne grupe koji sledi ovih dana. Bilo je i tumačenja kako eto, ovdašnje vlasti znaju šta će biti objavljeno pa se navodno unapred „svete“ uskraćivanjem boravka šefu kancelarije ICG-a. Kolika god bila ljutnja na Lajona i njegove saradnike zbog decembarskog izveštaja punog nekorektnosti, generalno nije baš pametno proterivati strane predstavnike NGO-a, novinare i sličan svet koji nam se previše ne sviđa. Tim pre što bi se jednom već trebalo otresti imidža države koja tako nešto povremeno voli da čini.

Bilo bi, uostalom, previše da u samo jednoj nedelji ostanemo bez Štajnera, Bebe i Lajona. Štajner je napisao i rekao sve šta je imao, Beba pre odlaska uglavnom govori po sudnicama, dok Lajon izgleda tek namerava da napiše i objavi još mnogo toga.