Kvrge politički indukovanog redistributivnog nasilja

ljubomir madzar

Elementarna pretpostavka, takoreći prauslov, uravnoteženog i pravičnog društva jeste da je u domenu raspodele ono što svako dobije proporcionalno njegovom doprinosu društvenom proizvodu zemlje. To ne važi doslovno za sve kategorije dohodaka, ali i tamo, kao u slučaju penzija i stipendija, to načelo dolazi do izražaja makar i posredno i u krajnjoj liniji. Društveni razvitak i civilizacijsko napredovanje društava omogućilo je i uslovilo da se principijelno reši i pitanje onih koji zbog bolesti ili nesposobnosti nisu u potpunosti ili čak uopšte u stanju da društvenoj zajednici daju odgovarajući doprinos. Dohoci koji nisu uslovljeni radom niti su striktno vezani za njega regulisani su preciznim rešenjima unutar važećeg pravnog sistema. Bilo da je vezano za rad ili zasebno regulisano odgovarajućim pravnim rešenjima, sticanje dohodaka treba da je oslonjeno na jasnu u principijelnu osnovu, a načelo vezanosti za rad zajedno sa društveno uređenim socijalnim staranjem moralo bi u svakom trenutku da pruži odgovor na pitanje koliko kome u sferi raspodele treba da pripadne. Tamo gde taj elementarni uslov nije ispunjen, zbog elemenata nereda u raspodeli strada ekonomska efikasnost, društvo ne koristi celishodno svoj proizvodni potencijal, društveni proizvod ostaje ispod svog resursno dostupnog nivoa, šire se i opstaju odnosi koje ljudi doživljavaju kao eksploataciju i nepravdu, a najšire koncipirano socijalno blagostanje trajno ostaje ispod nivoa koji je ostvariv uz raspoloživu tehnologiju i raspoloživo materijalno bogatstvo..

DIREKTNO PROTIV SOCIJALNE POLITIKE

Predmet ovoga napisa je jedno drastično odstupanje od upravo skiciranog načela kao potrebnog uslova za uspostavljanje jednog pravičnog, delotvornog i razvojno propulzivnog društva. Ta deformacija je toliko krupna da iziskuje i zaslužuje ozbiljno preispitivanje i maksimalnu pažnju svekolike javnosti. U pitanju su naša velika javna preduzeća, pre svega ona u energetskom sektoru. U ovoj zemlji decenijama već vodi se politika jeftine električne energije, jeftinih drugih energenata, naročito gasa, jeftine vode i jednog broja drugih potcenjenih dobara. Najmarkantniji slučajevi su električna energija i gas. Državnom politikom cene oba ova ključna elementa fiksirane su na nivou koji je daleko ispod troškova proizvodnje i ispod nivoa na kome se vrednuju u drugim zemljama. To znači da potrošači putem veštački depresiranih cena – a to je grubo nasilje nad privrednom stvarnošću i stvar principijelno nekonzistentna sa osnovnim ekonomskim načelima – bivaju poprilično subvencionisani. Već na tom nivou iskrsavaju štete po osnovu neefikasnosti i nepovoljne posledice na planu društvene pravde. Naime, jeftina električna energija produkuje iskrivljene motivacione signale na planu kompozicije energetskih izvora: struja se troši preko optimalne mere i disfunkcionalno potiskuje energente čiji su društveni troškovi pribavljanja niži, neretko i znatno niži. Podmirivanje energetskih potreba društva osigurava se uz nepotrebno povećane ukupne troškove.

Ovo je istodobno i nivo na kome se ozbiljno krše načela društvene pravde, kako god se ona definisala. Potrošnja bilo kog energenta na nivou porodica i drugih društvenih aktera ni slučajno ne može biti proporcionalna kakvoj ispravno odmerenoj potrebi na kojoj bi se temeljila društveno osmišljena socijalna politika. Potcenjenim energentima uslovljena subvencija sasvim je nezavisna od ekonomskog stanja i socijalnog položaja domaćinstava i drugih nosilaca energetske potrošnje. Jedni dobijaju više nego što bi im pripadalo po bilo kakvoj meritornoj proceni, drugi manje, a treći ništa. Štaviše, ovde se javljaju efekti koji su očigledno direktno suprotni bilo kakvim načelima socijalne politike: bogata domaćinstva očevidno troše više nego siromašna, a kroz depresirane cene energenata dobijaju znatno veće subvencije. Iznos subvencije pozitivno je koreliran sa dohotkom i finansijskim položajem domaćinstva umesto da pomoć kroz subvencije bude usmerena na najsiromašnije a da dobro stojeći ne budu uopšte subvencionisani.

Prinuđeni da posluju uz veštački snižene cene, isporučioci energenata predidivo upadaju u velike gubitke. Te gubitke može da pokrije, pa tako jedino i pokriva, državni budžet. Javni izdaci povećani su za onoliko za koliko energetski sektor usled neekonomskih, vidno depresiranih cena upada u gubitke. Teret pokrivanja tih gubitaka pada na sve građane. Jasno je da doprinos budžetu svih privrednih jedinica, uključujući i pojedince koji su u njima angažovani, nije ni u kakvoj proporciji sa potrošnjom energenata. Jedni kroz poreze i doprinose prilažu budžetu daleko više nego što iznose subvencije koje uživaju posredstvom cena energenata, a kod drugih je taj odnos obrnut.

Raspodela subvencija principijelno je nezavisna od distribucije dodatnih poreskih opterećenja koja nastaju po osnovu veštački potcenjenih energenata. To je drugi ključni nivo na kome se već na elementarnom nivou narušava – kako god da se definiše – društvena pravda i princip nagrađivanja prema zaslugama i doprinosima. Valja dodati da se na istom nivou silno narušavaju – i to nezavisno od onih koji su napred istaknuti – i uslovi bez kojih se ne može govoriti o privrednoj efikasnosti. Kad zbog veštački srezanih cena privreda mora da upadne u znatne gubitke, gubi se svaki interes rukovodstva javnog preduzeća za minimiziranje troškova. Ignorisanje troškova poseban je, i to veoma moćan, izvor daljih gubitaka, ali se ta komponenta ne može razlučiti od one koja nastaje usled preniskih cena. Kad se kroz bilans uspeha ne može razdvojiti efekat ovakvog ili onakvog poslovanja od efekta depresiranih cena, gubi se svaka osnova za ocenu efikasnosti upravljanja, te tako i mogućnost izgradnje stimulativnih mehanizama koji bi uprave preduzeća podsticali na bolji rad i racionalniji odnos prema inovacijama i tehničkom napretku. Kad je o motivaciji reč, uprave preduzeća rade u totalnom informacionom mraku, delotvornost njihovog rada ne može se oceniti i kopni svaki interes da se raspoloživa sredstva u tim preduzećima optimalno iskoriste.

POLITIČKI ISPLATIVI GUBICI

Iz ovde izloženih razmatranja jasno proističe da je politika cenovnog potcenjivanja prave ekonomske vrednosti energenata (baš kao i drugih proizvoda) ekonomski neracionalna i društveno necelishodna. Postavlja se pitanje kako je bilo moguće da se takva politika ustali u našoj ekonomskoj politici i kako je moguće da se kao bezmalo trajno ukoreni nešto što je očito štetno i neracionalno. Odgovor treba potražiti u generalnoj propoziciji da, makar principijelno, iza svih društvenih aranžmana stoje neki interesi; što jači interes to veća verovatnoća da se oni ukorene i opstaju uprkos svojoj eventualnoj razočaravajućoj (ne)efikasnosti. To važi i za opisani sistem silno depresiranih cena energenata, cena koje su daleko ispod njihove prave ekonomske vrednosti kakva bi se ispoljila na slobodnom tržištu. U ovom slučaju u pitanju je snažan politički interes. Držanje cena energenata ispod ravnotežnog, ekonomski zasnovanog nivoa veoma je privlačno velikom broju ljudi, a to znači da je ono politički veoma isplativo. Ljudi su skloni da masovno glasaju za one koji im, makar u površnoj percepciji i prvoj interakciji, nude nešto što ih košta daleko manje nego što bi koštalo u kakvoj alternativi.

Birači ne mogu da idu tako daleko u svojoj “analizi” da bi sagledali da oni u krajnjoj liniji plaćaju više nego pun trošak onoga što na prvi pogled dobijaju sa znatnim popustom. Višak troška u opisanom aranžmanu sniženih cena proističe iz napred obrazložene ekonomske neefikasnosti aranžmana veštački umanjenih cena. Niske cene produkuju gubitke koji se u krajnjem pokrivaju iz budžeta, a veći budžetski izdaci rezultuju u fiskalnom deficitu koji se mora pokriti povećanim porezima ili, što je još gore, spoljnim zaduživanjem. No, takvo troškovno opterećenje ne odražava se direktno na ono što ima da se isplati iz novčanika; veliki popust na cenama energenata deluje kao poklon, doživljava se kao dar države i vlasti koja njome upravlja, nezavisno od toga što se zna da država ne generiše dohodak. Građani se pozitivno odnose prema ovoj konstrukciji uprkos tome što im ona na kraju dana izaziva veće finansijsko opterećenje nego što bi to bio slučaj ako bi svekoliko energetsko snabdevanje bilo postavljeno na čisto tržišnu osnovu.

Naravno, pošto su opisane subvencije neravnomerno raspodeljene a gubitke javnih preduzeća preko njihovog budžetskog pokrivanja snose, u manjoj ili većoj meri, svi građani, neizbežno će se naći oni na koje padaju veći troškovi od implicitnih subvencija sadržanih u niskim cenama energenata. Štaviše, među njima će se naći i takvi, analitički opremljeni, koji će u celosti razumeti ovu političku strategemu. No, njihov broj je uvek mali. Sve ovo može se rezimirati jednom opštom propozicijom da je broj onih koji će zbog “povoljnih” cena vlastima dati podršku znatno veći od broja onih koji ovu ekvilibristiku razumeju i koji znaju da su njome oštećeni. Iz svega sledi jednostavna konstatacija: opisani aranžman ekonomski je neefikasan u oba napred precizirana konteksta: sa ekonomske tačke gledišta očito je potrebno povećavanje troškova, ali je postojeće ustrojstvo politički rentabilno jer je izdašno u smislu povećavanja političke podrške. Političari se rukovode ne nekakvim društvenim računom troškova i koristi nego svojom političkom računicom opredeljivanja za opciju koja donosi više glasova. Pojednostavljujući, vlast za novac građana–poreskih obveznika, uz nesvrsishodno dizanje društvenih troškova, kupuje za sebe političku podršku. To je još jedan obespokojavajući raskorak između opšte društvene i partikularne političke računice.